Darko Mitrović: Nefiltrirana iskrenost je jedino slikarstvo koje priznajem

Odavno nisam jače udarena u utrobu i kičmu tokom obilaska neke izložbe, kao što se desilo ovog četvrtka, kada sam napravila par krugova po galeriji 1217, gde je radove izlagao Darko Mitrović (čuj – krugova – pre će biti da mi se u glavi vrtelo, pa sam stajala ispred svake slike dugo, i ponirala u sloj ispod slojevog sloja svakog rada ponaosob).

Izložba se zove “Transoptimizam”, a mogla bi se isto tako zvati i “Ovde Major Tom, plutam u kariranim ska patikama sa zihericama na poderanom džinsu sopstvenog preobražaja”, sve što meni godi, sve što godi jednoj osobi koja vidi izvan viđenog i čita ispod naškrabanog, eto baš to je ova izložba.

Bilo da samo voliš stripove i pop-art (čiji se uticaji osećaju u mnogo Darkovih radova), ili si naklonjen filozofiji i kontemplaciji života i realnosti i spiritualnosti i sazrevanja i ljubavi, bilo da ste došli samo zato što volite autora, ili zato što volite umetnost, ili prezirete umetnost ali ste željni strasti i muzike i razumevanja,… Ma možete biti i čist nihilista i anarhista i sve što izlazi iz standarda (a koja prava osoba voli standarde?), došao si gde je trebalo.

Darka pratim dugo, kao mnogi ovde, kroz ono što je učinio za domaću radio scenu, za neklasičnu humorističku scenu, pa, na kraju krajeva, sasvim nevoljno, i za političku scenu (onako kako oni nikako ne vole). Ali, kroz sve to što sam godinama pratila, osećala sam koliko se i kako on otvara, koliko je sirovog i surovog humora proisteklog upravo iz mnogo čitanja, mnogo dobre muzike, filma, generalno mnogo pravog obrazovanja. Kroz taj surovi humor, najpre preko radija, onda i TV-a, stendapa itd, provlačilo se mnogo ozbiljnog poimanja društva (lokalnog i globalnog), života, ljubavi, kreativnosti, ljudske gluposti, apsurda, pokvarenjaštva.

Kada je rekao da je odrastao na panku, mnogo toga mi je postalo jasnije. Kada je citirao Karlina – još jasnije. A, kada sam videla ovu izložbu – besprekorno.

To što se galerija nalazi na par metara od već pokojne Šikarice (kultnog zbornog mesta ovdašnjih muzičkih alternativaca) mi je izazvalo osmeh pri samom ulasku (obožavam ironične situacije) – mrtvilo jedne alternative, rađanje neke druge, a ipak bliske, premda Darko u svom miksu filozofija odlazi mnogo dalje nego vođe nekih od meni omiljenih alt rock bendova.

Dare je, ipak, zbog svoje beskompromisnosti nekoliko puta u svom životu prilično propatio. Ponekad su se takvi lovovi na ovog niskog ali glasnog “vešca” preklapali i, neko labilniji bi, tokom takvih momenata, izgubio razum, dok je Dare, prkosan ali kreativan kakav jeste, izgubio samo želju da ide dalje istim putem, te je sebi nacrtao novi. I tako nekoliko puta. Svaki put sve interesantnije.

Kao Betmen sa jedne od njegovih ilustracija, bivao je na ivici besmisla sopstvene borbe isuviše puta da to na njega ne bi ostavilo uticaja, no, sudeći po smirenosti koju sam mu uhvatila u stavu i na licu ovog četvrtog juna, mislim da je svom Betmenu samo izvukao mikrofon i umetnuo kičicu, glas i glad i rezon je ostao.

Da vam pojedinačno opisujem slike i crteže, besmisleno je, to su sve delovi dve celine – pop art fantazije i stvaraočeve emotivne implozije. Sve su one delovi njegovih impresija modernog i svakog društva, kao i, evidentno, sagledavanje njega samog i rezultat interakcije sa raznim osobama. To se oseti i može da se okusi (uz fantastičnu (Akademsku) rakiju koja je na izložbi poslužena).

O uticajima koje sam primetila bih mogla do ujutru da pišem (od Kitsove poezije, te panka, rokenrola, ljudi i bola i slikarstva i stripa, stripa, stripa…), o posetiocima neću, jer je nevažno da li je bilo i novinara i glumica i muzičarki i autora i gitarista i mnogih drugih tebi nevažnih-važnih persona. Svi koji su bili su bili prijatni i zaljubljeni u ono u šta gledaju, trgnuti, žacnuti, dirnuti, veseli, zbunjeni, impresionirani, zadovoljni, inspirisani, a nadasve počastvovani srdačnošću ovog dragog čoveka – Darka Mitrovića, koji ima svako opravdanje za kurčenje, ali to ne čini, ima svako pravo da bude ciničan i gorak, ali to nije. On je održao kratak i sladak govor, na način na koji bi to učinio dečak koji tek završava umetničku akademiju, pomalo sramežljiv, svakako duhovit, šarmantan nesumnjivo, pomenuo je sve a sebe nedovoljno, mada sasvim sigurno zna koliko vredi, ipak svestan toga da je pošao u potpuno novu plovidbu. Zapravo skočio je sa čvrstog tla palube i pliva, pliva, grize ajkule i čisti morske trave, pokušavajući da, najzad, stvori ostrvo na kome će moći da bude miran.

