Izložba se zove “Transoptimizam”, a mogla bi se isto tako zvati i “Ovde Major Tom, plutam u kariranim ska patikama sa zihericama na poderanom džinsu sopstvenog preobražaja”, sve što meni godi, sve što godi jednoj osobi koja vidi izvan viđenog i čita ispod naškrabanog, eto baš to je ova izložba.

Bilo da samo voliš stripove i pop-art (čiji se uticaji osećaju u mnogo Darkovih radova), ili si naklonjen filozofiji i kontemplaciji života i realnosti i spiritualnosti i sazrevanja i ljubavi, bilo da ste došli samo zato što volite autora, ili zato što volite umetnost, ili prezirete umetnost ali ste željni strasti i muzike i razumevanja,… Ma možete biti i čist nihilista i anarhista i sve što izlazi iz standarda (a koja prava osoba voli standarde?), došao si gde je trebalo.

Darka pratim dugo, kao mnogi ovde, kroz ono što je učinio za domaću radio scenu, za neklasičnu humorističku scenu, pa, na kraju krajeva, sasvim nevoljno, i za političku scenu (onako kako oni nikako ne vole). Ali, kroz sve to što sam godinama pratila, osećala sam koliko se i kako on otvara, koliko je sirovog i surovog humora proisteklog upravo iz mnogo čitanja, mnogo dobre muzike, filma, generalno mnogo pravog obrazovanja. Kroz taj surovi humor, najpre preko radija, onda i TV-a, stendapa itd, provlačilo se mnogo ozbiljnog poimanja društva (lokalnog i globalnog), života, ljubavi, kreativnosti, ljudske gluposti, apsurda, pokvarenjaštva.

Kada je rekao da je odrastao na panku, mnogo toga mi je postalo jasnije. Kada je citirao Karlina – još jasnije. A, kada sam videla ovu izložbu – besprekorno.

To što se galerija nalazi na par metara od već pokojne Šikarice (kultnog zbornog mesta ovdašnjih muzičkih alternativaca) mi je izazvalo osmeh pri samom ulasku (obožavam ironične situacije) – mrtvilo jedne alternative, rađanje neke druge, a ipak bliske, premda Darko u svom miksu filozofija odlazi mnogo dalje nego vođe nekih od meni omiljenih alt rock bendova.

Dare je, ipak, zbog svoje beskompromisnosti nekoliko puta u svom životu prilično propatio. Ponekad su se takvi lovovi na ovog niskog ali glasnog “vešca” preklapali i, neko labilniji bi, tokom takvih momenata, izgubio razum, dok je Dare, prkosan ali kreativan kakav jeste, izgubio samo želju da ide dalje istim putem, te je sebi nacrtao novi. I tako nekoliko puta. Svaki put sve interesantnije.

Kao Betmen sa jedne od njegovih ilustracija, bivao je na ivici besmisla sopstvene borbe isuviše puta da to na njega ne bi ostavilo uticaja, no, sudeći po smirenosti koju sam mu uhvatila u stavu i na licu ovog četvrtog juna, mislim da je svom Betmenu samo izvukao mikrofon i umetnuo kičicu, glas i glad i rezon je ostao.

Da vam pojedinačno opisujem slike i crteže, besmisleno je, to su sve delovi dve celine – pop art fantazije i stvaraočeve emotivne implozije. Sve su one delovi njegovih impresija modernog i svakog društva, kao i, evidentno, sagledavanje njega samog i rezultat interakcije sa raznim osobama. To se oseti i može da se okusi (uz fantastičnu (Akademsku) rakiju koja je na izložbi poslužena).

O uticajima koje sam primetila bih mogla do ujutru da pišem (od Kitsove poezije, te panka, rokenrola, ljudi i bola i slikarstva i stripa, stripa, stripa…), o posetiocima neću, jer je nevažno da li je bilo i novinara i glumica i muzičarki i autora i gitarista i mnogih drugih tebi nevažnih-važnih persona. Svi koji su bili su bili prijatni i zaljubljeni u ono u šta gledaju, trgnuti, žacnuti, dirnuti, veseli, zbunjeni, impresionirani, zadovoljni, inspirisani, a nadasve počastvovani srdačnošću ovog dragog čoveka – Darka Mitrovića, koji ima svako opravdanje za kurčenje, ali to ne čini, ima svako pravo da bude ciničan i gorak, ali to nije. On je održao kratak i sladak govor, na način na koji bi to učinio dečak koji tek završava umetničku akademiju, pomalo sramežljiv, svakako duhovit, šarmantan nesumnjivo, pomenuo je sve a sebe nedovoljno, mada sasvim sigurno zna koliko vredi, ipak svestan toga da je pošao u potpuno novu plovidbu. Zapravo skočio je sa čvrstog tla palube i pliva, pliva, grize ajkule i čisti morske trave, pokušavajući da, najzad, stvori ostrvo na kome će moći da bude miran.

Darko Mitrović je krenuo iz malog pankera koji je zezao šminkere po centru Beograda, do pokretača omanje revolucije u domaćem radio programu, preko kamere i bine sve do statusa voljenog umetnika i pisca, što će tek, sigurna sam, biti i ostati.

Ja sam kući otišla kao da me neko okupao u bojama i notama. Idite do četvrtog jula u Galeriju 1217 pa proverite da li lažem.

Za kraj, ostaviću ovde par Daretovih odgovora na moja zapažanja i pitanja.

KK: Pomenuo si da ti je otac bio umetnik, kaži mi par reči o tome, i kako si ti počeo da crtaš i slikaš. Takođe, vidim da ti je strip forma jak uticaj… ?

DM: Ćale je bio čista magija sa olovkom, lik koji je mogao da nacrta bukvalno sve što vidi očima, a karikature su mu bile neprejebive. Život ga je odveo na drugu stranu, verovatno je svesno stavio svoje snove u drugi plan i žrtvovao ih da bi nas prehranio, ali talenat je ostao u krvi. Ja sam kao klinac bukvalno živeo u stripovima, nisam ih ispuštao iz ruku.

Bio je to neki moj projektovani svet, gde dobro na kraju uvek pobedi, mada te život kasnije nauči da to baš i ne ide tako. Crtao sam, jer me je to činilo živim i srećnim. Pravio sam svoje zinove, delio ih ortacima u školi, stigao i do salona stripa u SKC-u… Mislio sam da je to moj put zauvek, a onda su nas poklopile devedesete i svi smo prešli u mod čistog preživljavanja. ali ta klica je preživela.

KK: Koji stripovi i kakvo slikarstvo je ostavilo najsnažniji utisak?

DM: Gutao sam sve, od Stripoteke i Stripa 84, do YU stripa i Superstripa. To te formatira za ceo život, taj vizuelni ritam ti uđe pod kožu. Što se slikarstva tiče, cenim klasiku ali živim savremenu umetnost. Ne delim stvari na lepo i ružno, jer je to previše jeftino. Istinska umetnost je ona koja ne koketira sa publikom, koja te ne mazi po glavi, nego te udara direktno u stomak. Ja lepotu vidim u stvarima koje društvo često odbacuje kao ružne, prljave ili iskrivljene. Ako umeš da gledaš, tu se krije najčistija istina. Privlači me ta ulična energija, pank, taj neobrađeni, sirovi krik. Zato me i ne zanimaju fioke i istorija umetnosti, ne želim da lepim etikete i frljam se imenima. Zanimaju me autori koji ne kalkulišu, koji ne crtaju da bi se svideli kolekcionarima, nego oni koji povraćaju utrobu na platno i ostavljaju krv na papiru. Ta sirova, nefiltrirana iskrenost je jedino slikarstvo koje priznajem, i gde se prepoznajem.

KK: Videla sam praktično svuda na radovima „in god we trust“ precrtano, zatim reference na Soup Nazija iz Sajnfelda (što sam prvo primetila, jer mi je to omiljeni sitkom), ima još paterna, ali de mi kaži, ako želiš, što baš ove dve stvari svuda, kako god želiš odgovori, samo mi je zanimljivo?

DM: Iskreno, mrzim da objašnjavam simbole, to mi je malo bezveze. Želim da ljudi ispred mojih slika osete nešto svoje, a ne da čitaju uputstvo za upotrebu. Ali, ako zagrebeš ispod površine, sve te stvari – i precrtane parole i pop-kulturne reference poput Soup Nazija – jesu moje smejanje u lice lažnim vrednostima. To je čista subverzija i kritika ovog našeg licemernog, našminkanog društva, koje lagano gleda sopstvenu propast i aplaudira joj. To je moj način da kažem da sistem fejluje, a da mi i dalje možemo da budemo slobodni i divlji.

***

I MOŽEMO. Hvala Darku što nam je to i ovim pokazao, i sve se nadam da ćemo jednom uraditi ceo intervju, ali, kako sa osobom ovako višeslojnom uopšte imati “normalan” intervju? Bolje je samo da gledamo, slušamo, obraćamo pažnju, i živimo. Mislim da nam to svakako i on želi.

The post Darko Mitrović: Nefiltrirana iskrenost je jedino slikarstvo koje priznajem appeared first on Kulturni kišobran.

U susret tvom koncertu gde prvi put predstavljaš i svoju pesmu Zagrljaj, čiji zagrljaj ti smiruje prste pred nastup? Jer, ipak, sviraš instrument koji zahteva preciznost, a istovremeno i pevaš?

Pred nastupe, još odmalena, volim da se osamim. Pola sata pre izlaska na scenu izuzetno mi je važno da zapravo osetim potpunu izolovanost od materijalnog sveta, kako bi po izlasku na scenu, svaki moj ton mogao da biva zagrljaj upućen celokupnom čovečanstvu i svemu živom i neživom na ovom svetu.

