Patike se zamenjuju japankama ili bilo kojom obućom koja omogućava nožnim prstima da ritmično polaze putevima koje diktira muzika iz zvučnika i letnji povetarac.

Uobičajeno jurcanje po raznim destinacijama biva zamenjeno ustoličenjem u plažnom baru odakle je samo jednim pogledom moguće obujmiti čitavu pučinu, a već drugim obrise ostalih posetilaca posevećenih malim letnjim ritualima.

Odmah pravo, tri penzionera, dve žene u jednodelnim damskim kostimima i sedobradi muškarac zadubljeni u partiju jamba, kao da se ne obaziru na komešanje pučine iza njihovih znalačkih, potamnelih ramena. Pomišljam kako je ovo troje u životu sigurno nešto uradilo kako treba. U stvari, oni su mnogo toga uradili kako treba. Evo ih, u godinama kada se konačno u potpunosti mogu posvetiti sebi i svojoj duši, s prijateljima u dinamičnoj igri i muzikom talasa u pozadini, dok već zalazimo u jesen. U jeseni života oni kradu trenutke lenjeg septembarskog dana dok je više od polovine planete užurbano na svojim uobičajenim putanjama.

Za stolom desno, momak nešto mlađi od mene, u partiji primorske kartaške igre za koju sam prilično sigurna da je nikad neću savladati. Italijanske karte prepliću se s njegovim preplanulim prstima kojima odlučno izbacuje nepotrebne karte, povlačeći nove. Ono što on trenutno potvrđuje, o čemu sam do sada mogla samo naslućivati, jeste da se ova igra može igrati i sa samo jednim igračem. Vi ste taj koji gospodari svim špilovima. Kako god da se karte raspodele, imate sasvim podjednake šanse da istovremeno pobedite i izgubite. Dečko kao da je to znao oduvek i prepuštao se igri sve više i više, ne obazirući se na talasanje i oblake koji su počeli da se navlače.

Odjednom, miks stranih pesama koje su se smenjivale u mojim ušnim kanalima prekida jedna domaća, lokalnog izvođača. I sasvim iznenada donese mi neočekivano otkriće – da se izraz oblačiti se kod nas koristi u isti mah za nebo i ljude. Oblačeći se, navlačimo na sebe slojeve raznih tkanina, vazdušastih i onih debljih, zamračujemo se, utopljavamo, nismo ogoljeni, zaštićeniji smo naizgled, ili dajemo sliku o sebi kakvu bismo voleli da drugi imaju. A često zaboravimo da je samo bez suvišnih oblaka nebo istinski vedro i da nam se upravo takvo najviše sviđa.

To uradi leto i plaža. Ogoli nožne prste, bedra, ramena, zatekne nas u partiji karata, jamba, kad bar na trenutak ne razmišljamo kako izgleda svet oko nas, kako izgledamo drugima, kako smo vedri kad se ne oblačimo i kako se brzo promeni nebo dok se, ne obazirući se, prepuštamo igri onda kada izgleda da bi ona mogla večno potrajati.

Foto: Pixabay

The post Na plaži vol 2 / Sirene appeared first on Kulturni kišobran.

Postoje momenti kada zapravo ne želim da čujem ništa osim tišine. To obično biva kada (iznova) dođem do određenog saznanja o kome, čini mi se, vredi porazmisliti bez ikakvih pozadinskih odvlačilaca pažnje.

To su momenti dostizanja novog stepena zrelosti, kada se nešto novo oblikuje u vama i traži finalnu potvrdu, finalno preispitivanje, dok se ne otkine i ne otpočne nezavisnu egzistenciju u vašem uglu gledanja na stvari.

To su momenti kada ste pomalo ogorčeni na sve i svakog, ali ponajviše na sebe što istinu niste spoznali ranije. To su momenti kada shvatate koliko je važno da se ponekad iznova i iznova zavaravate. To su momenti kada spoznate svu teskobu nekih polovičnih prijateljstava ili ljubavi, nekih polovičnih odnosa. Momenti raspoznavanja nekih sasvim nesrazmernih odnosa. Nejednakih odnosa. Onih koji vas na kraju dana iscrpe ili učine tužnim ili nateraju da se po hiljaditi put ovog leta preispitate. Kod kojih teskobu ne umanjuje ni rumena estetika zalaska ili minđuše boje fuksije. To su momenti koji zahtevaju potpunu tišinu.