Darko Mitrović je krenuo iz malog pankera koji je zezao šminkere po centru Beograda, do pokretača omanje revolucije u domaćem radio programu, preko kamere i bine sve do statusa voljenog umetnika i pisca, što će tek, sigurna sam, biti i ostati.

Ja sam kući otišla kao da me neko okupao u bojama i notama. Idite do četvrtog jula u Galeriju 1217 pa proverite da li lažem.

Za kraj, ostaviću ovde par Daretovih odgovora na moja zapažanja i pitanja.

KK: Pomenuo si da ti je otac bio umetnik, kaži mi par reči o tome, i kako si ti počeo da crtaš i slikaš. Takođe, vidim da ti je strip forma jak uticaj… ?

DM: Ćale je bio čista magija sa olovkom, lik koji je mogao da nacrta bukvalno sve što vidi očima, a karikature su mu bile neprejebive. Život ga je odveo na drugu stranu, verovatno je svesno stavio svoje snove u drugi plan i žrtvovao ih da bi nas prehranio, ali talenat je ostao u krvi. Ja sam kao klinac bukvalno živeo u stripovima, nisam ih ispuštao iz ruku.

Bio je to neki moj projektovani svet, gde dobro na kraju uvek pobedi, mada te život kasnije nauči da to baš i ne ide tako. Crtao sam, jer me je to činilo živim i srećnim. Pravio sam svoje zinove, delio ih ortacima u školi, stigao i do salona stripa u SKC-u… Mislio sam da je to moj put zauvek, a onda su nas poklopile devedesete i svi smo prešli u mod čistog preživljavanja. ali ta klica je preživela.

KK: Koji stripovi i kakvo slikarstvo je ostavilo najsnažniji utisak?

DM: Gutao sam sve, od Stripoteke i Stripa 84, do YU stripa i Superstripa. To te formatira za ceo život, taj vizuelni ritam ti uđe pod kožu. Što se slikarstva tiče, cenim klasiku ali živim savremenu umetnost. Ne delim stvari na lepo i ružno, jer je to previše jeftino. Istinska umetnost je ona koja ne koketira sa publikom, koja te ne mazi po glavi, nego te udara direktno u stomak. Ja lepotu vidim u stvarima koje društvo često odbacuje kao ružne, prljave ili iskrivljene. Ako umeš da gledaš, tu se krije najčistija istina. Privlači me ta ulična energija, pank, taj neobrađeni, sirovi krik. Zato me i ne zanimaju fioke i istorija umetnosti, ne želim da lepim etikete i frljam se imenima. Zanimaju me autori koji ne kalkulišu, koji ne crtaju da bi se svideli kolekcionarima, nego oni koji povraćaju utrobu na platno i ostavljaju krv na papiru. Ta sirova, nefiltrirana iskrenost je jedino slikarstvo koje priznajem, i gde se prepoznajem.

KK: Videla sam praktično svuda na radovima „in god we trust“ precrtano, zatim reference na Soup Nazija iz Sajnfelda (što sam prvo primetila, jer mi je to omiljeni sitkom), ima još paterna, ali de mi kaži, ako želiš, što baš ove dve stvari svuda, kako god želiš odgovori, samo mi je zanimljivo?

DM: Iskreno, mrzim da objašnjavam simbole, to mi je malo bezveze. Želim da ljudi ispred mojih slika osete nešto svoje, a ne da čitaju uputstvo za upotrebu. Ali, ako zagrebeš ispod površine, sve te stvari – i precrtane parole i pop-kulturne reference poput Soup Nazija – jesu moje smejanje u lice lažnim vrednostima. To je čista subverzija i kritika ovog našeg licemernog, našminkanog društva, koje lagano gleda sopstvenu propast i aplaudira joj. To je moj način da kažem da sistem fejluje, a da mi i dalje možemo da budemo slobodni i divlji.

***

I MOŽEMO. Hvala Darku što nam je to i ovim pokazao, i sve se nadam da ćemo jednom uraditi ceo intervju, ali, kako sa osobom ovako višeslojnom uopšte imati “normalan” intervju? Bolje je samo da gledamo, slušamo, obraćamo pažnju, i živimo. Mislim da nam to svakako i on želi.