Setna nežnost u interpretaciji

Govorila si već šta je bila inspiracija za pesmu – „drznula si se da ispričaš svoju priču“. Prenela si kako izgleda tvoja utopija kada si sa harfom. Zagrljaj smo dobili – da li je ta pesma uvertira u zvuk koji možemo očekivati i u drugim numerama koje si napisala i koje izvodiš u Velikoj sali Doma omladine 17. aprila?

Želim da verujem da sam uvek spremna da ekperimentišem sa zvukovima i da nemam potrebu da harfu (i mene sa njom) svrstavam ni u kakve “fioke” ili određene žanrove, već da imamo slobodu da pratimo zvuk nas dve zajedno i da verujemo da će nas uvek odvesti baš tamo gde želimo da budemo. Ali ono što jeste primetno u pesmama koje sam do sada pisala, koja god da se tema obrađuje i koji god da je karakter pesme, ima neke setne nežnosti u harfinoj i mojoj interpretaciji.

Za Rapsodiju još nije vreme

Ti si Harp Lady, ali, postoji li neka kompozicija koja ti zadaje muke? I koji žanr, sem klasike, baš voliš da sviraš?

Postoji jedna kompozicija koju nikada nisam svirala a na spisku mi je najomiljenijih kompozicija. Ne spada u kategoriju najtežih dela za harfu kao solo instrument. Jednom godišnje stavim note na pult i kažem “Pa Sofija mislim da je sad stvarno krajnje vreme da naučiš Rapsodiju”, nakon dva dana neki glasić u meni kaže “Ne Sofija još uvek nije vreme” i tako već 15 godina, bez obzira što sam svirala mnogo komplikovanija dela od te Grnađanijeve Rapsodije.

Što se tiče drugih žanrova – od svega me je najviše privlačila slobodna improvizacija i u toku studija vrlo sam se posvećeno bavila istraživanjem mogućnosti kada je improv u pitanju. Lepa je stvar kada stvaraš muziku u trenutku koji u sledećem nestaje i nikada se neće ponoviti, a menja te večno.

Sviranje za ljudsku dušu

Nastupaš od tinejdžerskih dana, ređale su se i nagrade. Svirala si, ne samo u Srbiji, već i kao prva harfa u Boston Symphony Hall-u u tom američkom gradu. Postoji li scena na koju bi željno želela da staneš, a nisi još uvek imala prilike? Da li je to Dom omladine, ili maštaš o nečemu u inostranstvu?

Kolarac će uvek biti najvažnija sala za svakog muzičara koji je ikada imao prilike da, kao solista stane na tu scenu. Ja generalno jesam velika sanjalica, ali scene nikada nisu bile fokus mojih snova. Konekcija sa publikom, mogućnost da dodirneš dušu drugog čoveka, je najviši nivo katarze za jedno ljudsko biće, ali se ono ne vezuje za binu. Ono se može desiti i spontano u parku dok prenosiš harfu i prolaznik te zamoli da čuje nešto na njoj. Sale (pogotovo izuzetno akustične) su druga po redu najdivnija stvar za muzičara, ali ljudska duša će uvek ostati prva, bilo da ima vip karte za najlepšu salu na svetu ili da sedi pored mora na Bokokotorskoj ponti, dok ja sviram moru i vetru.

Foto: Jana Gavrilović

The post Harp Lady: Ima neke setne nežnosti u harfinoj i mojoj interpretaciji appeared first on Kulturni kišobran.

Probali smo da otkrijemo još delić Ive, čiju smo pesmu slušali u finalu takmičenja Pesma za Evroviziju 28. februara. Za Kulturni kišobran, mlada umetnica govorila je o takmičenju i o tome kako u budućnosti vidi svoju karijeru.

Pesma „Otkrivam sebe“ deluje veoma intimno i introspektivno. Koliko je bilo izazovno da se tako lična emocija prenese u format televizijskog takmičenja?

„Zapravo, nije toliko teško preneti emociju kada znate priču koju pričate. Tekst je prolazio kroz razne faze – a ova koju vi slušate danas je najprostija pa i samim tim najličnija i najbolja verzija.“

Za nastupe se, kako kaže, ne priprema samo pevački, već ulazi u celokupan kontekst onoga što peva. Šta Ivi pomaže da se potpuno bude prisutna u pesmi?

„Kada nastupam, trudim se da uđem u ulogu i dam svoj maksimum. Svi smo često preopterećeni i iako jesmo fizički – psihički nismo prisutni. Često sam bila u takvim situacijama, tako da se trudim da u tih tri minuta osetim i pesmu oživim onako kako dolikuje.“

Šta ste novo otkrili o sebi tokom celokupnog procesa oko takmičenja?

„Otkrila sam sebe kao ličnost, a samim tim i zavolela sve što ljudi vole odnosno ne vole kod mene. Otkrila sam snagu, kao što i u pesmi govorim, koju svako od nas ima ali i treba da nosi ako želi da se bavi ovim poslom.“

Kao nekom ko je od detinjstva na sceni, koliko to pomaže kod samopouzdanja pri nastupanju i treme uopšte?

„Smatram da treme uvek ima. Naravno da imam iskustva jer sam na ‘dečijoj ‘sceni bila aktivna od malih nogu, ali ovo je bio veliki zalogaj a i prvi izazov koji mi je mnogo doneo i naučio me kako showbizz ustvari izgleda.“

Da li to znači da su u planu još neki izazovi, kao na primer kantautorstvo?

„Naravno! Jako bih to volela. Moja prva ljubav je pevanje, ali volela bih da učestvujem u stvaranju svojih ili tuđih pesama i da kroz njih razvijam svoju kreativnost i autentičnost kao tekstopisac.“

I na kraju, na pitanje u kom se muzičkom pravcu najviše pronalazi, a u kojim bi volela da se oproba, Iva kaže:

„Pravac koji me privlači je pop, iako sam školovani džez pevač. Volim noviju muziku koja spaja džez sa modernijim zvukom, ali se ne zna!“

The post Intervju s Ivom Grujin: Otkrila sam svoju snagu appeared first on Kulturni kišobran.

Ta pesma je za Anu Mašulović bila Zavoli me. Nastupom na sceni Pesme za Evroviziju uspela je da nas vrati svojim glasom tamo gde je sve počelo. Kada su Elitni odredi još uvek postojali, a Nekad niko neprestano pevušili od reči do reči… (naravno, zbog Ane).

Različite muzičke etape u karijeri Ane Mašulović oblikovale su njen izraz, od hip-hop početaka sa Elitnim odredima, preko rada u Ministarkama, pa sve do solo karijere koja ju je dovela i u takmičenje za predstavnika Srbije na Evroviziji u Beču. Međutim, ona danas svoj identitet ne gradi iznova. On je, kako kaže u intervjuu za Kulturni kišobran, oduvek bio tu, samo je sazrevao.

„Muzikom se bavim od malih nogu, a jedan od prvih ozbiljnijih koraka bio je sa grupom Elitni odredi, kada je nastala i moja prva pesma ‘Nekad niko’. Sve faze kroz koje sam prošla su me oblikovale, ali suština je ostala ista – emocija i iskrenost.“

Od Nekad niko do Zavoli me

Put priprema za nastup na Pesmi za Evroviziju bio je pomalo trnovit (borila se sa virusom), ali je ipak stigla do zvezda, kako kaže latinska poslovica.

„Iskreno, nije bilo jednostavno. Borila sam se sa virusom i problemima sa glasnicama gotovo do polufinala, uz terapije i neizvesnost. Bilo je i organizacionih izazova na koje nisam mogla da utičem. U jednom trenutku delovalo je da ništa ne ide po planu. Ali verujem da se stvari na kraju slože kako treba. Sve je stiglo na svoje mesto i čini mi se da se na sceni to nije videlo, što je bilo najvažnije.“

Dodaje da je tokom priprema dobila savet da uživa u celom procesu. „Što zaista i radim“, dodaje.

Uspela je da se plasira u finale takmičenje, koje se održava 28. februara.

Pesma Zavoli me, sa kojom se predstavlja, kako kaže, ima snažnu emotivu poruku koju je želela da prenese.

„Da nije slabost voleti snažno. Nije slabost priznati emociju, čak i kada druga strana to ne prepozna. Emocija je snaga. Kada je oslobodite, vi postajete slobodni. A slobodan čovek je nepobediv.“

A kako je nastala pesma?

„Dušan Alagić i ja se poznajemo dugo i postoji međusobno razumevanje. On poznaje moj senzibilitet, zna šta mogu da iznesem i kakvu energiju nosim. Pesma je nastala iz razgovora o tome kako bi bilo dobro napraviti nešto emotivno duboko, ali istovremeno i snažno – takoreći balans.“

I njene ranije pesme su obilovale emocijama. Na pitanje koliko se od početka svog plivanja u muzičkim vodama promenila, Ana kaže:

„Svaka faza u životu donosi sazrevanje. Muzički ukus se menja, kao i čovek. Danas sam sigurnija, mirnija i svesnija sebe, ali imam još veću strast nego na početku bavljenja muzikom.“

Nastup na ovom takmičenju tek je deo njenog puta u muzici. Kako taj put za nju izgleda?

„Vidim sebe kao umetnika koji istražuje. Ne želim da budem vezana za jedan žanr ili jedan zvuk. Muzika je prostor slobode, a ja želim da je koristim bez ograničenja.“

Foto: Katarina Stevanović

The post Intervju sa Anom Mašulović: Muzika je prostor slobode appeared first on Kulturni kišobran.

Finale im, pak, nije izmaklo, ali odlazak u Švajcarsku jeste. Činilo se da Srbija (ni publika ni stručni žiri) nije bila dovoljno spremna da kao svog predstavnika na Eurosongu pošalje grupu koja ima dreg nastup.

Godinu dana kasnije, sada sa Ivanom Krunić u timu na sceni, Harem Girls je ponovo u trci da predstavlja zemlju na jednom od najpopularnijih pevačkih takmičenja, slobodno ćemo reći, na celom svetu.