A traju uvek i tačno onoliko dok neko iznova ne upali muziku.

Foto: Ivana Dinić

The post Na terasi appeared first on Kulturni kišobran.

I to ne samo zbog činjenice da je u pitanju muzika koju emituju radio stanice naštelovane otprilike u doba otvaranja objekta na koje je već zaboravio čitav svet. Kada u novije doba dotične prestanu da postoje i zamene ih nove frekvencije, možda vas iznenadi zarazan ritam vaše letnje himne od pre koju godinu koji do tada opskrbljivačku misiju pretvara u istinski dance-off. Pogotovo ukoliko kupovinu obavljate u društvu prijatelja koji znaju da čitaju između redova.

Neretko mi se desi da se zagubim među rafovima, oslonjena na svoja kolica za kupovinu dok uz tonove plutam ko zna gde. Neretko se ljudi okreću u redu za kasu kad čuju moje (tiho?) mumlanje melodije.

Ako nešto volim u vezi s muzikom iz supermarketa, to je kada vas, dok bauljate u potrazi za napolitankama ili voćnim jogurtom, nanese na nekoga s kim se niste videli čitavo leto, a pitali ste se kako je to uopšte moguće.

Tada muzika predstavlja savršenu podlogu za razgovor koji menja modalitete od uobičajenog o letenju vremena do sasvim internog, prepunog šala i smeha zbog kojeg ljudi okolo počinju da kolutaju očima.

Dok se pomerate levo-desno, ne biste li im omogućili da vas zaobiđu i dalje se, mada nesvesno, pomerate u ritmu savršenog diktata muzike iz zvučnika. Tek kada vam leva ruka zbog obližnjeg frižidera utrne celom dužinom, rastajete se uz konstataciju da se morate videti na nekoj kafi. Ubrzo. Dok leto još traje.

Muzika supermarketa vas nekad razbudi, ako još uvek bunovni krećete u prvu subotnju kupovinu. Ona vas rastuži, ako ubode baš onu žicu za koju ste zaboravili da je i dalje tu, kao i ta pesma od pre hiljadu godina (koje nekad ne prolete baš tako brzo kao što volimo da tvrdimo). Ona vas poziva na ples u okolnostima kada vam ples nije ni na kraj pameti.

Moja drugarica ima teoriju da je najbolje zaljubiti se na pijaci. Ipak, sigurna sam da bi se složila da supermarket nudi jednu dodatnu prednost – jedva primetnu i nenametljivu muziku iz zvučnika, tihog hroničara svih naših sasvim rutinizovanih i ne-baš-tako rutinizovanih aktivnosti. Da oboji svakodnevicu, sasvim jednostavno. Možda je narednog puta budete čuli…

Foto: Pixabay

The post Supermarket music / Ti si ta appeared first on Kulturni kišobran.

KK: Pre tri godine tvoj hit singl „Bezimeni“ osvojio je publiku širom regiona zaraznim kantri ritmom i tekstom s kojim su se mnogi brzo i lako poistovetili. Kada se osvrneš na taj period, kako bi rekla da je do danas evoluiralo tvoje muzičko stvaralaštvo? Uočavaš li promene u svom muzičkom izrazu ili u pristupu koji imaš ka muzičkoj industriji u odnosu na to vreme?