Pet Harem devojaka i Ivana izvode pesmu Bom Bom, i to rade onako kako i pesma, koja je u dens stilu, i nalaže: energično. Videli smo sve što je i najavljeno: performans, glumu, koreografiju, kostime, i najvažnije – energiju.

Za njih pet (govorimo u ženskom rodu, jer iako su to muškarci, na sceni su ipak one), ulazak u finale na Pesmi za Evroviziju 2026 nije samo takmičarski trenutak. To je i mali test zrelosti domaće publike: Koliko je publika spremna da prihvati dreg kao vrstu umetnosti, i da umetnost gleda bar tako, kao umetnost, a ne kao etiketu?

U razgovoru za Kulturni kišobran, grupa Harem Girls kaže da bi im odlazak na Evroviziju bio ostvarenje životnog sna. Ali i bez toga, finale im već jeste potvrda da publika prepoznaje njihov trud i rad.

Priprema nastupa: Slatke muke

Tri minuta nastupa iz fotelje može delovati lako. U stvarnosti, kako kažu, iza njih stoje meseci i meseci pripreme i ali i godine iskustva.

„Mnogo je vremena potrebno da se nastup osmisli, a kroz pripremu morate biti spremni da se prilagođavate novonastalim situacijama – ali to su slatke muke.“

Kako kažu, u dregu ima svega – i performansa, kostima, produkcije, ali i čiste glume.

„Neko voli da napravi sjajan performans, a opet s druge strane imate one koji vole da stanu na scenu i glume neki potpuno svoj zamišljeni lik. Definitivno umetnost bez granica.“

Poruka pesme „Bom Bom“

Na prošlogodišnjem takmičenju nastupali su sa Nastasjom i pesmom „Aladin“, međutim to ove godine nije slučaj.

„Pitali smo je i ove godine da li bi išla sa nama, ali je imala druge planove. Podrška nam je i mi nju podržavamo u njenoj karijeri. Pretalentovana je i želimo joj mnogo uspeha.“

Pesma „Bom Bom“ koju Harem Girls izvode sa Ivanom Krunić je brzog ritma, i govori o jakoj ženskoj figuri.

„Cilj pesme je da se igra, igra i samo igra. Pesma je energična i treba da podstakne na zabavu i dobro raspoloženje. Vatrenu energiju želimo da prenesemo i nadamo se da ćemo uspeti.“

Odluka za saradnju sa Ivanom, objašnjavaju, doneta je jednoglasno.

„Kad je nastala pesma Bom Bom, bila nam je potrebna pevačica vatrene energije i negde smo svi zajedno došli to toga da je najidealnije rešenje da to bude Ivana Krunić. Devojka sjajnog glasa, prelepog stasa i neverovatne energije. Doprinela je da izgledamo još jače i sigurnije uz nju.“

Dreg kao univerzalni jezik

Iako se dreg često etiketira, Harem Girls podsećaju da je reč o širokom umetničkom izrazu koji obuhvata sve, od komedije i stand up-a, do ozbiljnih pozorišnih formi, koji, kako primećuju, sve više privlači i heteroseksualne muškarce.

Ipak, priznaju da društvo još uvek ima uzak pogled na pojam muškosti i identiteta.

„Deluje manje nego pre, što raduje. Međutim, ima još mnogo prostora za napredak.“

Na pitanje kako ljudima koji nikada nisu gledali dreg šta taj vid umetnosti predstavlja zapravo, kažu:

„Najbolje je pokazati neki nastup i onda ostaviti toj osobi prostor i vreme da o tome kreira mišljenje. Ne treba nametati, mi to nikad nismo i nećemo raditi. Mislim da je ljudima lakše da percipiraju šta je dreg kad vide gotov proizvod, odnosno celokupan performans. Bolje se reaguje na dela, nego na reči.

A kako reaguju na negativne komentare i na kritike?

„Prezabavni su, mnoge preskočimo ako su zlonamerni, ali one konstruktivne uzimamo u obzir. Slušamo publiku, jer oni su ti kojima pesma i mi treba da se dopadnemo, ali opet s druge strane apsolutno verujemo u nas, pesmu i nastup. Stojimo iza toga, pa kako bude, biće!“

„Mi smo dreg na sceni“

Harem Girls kažu da kod njih postoji jasna granica između scene i privatnog života.

„Kao svakodnevne ličnosti mi smo obični muškarci koji žive potpuno normalne živote… dok na sceni glumimo ženske likove zbog zabave i performansa. Scenski identitet je tu samo zbog nastupa i stvaranje nečeg što nam ta uloga dozvoljava, kao što je na primer mogućnost da se takmičimo na PZE.“

Kako kažu, njihov svakodnevni život nije ni nalik onome što se vidi na sceni, već ustajanje za posao, druženje sa prijateljima uz društvene igre, sport…

„Jer mi smo dreg na sceni, tu glumimo i zabavljamo ljude, van scene mi smo obični muškarci.“

Dreg je za njih pozorište, maska koja im dozvoljava da istraže nove likove, pokrete i emocije. Publika koja ih podržava, ističu, to „izuzetno razume „.

„To nam je najvažnije. Onaj ko ne ume da napravi tu distinkciju, nije u sferi našeg interesovanja.„

Podrška najbližih kao podstrek

Podrška porodice, partnera i prijatelja za njih je „neprocenjiva“.

„Neprocenjivo je imati podršku i ljubav od svojih najbližih. Mi to imamo i cenimo, a ponosni smo na sve njih koji su uz nas. Naše porodice, prijatelji i partneri su nam apsolutno najveća snaga i podrška. Možda pritisak neinformisanog društva nekad može biti jak, ali ne može biti jači od prave ljubavi.“

U maloj zajednici u kojoj funkcionišu kao tim, međusobna podrška im je, dodaju, oslonac kada počnu da sumnjaju u sebe.

„Dešavale su se situacije gde smo se preispitivali, ali očigledno smo čvrsto verovali u sve nas čim nismo odustali. Usponi i padovi su normalnost u svakom poslu, pa i u dregu, samo što smo ovde grupa, mala zajednica u kojoj smo velika podrška jedni drugima.“

Šta ostaje posle PZE?

Bez obzira na ishod takmičenja, Harem Girls žele da ih publika zapamti po jednom:

„Voleli bismo da damo naš maksimum i da to publika prepozna, bez obzira na rezultat. Želimo da svi vide da ono što radimo volimo i da uživamo u tome.“

Naslovna fotografija: Katarina Stevanović

The post Intervju sa Harem Girls: Dreg kao umetnost appeared first on Kulturni kišobran.

Naša Tidža je spomenula da se čini kao da ne dočekujemo Novu, već slavimo ispraćaj ove od sutra stare godine. Koja, sudeći po odgovorima naših sagovornica (puka slučajnost što su sve žene) u ovom tekstu, i nije bila baš ona koje ćemo se sećati po mnogo toga lepog.

Znamo šta se u Srbiji događalo u 2025. godini, ne moramo da prepričavamo. Pustićemo naše sagovornice da prenesu svoje utiske kako o odlazećoj, tako i šta bi voleli da donese 2026. S obzirom na to da se ovaj portal pretežno bavi kulturom, pozvali smo žene iz kulturne sfere da ispod Kulturnog kišobrana (kao ispod Novogodišnje jelke) ostave svoje dojmove o tome šta je za njih obeležilo kulturnu scenu.

Kako je godina izgledala u muzici, kako u pozorištu, u galerijama? Šta je obeležilo modu i pop kulturu? A šta je kultura u Srbiji generalno „proživela“?

Da ne dužimo mi više, jer će ovo svakako biti jedan duži tekst, čitajte šta kažu naše sagovornice.

Branislava Antović Aleksić, osnivačica i glavna urednica BDW magazina, autorka podkasta OdaBrana priča i aktivistkinja

Borba protiv uništavanja kulture

Što se tiče najjačeg utiska za kulturu u 2025, to je definitivno bilo sistematsko uništavanje, odnosno pokušaj sistematskog uništavanja brojnih kulturnih događaja u zemlji od strane režima i njihove baš onako uporne težnje da neke od najvećih kulturnih događaja u zemlji ugase u potpunosti ili promene i prilagode svojim potrebama. Dakle, to je za mene bio najjači utisak. Istovremeno i otpor tih institucija i kulturnih radnika je podjednako jak utisak. To kako su se borili, i kako se i dalje bore da se kultura ne zloupotrebi od strane onih koji kulturu nikad nisu zapravo ni razumeli.

ne:Bitef i „Proces Peliko“

Za mene utisak godine, najjači kulturni događaj je apsolutno otvaranje ne:Bitefa uz predstavu „Proces Peliko“. Dakle, definitivno jedan od najvažnijih trenutaka u ovoj godini, a bogami i duže. Činjenica da je uopšte predstava o tom slučaju stigla na beogradsku scenu, da je stigla uprkos zabranama, uprkos sistematskom i režimskom nastojanju da se kulturne institucije i kulturni događaji obesmisle. Uprkos svemu tome, zaista u gerilskim uslovima doneti onakvu predstavu i da je onako izvedu glumci koji su prethodnu godinu obeležili svojom borbom, a onda i aktivisti, kulturni radnici i radnice, i da među njima bude i Milena Radulović, kao naratorka, koja je i sama simbol borbe kao i Žizel, za mene apsolutno dominantan utisak ove godine.

Da doživimo normalizaciju situacije

Očekujem normalizaciju situacije u kulturi. Iskreno se nadam. Nadam se da će se kroz sve težnje i pripreme za izbore nekako smanjiti pritisak na sve, pa i na kulturne manifestacije i ljude koji rade u kulturi. I da ćemo ipak doživeti normalizaciju situacije. U suprotnom, mislim da srljamo ka jednom od najgorih momenata u skorašnjoj istoriji kulture, iz koga ćemo se naravno izvući. Ali, činjenica je da nikad nije bilo teže. Ipak, zato se nadam i uzdam u to da će doći do makar neke normalizacije situacije. I da ćemo se svi vratiti kulturnim događajima. Naravno, ne zaboravivši borbu, ali upravo u kulturi nalazivši način da tu borbu dovedemo do kraja.

Dea Džanković, interdisciplinarna umetnica

Uticaj Rosalíe na mainstream muziku

Kada je muzika u pitanju, verujem da je na globalnoj muzičkoj sceni najveći trag u 2025. godini ostavio novi album Rosalíe Lux. Pre svega, moram da kažem da je to veliki iskorak kada je mainstream muzika u pitanju. Album donosi mnogo kreativnosti, avangardnog pristupa i hrabrih produkcijskih odluka, ali ono što je možda i najvažnije jeste činjenica da je publika ovu muziku prihvatila, „hajpovala“ i učinila je relevantnom. To pokazuje da pop scena ipak nije svedena isključivo na fabriku generičkih pesama, već da postoji prostor za inovaciju, rizik i umetničku ambiciju i u samom centru popularne kulture.

Povratak vinila i kaseta

Jedna od pojava koja je u 2025. godini ostavila snažan trag jeste sve otvorenija pobuna protiv streaming platformi i načina na koji one oblikuju muzičku industriju. Sve češće se govori o nefer uslovima, algoritamskoj uniformnosti i gubitku autorskog identiteta. Istovremeno, posebno mi je drago što vidim da analogne forme i fizički nosači zvuka ponovo dobijaju na značaju. Vinili, kasete i fizička izdanja ne predstavljaju samo nostalgiju, već potrebu ljudi za opipljivim, ličnim iskustvom muzike. Verujem da će se taj trend u narednim godinama samo širiti i dobiti još veću kulturnu težinu.

Novi singl Nedelja, i novi EP

Ono što očekujem od 2026. godine – i dozvoliću sebi malo sebičnosti – jeste pre svega izlazak mog novog singla Nedelja, koji izlazi već 4. januara. A ono čemu se zaista i dubinski nadam na kulturnoj i umetničkoj sceni jeste moj prvi EP, koji takođe izlazi početkom proleća. To je nešto do čega sam dolazila godinama, kroz proces traženja, sazrevanja i rada, i izuzetno se radujem svom predstavljanju na kulturnoj sceni upravo kroz muziku – ne u domenu likovnih umetnosti ili književnosti, već tamo gde se u ovom periodu stvaralaštva možda najautentičnije izražavam.

Preporuka: Intervju sa Deom Džanović

Olivera Mitić, spisateljica, lice iza profila Tekst i grad, i žena u kulturi u Srbiji

Kulturu obeležio AI, i to nije lepa vest

Kad prelistavam ovu godinu, prva stvar koja mi pada na pamet, a nažalost negativna, jeste sveprisutnost AI u svim oblastima i činjenica da je AI je postao alat, a ne tema sama po sebi. 

To je trend koji mi se ni malo ne dopada, počev od toga da je sve više postala praksa koristiti ga u svakodnevnim stvarima i normalizacija korišćenja ChatGPT-a u kreativnom radu makar i kada je u pitanju samo brainstorming ili neko dodatno uobličavanje već postojećih ideja. Ako AI-u negde nije mesto, to je zasigurno u kulturi i kreativnim industrijama, ali ta Pandorina kutija je verovatno već odavno otvorena i bojim se da nema načina da odemo nazad. 

Što se pozitivnijih primera tiče, zanimljiv mi je povratak intimnog, malog i ličnog kada je reč o temama koje obrađujemo u kulturi, kao i povratak nostalgije, rekonstruisanje nekih nekadašnjih estetika. Ovo vraćanje kroz vreme volim da vidim i kao osoba isto koliko i kao osoba koja nešto stvara, valjda baš zbog toga što nam u nesigurnim vremenima prija povratak u prošlost.

Protesti i recesija

Čini mi se da se ovde opet moram vratiti na AI koji je svugde pustio korene, ali druge dve stvari koje su neizostavne su i: protesti i recesija. Obe ove pojave utiču na društvo i snažno ga oblikuju, od naših dnevnih navika, preko toga koje knjige, serije i filmove biramo, pa do toga za šta želimo politički i individualno da se zalažemo. 

Manje ironije, a više umetnosti u 2026.

Ako je 2025. godina bila godina borbe, nadam se da će 2026. biti godina pobede. Ono što bih na kulturnoj sceni najviše volela da vidim, doduše, jako je jednostavno: povratak autora sa stavom (umesto brendova sa etiketom), bojkotovanje veštačke inteligencije, manje ironije i više umetnosti koja se ne boji da bude ozbiljna.

Jovana Stanković, pozorišna kritičarka, pesnikinja i lice iza Priča jedne vještice

Turbulentna i izazovna godina za pozorište

S obzirom na to da sam najviše upućena u sferu kulture kojom se i sama bavim – pozorišnu umetnost, iz te perspektive ću i odgovarati na pitanja. Što se tiče pozorišne kulture ovo je bila izazovna i turbulentna godina. Imam osećaj da smo konstantno bili rastrzani između umetnosti i društvene odgovornosti, a meni se čini da to jedno bez drugog ne ide i ne može. Pozorišna scena korišćena je, s punim pravom, kao medij za podizanje svesti o studentskoj i građanskoj borbi za istinu, pravdu i slobodu. A onda su usledili represivni potezi vlasti, svi smo se našli na nekoj crnoj listi i svi smo markirani kao nepodobni.

Ništa lepo u 2025.

Ovde zaista želim i moram da ostanem samo u okvirima pozorišne umetnosti. Ništa lepo nije obeležilo ovu godinu, naprotiv. Sve što se dogodilo nedopustivo je, a smatram da o tome mora da se govori. Najpre je u Šabačkom pozorištu početkom februara Jelena Ivetić dobila otkaz zbog podrške studentima. Od tog momenta se Šabačko pozorište urušava od strane jedne osobe koja je trenutno tamo na poziciji direktora, glumci i glumice su onemogućeni da rade, ne igraju svoje predstave, nemaju premijere i žrtve su represije. Drugi događaj je vezan za Vojvodinu – nakon održanog jubilarnog 70. Sterijinog pozorja stigla je vest da pokrajina neće finansirati ni Sterijino pozorje ni Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine koji traje preko 70 godina, te on ove godine nije ni održan, a ni Festival ekološkog pozorišta za decu u Bačkoj Palanci.

Sve je to usledilo nakon javno iskazanih stavova da pozorišni delatnici većinskim delom stoje uz studente. Početkom leta je na čelo upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu postavljen Dragoslav Bokan, a onda je 3. oktobra načinjen potpuni presedan kada je Narodno pozorište u Beogradu zatvoreno, navodno iz bezbednosnih razloga, ali je vrlo jasno da je i to urađeno represivno prema zaposlenim umetnicima koji su jasno izneli svoje stavove. Zatvaranju pozorišta prethodila je sramna zabrana za iznošenje društveno-angažovanih poruka na poklonu nakon predstave, odnosno vrlo je jasno ukinuta sloboda govora i izražavanja. Tokom ove godine su neki festivali održani na mišiće, neki uopšte nisu održani, ali sve ih je pratio makar po jedan skandal i nešto nedopustivo, a represivno u odnosu na radnike i radnice u kulturi, u ovom slučaju pozorišne delatnike i delatnice. Volela bih da se ovakva godina nikada ne ponovi.

Bez optimizma u 2026, ali se umetnost mora sačuvati

Nažalost, uprkos mojoj poslednjoj rečenici iz prethodnog odgovora, u ovom i ovakvom sistemu gde se za kulturu izdvaja 0,67 % od ukupnog budžeta, gde postoje crne liste umetnika i umetnica i gde se koriste različiti represivni modeli ne mogu da se nadam nečemu boljem u narednoj godini. Umetnost je tu da osvesti, da opomene i da kritikuje, ali i da oplemeni.  Međutim, do njene oplemenjujuće funkcije teško stižemo baveći se svim prethodno navedenim, a vrlo mi se često učini da vrištimo bez glasa i da nas zapravo niko i ne čuje, odnosno represija pokazuje da se ipak čuje to što govorimo, ali niko ne planira da preduzme nešto po tom pitanju. Osim još nekih novih modela represije kojih će neminovno biti. Nisam optimistična da će generalno stanje biti bolje, ali ja moram da se potrudim i da dam sve od sebe da delam u svrhu umetnosti. Da u ovim izazovnim i turbulentnim vremenima sačuvamo umetnost najbolje što umemo. Mislim da to činimo najbolje što znamo i ne brinem mnogo, pozorište je preživelo sve od antike, preživeće i ovaj represivni sistem u Srbiji, u to ne sumnjam.

Preporuka: Tri pesme iz zbirke Jovane Stanković

Arijana Handan, novinarka i voditeljka na RTS-u/Radiju Beograd 2

Kultura se okrenula introspekciji

Kultura je u 2025. godini delovala kao prostor otpora brzini, algoritmima i banalizaciji. Ova oblast se okrenula introspekciji – pitanjima jezika, pamćenja, identiteta i odgovornosti.

Izložbe mladih i Drugi program Radio Beograda

Za mene, godinu su obeležile izložbe mladih autora, posebno onih koji su izlagali u Domu omladine Beograda i pokazali da biti drugačiji znači biti svoj. Takođe, ono što je bilo važno su postavke u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti koja je posvetila pažnju velikim retrospektivama i tematskim izložbama, preispitujući umetničku i intelektualnu tradiciju. Zapažen je porast interesovanja za arhivsku građu i sećanje. Kada je reč o medijima, Drugi program Radio Beograda – program kulture i umetnosti svakako je ostao mesto poverenja i autentičnog sadržaja.