MD: Mislim da se puno toga promijenilo, ali srž ostaje ista, i dalje pišem pjesme o svom životu i stvarima koje mi prolaze kroz glavu, a pisanje i dalje doživljavam prekrasnim i jako korisnim alatom da si lakše objasnim stvari. „Bezimeni“ je bila jedna od mojih prvih autorskih pjesama i glavna razlika je što sam tad pjesme pisala bez puno razmišljanja, nesvjesna nekih sitnih detalja koji su iznimno bitni, a koje sam učila u hodu uz pomoć svojih iskusnijih suradnika. Koliko god da je pisanje inspiracija, s vremenom naučiš da je ono i svojevrsni zanat, posebno u pop kulturi. Postoje vrlo jasni strukturalni razlozi zašto je neka pjesma slušateljima ajmo reći „na prvu“ a neka ne, ali naravno da dok si samo slušatelj o tim stvarima nemaš zašto razmišljati. Glavna razlika onda u odnosu na sad je što sad o tim sitnicama i detaljima svjesno mislim dok oblikujem pjesmu i ne mogu više pobjeći od stvari koje znam. S iskustvom dolaze i promjene i pouke koje su dobre dok god im čovjek previše ne robuje pa bih rekla da je najveći izazov za mene u ovom trenutku naći vagu između tog inspirativnog i zanatskog dijela pisanja pjesme.

KK: Album „Život nije siv“, sa hitovima poput „Sunce, oblak, vetar“, „Kiša“ i „Život nije siv“ doneo ti je „Porina“ i svrstao te medju istinske muzičke velikane. Kakav je osećaj postati nosilac jednog ovakvog priznanja tako mlad i koliko se truda, rada i svirke krije iza svega?

MD: Osjećaj je nevjerojatan, nikada do kraja toga nisam svjesna i trudim se svaki dan iznova biti na tome zahvalna jer to ne smije prijeći u nešto što se podrazumijeva. Otkako smo moj tim i ja izašli van s prvom pjesmom bili smo optimistični, imali velike snove i puno se nadali, ali ono što se dogodilo premašilo je sva naša očekivanja. Život mi se potpuno promijenio u svega godinu dana i počela sam putovati i pjevati posvuda – nešto što mi se prije toga činilo nemogućom maštarijom. Iza svega toga stajala je potpuna posvećenost. Kad sam odlučila da je to ono što želim, doslovno sve drugo sam ostavila iza sebe i sav fokus prebacila na glazbenu karijeru. Sva sreća, tad sam upravo položila sve ispite na fakultetu i morala sam izgurati još samo diplomski rad do kraja. Vrlo brzo sam se preselila u Zagreb, ali do tog trenutka sam pune dvije godine iz rodnog Osijeka putovala u Zagreb ponekad i dva, tri puta tjedno. Bilo je jako teško, ali to vidim tek sad kad se osvrnem na taj period s ovog lijepog mjesta gdje sam puno komotnija. U tom trenutku to nije bilo teško, bilo je jedino što znam i što mogu zamisliti.

KK: Prošlo leto svojim nežnim tonovima obojio je singl „Sva blaga ovog svijeta“ koji si uradila s Markom Toljom. Kako je došlo do ove saradnje i do magičnog muzičkog spota koji prati pesmu?

MD: Jako sam sretna što sam baš s Markom snimila svoj prvi duet, on nam je oboma obilježio prošlu godinu u svakom smislu. Moram priznati da sam jako puno mozgala s kim bih ju snimila kad smo ju tek odlučili prijaviti na Splitski festival gdje je premijerno izvedena. Budući da s Markom tad još nisam bila bliska i samo smo se povremeno sretali na nekakvim događanjima, prilično sam ga bojažljivo pitala bi li to htio otpjevati. Sad mi je to smiješna uspomena jer smo se u međuvremenu jako zbližili i svaka promocija pjesme i zajedničko pojavljivanje bili su nam uživancija, a pjesma je osvojila i „Porin“ za najbolju vokalnu suradnju ove godine. Budući da je Marko imao stopostotno povjerenje u moj tim u glazbenom smislu, mi smo odlučili vizualni dio povjeriti njegovoj ekipi i nismo požalili. Riječki dvojac Lumiere Production zaslužan je za prekrasnu priču u spotu koja je u startu bila zamišljena kao scene iz „Notebooka“, u toj odjeći i s tom vintage atmosferom i to na bajkovitom Kvarneru.