Želim nam hrabrost za drugačije

Od naredne godine očekujem optimistično mnogo! Nadam se većoj institucionalnoj podršci autorima i projektima koji insistiraju na kvalitetu, istraživanju, dugoročnom radu, ne podležu trenutnim trendovima i kulturu tretiraju kao prostor znanja, a ne površne vidljivosti. Želim nam hrabrost za drugačije.

Angelina Popović, lice iza profila Svilene bube o (između ostalog) modi i pop kulturi i sociološkinja

Studenti FDU i West End Girl

Na lokalu svakako protesti, brutalnost policije, i fantastični reel-ovi studenata FDU-a koji spajaju umetnost i političku pismenost. Pored toga, izuzetno mi je zanimljiva i pobeda Zohrana Mamdamija u trci za gradonačelnika Njujorka. A što se „laganijih“ tema tiče, pamtiću je po albumu godine West End Girl – Lili Alen, privescima za tašne među kojima je i labubu, devojkama koje „oporavljaju noktiće od gel laka“.

Veštačka inteligencija u modi

Svakako je na modu i pop kulturu veliki utisak ostavio proboj AI-a. Neki modni brendovi poput Valentina su snažno kritikovani zbog upotrebe AI vizuala. Pored toga, recesija nam je vratila u modu kolekcije karmina, a nakon par godina priče o body positive pokretima, opet se nekako narativ pomerio na Ozempik mršava tela i svi su zaboravili zašto nas je nervirao Victoria Secret show.

Rijana je i dalje u ‘penziji’

Iskrena da budem jedina konstanta na kulturnoj sceni je to da Rijana neće izdati novi album, i na tome joj hvala, jer nam pokazuje da je rana penzija zapravo ultimativni luksuz.

Dijana Milošević, rediteljka DAH Teatra, nezavisnog pozorišta koje stvara angažovanu umetnost 

Ako se uništi kultura – uništava se biće jednog naroda

Svakako ono što je obeležilo kulturu kod nas u najgorem smislu je potpuno ukidanje podrške kompletnoj kulturi od strane Ministarstva kulture i Grada Beogarad – gradskog sekretarijate za kulturu. To je jedan opasan presedan i ne sećamo se ni jedne vlasti kod nas koja će biti upamćena po pokušaju uništavanja celokupne kulture Srbije – kako institucionalne  scene tako i nezavisne scene. To je sramota i ozbiljno kršenje zakona. Mi znamo da ako se uništi kultura uništava se biće jednog naroda, u ovom slučaju našeg. Pa da postavimo pitanje: zašto se to radi i kome to ide u prilog?

Festivali održani uprkos nemogućim uslovima

Pre svega fantastičan studentski i građanski protest koga su obeležili gandijevska atmosfera i korišćenje različitih elemenata kulture da se izrazi neslaganje sa režimom i represijom koje sadašnji režim sprovodi. To je svetski fenomen i jako sam ponosna što smo dali doprinos kao DAH Teatar tim neverovatnim akcijama. Ako pričamo o kulturnim događajima svakako da je godina obeležena ne:Bitef-om, Kondenz festivalom i festivalom „Umetnost i ljudska prava“ DAH Teatra koji su se desili u nemogućim uslovima.

Da imamo snage za borbu za kulturu

Očekujem veliku borbu za održavanje kulturne scene uprkos tendenciji da se ona uništi. Nadam se da ćemo svi zajedno koji intervenišemo u društvu kroz kulturu, imati snage da i dalje realizujemo važne programe i akcije i da stvaramo. Posebno se radujem i nadam novoj premijeri DAH Teatra koja će se desiti u našoj jubilarnoj 35. godini trajanja a čija je tema kao i sve naše predstave duboko angažovana.

***

Dok ispisujemo ove redove, matinei su već uveliko u toku. Naš matine je ove godine procesuiranje svega onoga što se dogodilo u već sutra prošloj godini. Na to su nas svakako ispirisali odgovori svih šest žena koje su govorile za Kulturni kišobran.

Nadamo se da se čitamo u 2026, i da ćemo doprineti makar malo da teme iz oblasti kulture dođu da vaših očiju, i da ćemo nastaviti da te oči svi držimo širom otvorene.

Možda je kliše, ali verujemo da nam svima treba najviše zdravlja i ljubavi, zato su to dve glavne želje koje imamo za sve vas. Srećna Nova godina, doviđenja staroj!

The post Ženama iz kulturne sfere u Srbiji 2025. je obeležilo… appeared first on Kulturni kišobran.

„Ovaj put nije za svakoga“, kaže u intervjuu za Kulturni kišobran interdisciplinarna umetnica Dea Džanković, kada govori o izazovima umetničke scene u Srbiji. Međutim, nastavlja da se bori sa tim talasima.

Nedavno je objavila novu pesmu „Jane“, čiji ćete refren, gotovo sigurno, pevušiti danima. Pesma je njen povratak u svet muzike, što je svakako bio povod, ali i prilika da malo bolje upoznamo Dein kreativni um.

‘Jane je bila i ostala idol u pop kulturi’

KK: „Ja znam da Jane Birkin nikad nije plakala, možda ispred ali nikad iza kamera“ . Ovako pevaš u novoj pesmi Jane. Zašto je dobro što Jane ne plače?

Dea: Ne mislim da je „dobro“ što Jane nikad ne plače, to je stilska slika sa jasnom namerom. Ideja je da Jane Birkin predstavlja arhetip savršenstva, gde postizanje tog idealizovanog imidža označava ostvarenje vizije sreće. U toj viziji nema prostora za negativne ili upitne emocije, poput plakanja – sve ono što nam marketing i društvo prodaju kao „potrebno“ zapravo je iluzorno.

.

.

KK: Koju emociju si želela da preneseš ovom pesmom i šta ona za tebe lično znači?

Dea: Za mene pesma je ogoljavanje ideje koja se nameće ženama. Jane Birkin je bila idol u svoje vreme i i dalje opstaje u pop kulturi, posebno kao proto „it girl“ koja je relevantna i danas. Njena slika pokazuje napetost između devojaštva i žene – majka koja ostaje devojčica, savršeno seksualna i zavodljiva, lutka koja nikada ne odrasta. To je ideal koji je nemoguće dostići, a pesma istražuje tu borbu sa neostvarivim očekivanjima i moja lična iskustva u suočavanju sa društvenim nametima. Ne toliko sam ciljala na emociju koliko na iskrenu izložbu svoje realnosti.  

KK: Koliko se Jane razlikuje od muzike koju si ranije stvarala, i šta je zapravo inspirisalo tvoj povratak muzici nakon pauze?

Dea: Jane je samosvesnija u odnosu na moje prethodne pesme. Rad sa Fantazma studijom omogućio mi je sinergiju koja mi ranije nije bila dostupna u tolikoj meri sa muzičkim saradnicima. Pauza sa muzičkim stvaralaštvom nije bila planirana, industrija je izazovna i često ne podržava kreativne iskorake i nezavisnu scenu, a moj rad u drugim umetničkim disciplinama i poslovima je donekle odvlačio fokus. 

KK: Kada govorimo o Jane, ali i o ženskim temama koje često istražuješ, koliko je, po tvom mišljenju, lako ili teško biti žena danas? Može li žena biti „sve“?

Dea: Biti žena danas je veoma zahtevno, ali kada nije bilo tako? Zahtevi društva, normativne slike i stalna očekivanja često su nerealni i neljudski – očekuje se da u isto vreme budemo savršene, produktivne, emocionalno stabilne, privlačne, a da pritom ne pokažemo nijednu „negativnu“ emociju. Takvi nameti zanemaruju ljudsko iskustvo, koje je po svojoj prirodi haotično, kompleksno i često „neuredno“ i „neinstagramično“.

Ne znam koliko je formulacija „sve“ uopšte korisna, jer bi u tom slučaju žene morale da budu slobodne da iskuse sve varijable i sve aspekte ljudskog iskustva. Uloge koje nam društvo nameće su često fokusirane, ograničene i umeju da budu kontradiktorne. Prava snaga leži u slobodi izbora, u mogućnosti da odlučimo šta želimo biti u datom trenutku, priznajući sebi pravo da se menjamo, da budemo kontradiktorne, ranjive ili zbunjene. Biti žena znači balansirati između svojih želja, ličnih granica i spoljašnjih pritisaka, umesto da se pokušavamo uklopiti u nametnuti ideal savršenstva. Ta sloboda izbora je jedini način da zaista afirmišemo ljudsko, neuredno i autentično iskustvo života.

‘Ovaj put nije za svakoga’

KK: A kako izgleda biti žena koja stvara alternativnu muziku, i uz to je interdisciplinarna umetnica? Sa kakvim izazovima i prednostima se susrećeš u tom spoju?

Dea: Izazovno je. Stanje u kulturi i umetnosti često ne podržava stvaranje van žanrovskih ili medijskih okvira, posebno za umetnike koji rade sa novim medijima. Nedostatak infrastrukture i institucionalne podrške prisiljava na konstantno improvizovanje i balansiranje sa drugim aktivnostima kako bi umetnički rad uopšte mogao da se realizuje. To iscrpljuje moju kreativnu energiju, jer sam stalno u poziciji da opravdavam svoje postojanje i svoj rad.

Moja putanja ume često i meni da bude nejasna i nedefinisana – nemam razvojni put sa jasno definisanim markerima zrelosti ili „odraslog života“ koji mnogi u mom okruženju prate. Moje iskustvo i rad često prati doza nesigurnosti, straha i potrebe za ponovnim ohrabrivanjem i predavanjem procesu u kojem nema garancije da će rezultati biti vidljivi ili prepoznati. Ovaj put nije za svakoga; zahteva ogromnu hrabrost, upornost i, u neku ruku, dozu ludosti.

‘Svaki medij izaziva drugačiju stranu mene’

KK: Tvoja umetnička praksa obuhvata performans, instalaciju, film, muziku i tekst. Kako odlučuješ koji medij je pravi za ideju koju trenutno istražuješ?

Dea: Kod mene ideja uvek vodi izbor medija. Svaka forma ima svoj jezik i mogućnost da izrazi određenu dimenziju iskustva. Ako je koncept više vizuelan ili prostoran, prirodnije je da se izrazi kroz instalaciju ili performans. Muzika i poezija, s druge strane, dopuštaju introspektivnost i emotivnu ranjivost, način da se unutrašnji svet prenese neposredno i intimno.

Ono što sam primetila kod sebe je da svaki medij izaziva drugačiju stranu mene. Moj iskaz u vizuelnoj umetnosti je često koncizan i sardoničan, dok muzika i poezija dopuštaju otkrivanje unutrašnje intime, nesavršenosti i haotičnih slojeva ličnog iskustva. Ta razlika mi omogućava da ideje istražujem iz više uglova i da pronalazim formu koja im najviše odgovara u trenutku stvaranja.

KK: Veliki deo tvog rada dotiče se tabua i društvenih uslovljavanja. Šta je bio onaj ključni lični ili profesionalni impuls zbog kog su te teme postale centralne u tvom stvaralaštvu?

Dea: Moj interes za tabue i društvene norme proističe iz lične pozicije i iskustva. Dolazim iz multietničke porodice i kroz tu perspektivu često sam posmatrala različite forme društvenih pojava, rituala i očekivanja spolja, kao posmatrač, a ne kao neposredni učesnik. To posmatranje mi je omogućilo da uočim obrasce, konstrukte i kontradikcije koji oblikuju naše živote. Taj stalni dijalog između ličnog iskustva i posmatranja sveta oko sebe prirodno je oblikovao teme mog rada – tabui, društvene uloge, očekivanja i ono što je često neizgovoreno ili potisnuto.

KK: Kada pogledaš unazad, od studija u Beogradu i Istanbulu do današnjih projekata, šta prepoznaješ kao najveću transformaciju u svom umetničkom pristupu?

Dea: Najveća transformacija za mene je hrabrost da potpuno izađem iz zone komfora i da prihvatim stalno učenje i eksperimentisanje. Upisivanje drugog mastera na Fakultetu likovnih umetnosti sa 30 godina bio je ključni trenutak – testirao je moju istrajnost, strpljenje i spremnost da se suočim sa izazovima, posebno kod performansa koji zahtevaju potpunu prisutnost i izlaganje lične ranjivosti. Danas mislim da je ta transformacija u sposobnosti da se otvoreno i iskreno susretnem sa sopstvenim ograničenjima, a da to istovremeno postane pokretač kreativnosti. 

‘Zen je u malim, prisutnim trenucima’

KK: Objavila si art knjigu „Ono što nisi bila dobro“, koja kombinuje haiku-like stihove i kolaže iz raznovrsnih izvora: časopisa o umetnosti, baletu, operi, pa i jugoslovenskih porno magazina iz 60-ih. Kako se ova kombinacija vizuala i poezije nadovezuje na tvoje promišljanje o ženskom identitetu, samopercepciji i društvenim projekcijama?

Dea: Knjiga je balans između vizuala i poezije, i svaki element igra svoju ulogu u istraživanju ženskog identiteta. Vizuali su visceralni i često fragmentirani, što ukazuje na razdvojenost između telesnog i mentalnog, između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Poezija je iskrena, lična i ranjiva, kroz stihove istražujem svoje suočavanje sa sopstvenim nedostacima i ranjivostima, ali i sa očekivanjima društva: uloge ćerke, koleginice, ljubavnice, devojke ili žene. Kombinacija vizuala i poezije omogućava višeslojno promišljanje o tome koliko su te norme nerealne i koliko utiču na samopercepciju, ali i pruža prostor za oslobađanje i introspektivni dijalog sa sobom.

KK: U knjizi i ranijim radovima dotičeš se burnout-a i ličnih kriza. Nakon performansa Burnout, dobila si snažne reakcije publike, pa čak i pretnje. Kako si uspela da svoje iskustvo sagorevanja pretočiš u umetničku formu, uprkos tako emotivno i društveno napetom kontekstu?

Dea: Performans „Burnout“ nije bio planiran u toku samog suočavanja sa pregorevanjem, već je proistekao iz ličnog iskustva koje sam imala dve godine ranije. Ono što me posebno zabrinulo jeste alarmantni porast sličnih pritisaka prisutnih kod žena u mom neposrednom i širem okruženju – usled ekonomskih i društvenih faktora koji čine radne i životne uslove sve manje ljudskim. Kroz performans sam želela da to prenesem u vidljiv i emotivan jezik umetnosti, da ukažem na cenu koju sagorevanje donosi, posebno ženama, i da pokažem kako društveno uslovljena pravila često onemogućavaju iskazivanje nezadovoljstva i ranjivosti, i posledice koje nas čekaju usled toga.

KK: U zbirci se ističe „Žena na ivici zena“. Šta za tebe predstavlja taj „rub zena“? Da li je to stanje između rasula i unutrašnjeg mira, ili ga danas drugačije doživljavaš?

Dea: Za mene je to stanje prihvatanje situacije takve kakva jeste u datom trenutku. Naravno, to nije potpuni zen, jer se još uvek ne možemo potpuno odvojiti od svog ega, ličnih očekivanja i interpretacija. Ipak, postoji neka vrsta čudnog mira – trenutak kada smo istovremeno snažni i ranjivi, i sposobni da iskreno priznamo realnost, sa svim njenim kontradikcijama i nesavršenostima. To stanje je više prisutnost u sadašnjem trenutku i svesnost sopstvene ranjivosti i snage, nego konačan mir.

KK: Na kraju, da li iko od nas može da dosegne zen u savremenom svetu? Na osnovu tvog ličnog oporavka i rada na sebi, kakav odgovor trenutno imaš na to pitanje? Da li on leži u muzici? Ili je to generalno umetnost?

Dea: Zen nije konačna tačka, već kontinuirani proces. Umetnost i muzika služe kao alati koji nas približavaju prisutnosti, samospoznaji i trenucima unutrašnjeg mira. Ipak, istinski zen u savremenom svetu, usred stalnih dešavanja i pritisaka, verovatno nije moguć u apsolutnom smislu za većinu nas. Pokušaj da ga dosegnemo lako može prerasti u samoobmanu ili „duhovno izbegavanje“ stvarnosti. Za mene, zen se ogleda u malim, prisutnim trenucima koji su dostupni svima, bez obzira da li se formalno bavili umetnošću. Umetnost, zapravo, postoji u samom činu prepoznavanja života – u prisutnosti i povezivanju sa sobom i svetom na način koji je iskren, neposredan i oslobađajući. 

KK: I jedno pitanje baš za kraj, pošto nam se bliži kraj godine: Šta ti je obeležilo ovu, a koju poruku, želju, očekivanje imaš za 2026?

Dea: Ovu godinu ne bih opisala kroz neki veliki preokret ili dramatičan trenutak, već kroz iskren rad sa sobom i suočavanje sa sopstvenim potrebama. Shvatila sam koliko mi je zaista važno da se bavim kreativnim stvaranjem kako bih mogla da funkcionišem i opstajem u ovom trenutku, i kako bih to mogla u potpunosti integrisati u svoj život. Za 2026. želim veći fokus na kreativni rad, više saradnji, novih projekata, nastupa i prilika da se izrazim i doprem do šire publike.  

Naslovna fotografija: Hadži Aleksandar Đurović

The post Dea Džanković: Industrija je izazovna i često ne podržava kreativne iskorake appeared first on Kulturni kišobran.

Godina za nama je donela talas projekata stvaranih sa tenedencijom preplitanja i uzajamnog prožimanja ekologije i umetnosti. Hoće li, po vašem osećaju, u sledećoj godini biti i više ovakvih primera? Koliko pojedinačne umetničke inicijative mogu skrenuti pažnju donosioca odluka na goruće ekološke probleme – ne samo u našoj sredini, već i šire?

Gotovo da nema festivala ili ustanove kulture koja se u prethodnoj godini nije, na ovaj ili onaj način, bavila temama globalnog zagrevanja, uticaja klimatskih promena – a posebno pitanjima kapitalocena, odnosno, uticaja prevelikog i prebrzog ekonomskog rasta koji zahteva kapitalistička logika.

Pitanja ekologije se, ne samo prepliću sa umetnošću, već i sa filozofijom i celim spektrom društvenih nauka koje, veoma kasno, počinju da izučavaju negativne uticaje logike kapitalizma ne samo na ekologiju, već i na umetnost, kulturu življenja, kulturu stanovanja, identitete – od onog ličnog kome se nameću vrednosti pohlepe i gomilanja novca (prikrivene jednom rečju koja po sebi nije negativna – preduzetništvo), do onih kolektivnih identiteta koji su građeni vekovima ili decenijama – od nacionalnih, do susedskih, kvartovskih i koji sad svi, usled nametnute promene paradigme postaju vrednosti potrošnje. Tako Badnje veče više nije pretprazničko veče, već momenat za prikazivanje kupovne moći – koja, opet, jeste glavna karakteristika uspešnosti – uspešnosti pojedinca, ali i zajednice, društva u celini.

Tema odrasta stoga postaje značajna u kulturnoj politici i praksi (Milica Kočović, Vesna Đukić…), kao i tema akademskog kapitalizma (prodor kapitalističke logike u visoko obrazovanje), kojoj sam ja posvetila veliku pažnju u sopstvenim istraživanjima, ali i u predavanjima koje sam držala širom sveta.