KK: Dvadeset drugog avgusta trebalo je da nastupaš na posebnom humanitarnom koncertu s još jednom mladom izvođačicom. Možeš li da nam kažeš više o ovom događaju i ideji iza njega? Veruješ li da muzika može da menja svet?

MD: Naravno, ne da vjerujem, vidim, mijenja ga svakog dana pred našim očima. Glazba tješi, briše suze, grli kad smo sretni, pruža utočište od bilo kakve čudne emocije i život bez nje je nezamisliv, a to bismo vjerojatno shvatili tek kad bi se najednom ugasio radio i nestalo struje, a u blizini ne bi bilo nikakvog instrumenta. Pogotovo dobro ide u korak s humanitarnim akcijama. Posljednji takav koncert trebala sam održati u Splitu s pjevačicom Domenicom koja mi je ujedno jedna od najbliskijih prijateljica i obje smo se jako veselile. Nema boljeg nego kad znaš da možeš nekome pomoći, a samo radiš ono što najviše voliš. Trenutna situacija nas je ipak onemogućila, ali koncert svakako prebacujemo na iduću godinu i neće nikuda pobjeći.

KK: Novu pesmu „Sretan put“ objavila si pre samo nekoliko dana. Jesu li upečatljivi stihovi „Kod kuće je najbolje“ proistekli iz trenutne situacije koja ograničava mogućnosti putovanja ili su proizvod neke ranije inspiracije koja je sad samo dobila potvrdu?

MD: Ranije inspiracije, jer je pjesma napisana prošle godine i upravo po njoj je nazvan i album koji je krajem godine izašao, ali da, sad je dobila potpunu potvrdu. Obožavam kad se stvari tako čudno poklope same od sebe. Mislim da nije bilo boljeg trenutka za ovakvu pjesmu jer su putovanja ono što mi ove godine najviše nedostaje. Budući da refren sadržava i stih „kod kuće je najbolje“ kompletan spot je snimljen u Osijeku i veselim se nekim budućim prilikama za promociju pjesme.

KK: Na svom Youtube kanalu objavljuješ obrade kako hrvatskih, tako i stranih pesama. Kakva je muzika uz koju si odrasla i koja te inspiriše?

MD: Odrasla sam uz pretežno domaću pop glazbu koja je tada bila popularna, kao mala sam bila zaluđena Vesnom Pisarović, Teensima, Vannom…, a ljubav prema stranoj glazbi počela je uz kazetu pjevačice Jewel koju sam dobila od sestrične, a i danas mi je jedna od najdražih kantautorica, te Celine Dion i Shanie Twain. Kasnije, kad smo već imali Youtube, otkrila sam Taylor Swift koja je tada bila idejni začetnik mladenačkog country popa i mislim da me upravo taj zvuk najviše obilježio. Onda sam uz nju počela otkrivati i ostale country izvođače i iako ne volim glazbu dijeliti po žanrovima, to je glazba koju količinski najviše slušam i danas.

KK: Kako gledaš na muzičku saradnju na relaciji Beograd-Zagreb? Postoje li umetnici iz ova dva grada ili ostalih gradova regiona koje posebno voliš i čiji rad pratiš?

MD: Od srpskih izvođača najviše volim Bajagu, Kikija Lesendrića, moje prijateljice The Frajle, Galiju, Balaševića… Suradnje su po meni uvijek poželjna i dobra stvar. Samo je bitno da ništa nije na silu i da se dogodi ta neka pjesma u kojoj znaš da ne trebaš biti sam i čuješ točno određenog izvođača, to su najljepše priče.

KK: Za kraj, koji su projekti kojima se veseliš u narednim mesecima? Gde možemo slušati i gledati Miu tokom narednog perioda?

MD: Jako se veselim što već ovih dana imam nekoliko koncerata s The Frajlama jer nam izlazi duet „Gledaj me u oči“ koji ćemo početkom devetog mjeseca predstaviti i na CMC festivalu u Vodicama. To su oni kratkoročni planovi, a dugoročni su zbog neizvjesne terenske situacije još u povojima. U svakom slučaju, bit će puno pisanja, snimanja, novih ideja, a nadam se da ćemo sve to moći i u što većoj količini uživo podijeliti s publikom.

Foto: Mare Milin

The post Mia Dimšić: Muzika mijenja svet svakog dana pred našim očima appeared first on Kulturni kišobran.

Svarim u glavi i tu misao, mada nerado, kad ono – kilometarski redovi na Torlaku. U najbližoj Covid ambulanti – termina za testiranje nema do kraja meseca. Povrh svega, gazda omiljene plaže nabio ležaljke skroz desno do mora, u deo ranije isključivo rezervisan za (između ostalih i naše) peškire. Potvrđeno iz pouzdanih izvora, dokumentovano fotografijom.

Kad pomislim da gore ne može, sruči se letnja oluja i preti da pomrsi ostatke vretenastih misli koje bezuspešno streme ka zlatnom zalasku.

Tada mi ostaje samo da se ušuškam u krevetu s slušalicama u ušima, uz časopis s živopisnim fotografijama netaknutih pejzaža u rukama. Nežni latino ritam albuma „Mi plan“ od Nelly Furtado odjednom postaje savršen beg u odmor iz snova.

Štaviše, album počinje veoma prigodnom i za moju situaciju realističnom numerom „Manos al aire“.

„Ruke u vis“ – kao znak predaje i priznanje da čak ni moje (volim da verujem) unapređene organizacione sposobnosti nisu dorasle nepredvidivosti situacije.

Ponekad je sasvim suvišno tražiti „Más“ („Više“), kako glasi naslov druge numere s albuma.

Ukoliko je sve što smo oduvek planirali, poput Nelly u naslovnoj „Mi plan“, da bol nestane i da budemo (ponovo) srećni, kako onda uopšte da pravdam svoje razočaranje povodom činjenice da je ovog leta putovanje ništa više od pustog pejzaža na fotografiji za koju su mi oči upravo prikovane? Zašto onda ne bih otputovala stvarno daleko? Zašto se ograničiti na dobro poznate predele ako se svi oni prostiru samo u mislima?

Kako Nelly primećuje, „La vida debe ser feliz“ – Život treba da bude srećan u bilo koje (godišnje) doba, poput (godišnjeg) odmora. Zato je „Vacación“ kao najdraža numera na albumu posvećena onima koji odmor imaju u nekoj osobi, a ne u predelu. Jer, na kraju dana, kako kaže jedna druga, italijanska, umetnica: „Mesta su samo i jednostavno osobe“ (I posti sono semplicemente persone).

A kada vam se učini, kao meni danas „da je jedan od onih dana koji nikako da prođu, da umesto 24, traje 100 sati“ („Sufficiente tiempo“), pomislite na dane kada vremena nije bilo dovoljno. Da izrazite sve ono što zaista mislite, da pokažete da vam je stalo, da ostanete bar za trenutak duže na nekoj dobroj sedeljci, jer već sutradan neko seda u taksi, na avion ili u neko nama još nesaznatljivo prevozno sredstvo i otiskuje se, ko zna na koliko.

Pomislite kako ste tada obećali da ćete voleti konstantno i konzistentno i kako opet niste ispunili obećanje.

Kada se pljusak malo smiri, izlazim bez kišobrana. Kapljice me zaskaču s drveća, iz bara, od brzih automobila koji tutnje opustelim kolovozima. Vetar briše u naletima, a ja sklapam oči i zamišljam da sam na moru usred oluje. Lelujam levo-desno kao u barci za vreme bure. Voda se uvlači u japanke, pljuska po licu, natapa sinuse. Pomislim kako je dobro što još postoje pesme koje imaju značenje.

Dok osećam kako lagano tonem, u sebi pevam:

„Život treba da bude srećan/                                                                              

Hoću da ga provodim pored tebe/

Nije bitno koje godišnje doba/

Kao da je godišnji odmor…“

Foto:

The post Kako su gradske bare postale jedino letovanje koje sam priželjkivala / Vacación appeared first on Kulturni kišobran.