Kada govorimo o primerima umetničkih inicijativa, ova godina počela je projektom Britanskog saveta – Ekologije budućnosti, i za razliku od njihovih prethodnih programa, koji su trošili javni novac na tzv. blockbuster umetnost (Damiana Hirsta, na primer), što je izazivalo čak i demonstracije naših umetnika – sada su se okrenuli projektu koji poziva na odgovornost i istraživanje.

Takođe, bila sam veoma ponosna što su naši studenti odabrali za temu svog FIST festivala upravo ovaj problem. Kroz naziv Borba – Usta na usta, jasno su prikazali značaj borbe za život! U žiži pažnje bilo je pitanje klimatskih promena i njihovih posledica na prirodu i društvo. Tako se ceo festival održavao u skladu sa principima i etikom zelenog pozorišta, a zelena adaptacija festivalskog menadžmenta ni najmanje nije jednostavna – ona zahteva i ulaganja, a posebno vreme, pažnju.

Taj festival održan je u maju, u avgustu je održan 20. Šumes, festival koji je osmislio, svemu uprkos, u svom selu na Rudniku – Božidar Mandić, umetnik koji od zemlje, sena, parčeta drveta – pravi umetnička dela, instalacije, ili scenu za performanse, predstave koje se izvode na proplanku, u šumi, bez tehnologije, bez energetskih i bilo kakvih drugih pomagala koja nam dugoročno uništavaju i resurse i nas same.

Tu su sa njim već godinama i Mimart Nele Antonović, Ljubica Beljanski Ristić i Ljubivoje Ršumović, i mnogo, mnogo mladih stvaralaca najrazličitijih profila…

Nakon toga, već u septembru, BITEF je organizovao i konferenciju: Sedimo na grani: solidarnost ili sunovrat, koju je znalački, upravo podvlačeći solidarne prakse, kustosirala Marijana Cvetković, jedna od ključnih akterki tzv. druge scene, scene kontrajavnosti

Bitef je doveo i niz predstava koje su postavljale pitanja upravo o kapitalističkoj logici koja ruši planine, uništava prirodu, samo da bi danas i ovde mi stekli novac – kapital koji će se trošiti na konzumerističke ludosti. No, najvažnije su bile upravo BITEF radionice namenjene pozorišnim radnicima – one koje su bar podstakle na novi način mišljenja i novi etički odnos. I to mi se čini da je najznačajnije – kada nam studenti na FIST-u predstave podatke koji se uvek kriju – o tome koliko ta mobilnost košta kiseonika, koliko masovni festivali i lude zabave konzumerizma troše prirodne resurse – onda upravo cela jedna profesija počne da misli kako drugačije organizovati svetkovine i slavlja, umetničke susrete i druženja – jer oni jesu neophodni – ali čiji rast u svrhe sve veće zarade, disproporcionalno sve više uništava planetu.

Do kraja godine, ostvareni su brojni umetnički projekti, među kojima bih izdvojila predstavu Dah teatra – Drveće pleše u Studentskom parku u centru Beograda, ali i ceo festival koji je održan na Fakultetu dramskih umetnosti – Pozorište čuda, festivala koji je, ne samo spojio umetnost i nauku, već je kontekstualizirao goruće teme današnjice – od klimatskih promena do medijske manipulacije. Tu su se sreli umetnica Aleksandra Petković TKV i klimatolog Vladimir Đurđević; Stanica – servis za savremeni ples i Centar za promociju nauke (veza matematike i plesa): i za mene izuzetno uzbudljiv događaj – alSham epilog – razgovor stvaraoca sa publikom o nanospektaklu – predstavi za jednog gledaoca koji uranja u grad i otkriva ga na različite načine.

Dakle, nije više reč o pojedinačnim umetničkim projektima, reč je o sceni, ekološki osvešćenoj umetničkoj sceni kontrajavnosti – koja sada mnoštvom glasova postaje sve uticajnija.

U pojedinim trenucima se može učiniti da je borba svih pojedinaca, pa i umetnika i kulturnih delatnika, za zdravije životno okruženje – borba sa vetrenjačama. Odakle crpeti ohrabrenje i motivaciju?

Hibridne stabilokratije, populističke partokratije, ne dozvoljavaju da se jasno i daleko čuje glas umetnika i kulturnih radnika.

Mi moramo da crpemo snagu iz nas samih, iz naših osećanja odgovornosti za druge, empatije prema onima koji su u težem položaju od nas, iz uzajamne podrške i solidarnosti. Kultura brige, gostoljublja i solidarnosti treba da se uspostave na sceni kulturne kontrajavnosti (oni kojima se ne sviđa ovaj termin preuzet iz feminizma, mogu i dalje da koriste reč alternativa – alternativna scena). Čini mi se da je delovanje umetničkih udruženja tokom pandemije upravo to pokazalo

Baš sada čitam knjigu koju je upravo objavio ULUS – Rad u umetnosti i ponosna sam što među nama ima toliko umetnika koji kritički razmišljaju o kontekstu – koji argumentovano pišu o umetničkom stvaralaštvu kao radu – dakle, ne nekom procesu koji se dešava od projekta do projekta – već kao o ozbiljnom, posvećenom, studioznom radu koji je prekarizovan i obesmišljen neadekvatnim politikama.

Dakle, motiviše me stalna društvena borba: borba Udruženja dramskih i za opšta pitanja javnog interesa (od Selu u pohode Zorana Radmilovića, do odlaska u Gornje Nedeljice), ali i za posebna, staleška pitanja poput brige da se obezbedi dostojna starost dramskim umetnicima; borba ULUS-a za dostojan rad vizuelnih umetnika; borba muzičara da samoorganizacijom održe stare (Tribinu kompozitora) i pokrenu nove manifestacije (BUNT) koje će promovisati savremenu srpsku umetničku muziku (neradu institucija uprkos); solidarnost na nezavisnoj kulturnoj sceni – otvoreni kalendar u Magacinu, Ostavinskoj galeriji, otvorenost Karkataga da daje usluge svima koji ih žele…

Ukratko, motiviše me uvek borba za profesiiju i profesionalnu odgovornost, borba i briga za druge (empatija) – dakle – solidarnost, ma kako to zvučalo kao tek puka reč.

S obzirom na to da ste u stalnom kontaktu sa mlađom generacijom umetnika i kulturnih radnika – primećujete li već pomenute tendencije (usmerene ka spoju ekologije i umetnosti) u njihovom promišljanju i budućim praksama? Da li se taj talas pojačao od početka pandemije, koji se tako često pominje kao prekretnica u podizanju svesti u vezi sa ekološkim problemima sa kojima smo suočeni?

Ekološka svest među umetnicima postoji još od moje generacije. Možda nismo umeli da artikulišemo, možda smo mešali prirodu i parkove, ali sećam se i filmova Radoslava Vladića +33 i Poljana, filmova Zoo i Krik Ivka Šešića, te filmova Nikole Đurića – Gavran, Seoski put, kao i brojnih drugih u svetu alternativnog filma, koji su na svoj način otvarali ova pitanja.

Već 1982. godine film Koyaanisqatsi ukazao je brojnim generacijama – da savremena civilizacija debalansira, menja, uništava. Naravno, tada je još uvek bilo netaknutih delova sveta, koji se danas ubrzano – požarima, i najmodernijom tehnologijom – uništavaju zarad plantaža, odnosno ogromnog prihoda malobrojnih, a ropskog rada većine. Tu se uvek setim naših seljaka iz Jarmenovaca koji 1953. godine odbijaju koncept plantaže voća – i sadnice trešanja završavaju pored puta između Rudnika, Jarmenovaca i Topole. Moj učitelj je bio očajan šezdesetih godina što je naš seljak neuk i ne prihvata intenzivnu poljoprivredu. Danas shvatamo da je intenzivna holandska poljoprivreda jedan od najvećih zagađivača

Dakle, ne mislim da je pandemija glavni zamajac novih promena – ne, to je rudimentarni kapitalizam, koji nam dolazi sa prljavom tehnologijom (Rio Tinto), jeftinim i neestetskim investitorskim urbanizmom (Beograd na vodi), željom za brzim bogaćenjem (male hidrocentrale), te pretvaranjem prirode u zabavne parkove sa gondolama (setimo se i fascinacije nekadašnjeg gradonačelnika Siniše Malog sa Gorki parkom u Moskvi i njegovim zabavnim sadržajima). Kalemegdan sa gondolom? Brendiranje Beograda kao grada zabave i poroka nastavilo se i u sred korone…

Dakle, zamajac stiže kao otpor ovom partokratskom kapitalizmu liberalnih društava.

Šta biste poželeli našem društvu za sledeću, 2022. godinu? 

Svima nama želim da dođe do ozbiljnih društvenih promena – do promena koje će stati na put i investitorskom urbanizmu i pretvaranju reka u energiju od čega će imati koristi (kratkoročne) mali broj vlasnika. Ne razumem vlasništvo nad rekom? Uostalom, šuma je u srpskim selima uglavnom bila zajedničko dobro.

Takođe, želim više umetnosti i kulture u javnom prostoru u svakom smislu, želim više zajedničkog, više solidarnog i odgovornog, više mogućnosti za razvoj ideja koje dolaze od nas samih – od struke, a ne od politike.

Želim život bez mržnje, bez arogancije vlasti koja toleriše (možda je bolje reći podržava i inspiriše) aroganciju pojedinih grupa koje su joj po volji, a koje proizvodnjom nacionalističkog kiča i veličanjem ratnih zločina dalje marginalizuju već marginalizovane

Želim da osvestimo odgovornost za zločine, jer ne može se slušati cvrkutanje ptica na stratištima…

I napokon – želim da se umesto nacionalnog stadiona – izgradi Spomen-park, mesto sećanja – memorijal sa nizom muzeja – Staro sajmište u centru Beograda.