Za one koji nisu skloni promatranju puteva zvezda, radi se o moći koja leži u svakome od nas da intenzitetom svojih misli „prizove“ određene osobe u (ne samo svoj) svoj život. Ukoliko mislite da još nešto slično niste doživeli, promislite još jedanput.

Uzmite, na primer, jedan izlazak sredom. Zavežljaj obaveza ostavili ste na radnom stolu i otisnuli se u noć, jer izlasci radnim danima ne trpe preispitivanja. Svetla grada zrače iz očiju koja se po tami prepoznaju sa drugima. I uoče one tako dobro poznate, hiljadu puta viđane po društvenim mrežama, priznate u svetovima kojih još niste deo, ali o kojima ste uvek potajno sanjali. Sada su tu za šankom, na istoj kavdraturi kao i vi. Neka nevidljiva sila vuče vas sama do njih. Ne znate ni šta izgovarate – iz čiste zahvalnosti prema univerzumu ili samom sebi. Susrećete se sa osobom za koju ste pomislili da je baš vaša, iako niste sigurni zbog čega tačno. Kada susret rezultira zagrljajem sa osobom koju prvi put upoznate, znate da ste na istoj talasnoj dužini. I da nije slučajno što je univerzum odabrao baš sredu veče.

A onda se desi ponovo. Ukoliko pomislite na osobu koja je u tom trenutku zaista daleko, a ona sutradan, a neretko i nakon pola dana izroni na istom mestu u vašem gradu, ostajete zatečeni i preplavi vas talas topline zbog kojeg ste u stanju da se smešite i dok u punoj osamdeset trojci, u špicu, milite nazad, u svoj deo grada. Čudo migracija je upravo u tome što donose mogućnosti: ne znate u šta se upuštate, ali se ipak krećete i primate te pljuskove u lice, sa zaključkom da je zaista vredelo.

Kada, pak, dođe do prvih susreta, sa potpuno nepoznatim ljudima iz vama potpuno nepoznatih predela, možda vas zapanji sličnost smisla za humor i opuštenost kojom zrače te hiljade i hiljade kilometara udaljenosti.

Otkriću vam tajnu – prvi susreti zapravo ne postoje! Čak i ako ne verujte u teoriju o šest stepeni razdvojenosti, vaši dosadašnji kontakti toliko su čudesni da preko njih možete doći do gotovo svake osobe na planeti. Tada imate hiljadu razloga za osmeh. Jer imate hiljadu mesta na kojima možete da ispijate kafu – od Nikaragve do Novog Zelanda. I makar toliko zalazaka sunca na repeatu.

Foto: Pixabay

The post Susreti / Never Forget You appeared first on Kulturni kišobran.

Iako sam pobornik one da stvari treba sagledati iz što više mogućih uglova, a spremna sam i da u potpunosti prihvatim argument da u pojedinim slučajevima pojedinim ženama komplimenti na račun njihovih nogu podižu samopouzdanje, imam izuzetnih poteškoća da uvažim vrhovni argument teksta – dobacivanje u službi zavođenja, kao element naše iskonske (i mračne) prirode koju bezuspešno pokušavamo da ukrotimo zbog čega ćemo pre ili kasnije, verovatno umreti od dosade.

Slažem se da svako dobacivanje treba razmatrati u pojedinačnom kontekstu, od slučaja do slučaja (profesionalna deformacija), kao i da nije svako podjednako preteće ili ugrožavajuće, ali kategorički odbijam da poverujem da je ono neizostavan element u igri zavođenja. U toj igri, primećeno je, nadmetanje je surovo i strasno, a bilo kakva korektnost, pogotovo politička, gubi na značaju pred neutoljivom i zverskom ljudskom prirodom.

Poprilično sam sigurna da bih radije umrla od dosade nego od isuviše ostrašćene igre zavođenja. Takođe, mislim da bi veliki broj žena (iako, naravno, ne sve) iz ličnih iskustava empirijski potvrdio da komentari koje su dobijale na ulici mogu biti podvedeni pod razne katergorije, ali ni blizu onome što bi se moglo nazvati zavođenjem.