Foto via Green Art Incubator

The post Milena Dragićević Šešić: Da bi se razumele klimatske promene mora se shvatiti da smo ušli u doba Kapitalocena appeared first on Kulturni kišobran.

O ovom delu i samoj platformi razgovarali smo sa austrijskim autorom.

Šta vam je posebno bilo interesantno kod ovog konkursa i koliko ste se bavili tim temama tokom vaše prethodne umetničke karijere?

Naslov “Na drugi pogled” privukao me je razmišljanjem o činjenici da uvek treba da gledate iza kulisa i ispod površine, slušate šta ljudi govore, razgovarate jedni s drugima, kao i sa grupama s kojima se inače ne biste usudili ili s kojima nemate nikakve veze.

U svom radu često pokušavam da bacim taj drugi pogled, da se stavim u nečiju perspektivu, takođe i da proširim svoje horizonte i izazovem samog sebe. Da kroz saradnju razvijam priče ili instalacije na određenu temu.

Kako je nastao vaš rad koji ste predstavili na platformi?

Započeo sam ga prateći proteste taksista protiv online kompanija za vožnju. Impresionirala me je blokada taksista na Slaviji i prekid saobraćaja, tako da su ulice transormisane u prazne prostore kojima se može hodati slobodno. Potom sam pratio par taksista koji su mi govorili svoja mišljenja o gradu i o tome na koji način su njihovi poslovi ugroženi digitalnom ekonomijom. Kasnije sam sve to montirao u film koji takođe koristi tehnologiju poput mašinskog učenja, da ispriča potpuno drugu priču, novu perspektivu generisanu iz sakupljenih priča. Poput sna.

Jedna od ključnih perspektiva ovog otvorenog poziva i platforme je način na koji doživljavamo “onog drugog” – na koji način vi to radite, ako govorimo o srpsko-austrijskim odnosima?

Mislim da postoje mnoge sličnosti unutar suštinski iste kulturološke regije koju nazivamo Balkan, ali takođe i unutar onih prostora koje spaja Dunav. Uzajamni uticaji na mnogo nivou zasnovani su na zajedničkom poreklu jezika, hrane i umetnosti.

Mislim da ne postoji tipični austrijski ili srpski stanovnik, ali sklon sam mišljenju da su ljudi iz Srbije opušteniji kada im ne ide. Ne bih definisao građane “drugošću”. Predrasude su recimo vezane za određeni modni stil, nečiju narav ili razgovorljivost. Za mene je tipična ekonomska i politička eksploatacija različitih snaga u nestabilnim vremenima.

Na platformi Secondglance.rs je 10 radova srpskih i 10 austrijskih autora. Koji su vam bili naročito interesantni?

Rad Andree Palašti’s “Sculpture Study: for Bretteldorf” mi je naročito interesantan jer se bavi transformacijom jednog dela Beča i njegove zajednice tokom više decenija. Korišćeni kartonski materijali i istorija “vrta” prevedeni su u skulpturu koja podseća na to da ljudi i dalje žive u kartonskim kućama ili žive od reciklaže.

Reitererov rad moguće je pogledati na: https://www.secondglance.rs/sr/gledista/ulrich-reiterer/360.

Foto: Nikolaos Zachariadis

The post Ulrich Reiterer: Ne postoji tipični stanovnik Austrije ili Srbije appeared first on Kulturni kišobran.

Ko je Tereza iz naslova filma?

Tereza Strmečki bila je majka Vjerana Miladinovića Merlinke, čija se autobiografska knjiga zove „Terezin sin“, te je naslov ovog filma („Terezini sinovi“) direktna referenca na to, aludirajući na solidarnost, i neku vrstu univerzalnosti iskustva kvir ljudi.

Film se bavi životom kvir ljudi u savremenoj Srbiji, ali i pionirima iz devedesetih. Kako ta starija generacija sagledava današnju situaciju u kojoj se LGBT ljudi nalaze – koliko se po njihovom mišljenju stvari menjaju?

Sto ljudi, sto mišljenja. A situacija takođe varira od toga da li živite u selu, malom ili velikom gradu, kao i od profesije, obrazovanja, finansijske situiranosti vas i ljudi koji vas okružuju… Zanimljiva razlika u odnosu na tad je da se pre možda pristupalo LGBT+ populaciji iz pozicije potpune neinformisanosti, dok danas imamo mešavinu „tradicionalnih domaćih predrasuda“, tabloidne senzacionalizacije i američke desničarske mimerske retorike zakuvane u dubinama 4chana (silni desničarski wojak mimovi i njegove varijacije krenuli su tamo) koja je, ironično, najprijemčivija mladim „anti-američkim“ i „anti-globlastičkim“ alt-desničarima. Ili teorije zavere o transrodnim ljudima koje potiču iz najkonzervativnijih američkih religijskih krugova 20. veka a šire ih u Srbiji danas opskurne grupe „radikalnih feministkinja“ koje su sada to preuzele od dokonih britanskih milionerki. Takva vrsta polarizacije društva i teorija zavera nije postojala u Srbiji devedesetih, na primer.

Kako vi vidite život kvir ljudi danas u odnosu na devedesete?

Po meni je mnogo drugačiji. Dejting i upoznavanje nije svedeno na underground kriptične novinske oglase ili tajne gej plaže i parkove kao prethodnih vekova. Danas u većim gradovima postoje kafići za druženje i noćni klubovi profilisani ka kvir populaciji, kao i aplikacije, društvene mreže, forumi. Takođe postoje organizacije koje su posvećene psihološkoj podršci, građenju zajednice, radu na poboljšanju zakonodavne zaštite itd. Globalna američka popularna kultura, trendovi na društvenim mrežama, filmska umetnost, serije doprinele su većoj vidljivosti i normalizaciji percepcije kvir populacije svuda pa i kod nas, te sada sve više imamo i domaćih kvir tema u umetnosti i medijima. Takođe velika stvar koju moja generacija i mlađi možda potpuno zanemaruju je da je HIV infekcija danas obična hronična bolest koja se potpuno drži pod kontrolom kao npr. dijabetes, dok je devedesetih bila potencijalna smrtna presuda uz ogromnu društvenu stigmu.

Kako ste došli do formata doku-igranog filma – šta je dokumentarno, a šta igrano?

Jako me privlači estetika „sirovosti“, amaterskog filma, jer daje na uverljivosti filmu. Velika eksplozija rijaliti televizijskih formata se između ostalog zasniva na percepciji gledalaca da je to što gledamo „istinito“, „pravo“ i „dokumentarno“. Isti je slučaj sa popularnošću jutjubera, vlogera i influensera – osim toga što se njihov video sadržaj smatra istinitim odrazom njihovog života, pokazali su da i vlogovi snimljeni običnim telefonom i bez čitave filmske ekipe i linearne dramaturgije mogu biti uzbudljiviji, katarzični i držati pažnju više nego neka profesionalna ali hermetična serija ili film.

S druge strane volim i hiper-stilizovanost i nadrealnost muzičkih video formata. Tako da sam spontano došao do ovakvog hibridnog formata umetničkog filma, stvarajući ono što bih i sam voleo da gledam. A konkretno u filmu „Terezini sinovi“, scene u noćnom klubu su u potpunosti izrežirane, dok sam u ostatku postavio/izrežirao kontekst, situaciju, u okviru koje su protagonisti imali slobodu da se igraju i govore šta žele. Npr. scena u stanu je potpuno spontan razgovor, a scena probe u pozorištu je takođe spontana u smislu da su one zaista probavale prvi put taj tekst monodrame, međutim povod probe – predstava – je imaginarna, nikada se nije zaista desila.

Aktivni ste na različitim umetničkim poljima, u svetu vizuelne umetnosti, performansa… kako su sva ova različita iskustva definisala vaš filmski izraz?

Izuzetno! Mislim da se to jako vidi, fokus mi prevagne na vizuelnom doživljaju koji se više oslanja na asocijativno, doživljajno, lično tumačenje nego na dramaturgiji, psihologiji likova, zapletima (što bih želeo da promenim u budućnosti, dramaturzi/scenaristi, javite mi se!). Svaki pristup ima svoje dobre i loše strane, ono što je možda najvrednije što mi je obrazovanje u domenu uređenja prostora i arhitekture donelo jeste pristupanju svakom kreativnom procesu kao dizajnerskom procesu „rešavanja problema“. Uvek pokušavam da sve raščlanim, racionalizujem, i svoje motive, ideje i slike razdelim na bazične elemente i onda „rešavam projektni zadatak“. Ili da napravim analogiju iz likovne umetnosti – slažem ih u veliki „mozaik“. Ono što me možda najviše razlikuje od nekoga ko je studirao na dramskim školama jeste do-it-yourself pristup gde se ne libim da sam uradim i druge stvari za koje ne postoji budžet, a koje mogu da naučim na YouTubeu – kamera, montaža, dizajn svetla, scene, kostima.

Kakvi su vaši dalji filmski planovi, i da li se oni kreću u okvirima LGBT aktivizma? Koliko vam je sam aktivizam važan u odnosu na filmsku umetnost kao takvu?

Da, ove teme su mi verovatno najinspirativnije i pre svega lične i voleo bih da nastavim njima da se bavim kroz film i video/digitalnu umetnost. Svestan sam da svaki najmanji čin aktivizma ima snagu da bar malo pomeri stvari, a pogotovo jedan sveobuhvatni estetski proizvod kao što je film. Naravno, treba biti oprezan da se ne skrene u politički pamflet i truditi se da se večno usavršava film ili video kao zanat, umeće, umetnost. Svaki aspekat života je politika, tako da kao LGBT+ osoba svakako unosiš razne delove sebe u svoj rad.

Foto: Viktor Konstantinović

The post Stanko Gagrčin: Imamo sve više domaćih kvir tema u umetnosti i medijima appeared first on Kulturni kišobran.