Naprotiv, neretko su toliko vulgarni da ni ne stignete da porazmislite o (potencijalno romantičnoj) nameri iza istih, već istog trenutka počinjete da preispitujete šta ste to obukli/uradili drugačije nego obično da izmamite ovako „šarmantne“ komentare.

Posebno su opasni kad vas iznenade s leđa. A pogotovo ako su još na biciklima. Kao da vam kao pešaku nije dovoljno iznenađenje bicikl po pešačkoj stazi, već ovo mora biti začinjeno „sočnim“ komentarom o izgledu vaše pozadine. A tragedija je u tome što ste u najširoj i najdužoj mogućoj majci koju posedujete, obuzeti ko zna kakvim mislima i punih ruku kesa iz kupovine. Gde je tu zavođenje?

Niti postoje suparnici koje treba nadigrati, niti se „objektu zavođenja“ (posebno problematičan izraz) gleda u oči, već prikrada s leđa. Da se bar naknadno ponudio da bajsem transportuje neke od kesa, možda bi namera bila jasnija, ovako je samo vulgarnost i ništa više.

A šta kada se ne ograniče na dobacivanje? I u ovim situacijama bicikl je izuzetno koristan alat. Dovoljan da projuri pored vas nakon što vas pljesne po stražnjici i nestane bez osvrtanja dok se osvešćujete od šoka. I sve to u po bela dana u „sasvim pristojnom“ delu grada.

Kako li je onda u tzv. „nepristojnim delovima“, a kako u zemljama gde je ženama i dalje mnogo toga nedozvoljeno? To za ovaj tekst i nije od presudne važnosti, jer kao što prethodni primeri pokazuju, nije bitno gde ste, kako ste obučeni, koje je doba dana, niti u kom delu grada živite da biste izbegli da se susretnete s neprijatnostima.

Pinar Gültekin je ubijena na svim meridijanima i paralelama, a dani i časovi odbrojavani su joj svakim novim dobacivanjem, praćenjem, pljeskanjem, zviždukanjem, ukazivanjem, okretanjem, grubim hvalisanjem pred poznanicima, presretanjem, prepadanjem, nagovaranjem, podvođenjem, neželjenim dodirom, dahtanjem za vratom, premalom distancom, stiskom ili šamarom.

Ako sve ove radnje potpadaju pod domen zavođenja, zašto onda mnoge žene mog uzrasta nose u torbi suzavac ili perorez pored labela, maskare ili vlažnih maramica, a meni majka odavno savetuje da je parfem ili dezodorans sasvim dovoljan i podjednako učinkovit?

Da je dobacivanje zaista i isključivo bezopasno, zašto bi Alicia Keys na početku spota za svoju himnu „A Woman’s Worth“ upitala tinejdžera koji joj se istinski udvarao, ali dobacujući joj, šta on uopšte zna o tome kako treba ceniti ženu?

„Pravi muškarac nikada ne može poricati ženinu vrednost“, zaključuje ona svojim moćnim refrenom. A kroz vulgarnosti (najvećeg broja) uličnog dobacivanja ova se vrednost poriče na najniži mogući način. Zbog toga ću prevrnuti očima svaki put kad neko prevrne očima na izraz „politička korektnost“.

A što se zavođenja tiče, najviše uživam u onoj vrsti u kojoj se, za početak, gleda u oči. Kada shvatimo da je zavođenje obostrano željeno i svesno, da se odvija između ravnopravnih subjekata, a da se osvajati može u isti mah i nežno i osećajno, i posvećeno i kreativno i usredsređeno, možda otkrijemo potpuno novi i kvalitetniji način povezivanja i odnosa. Koji traje i prenosi se, reprodukujući se iznova i iznova. Koji čini da se osećamo istinski posebnima. Kao da zaista vredimo.

Možda samo ne slušamo dovoljno Alicie Keys.   

Foto: Pixabay

The post Šta zapravo mislim o dobacivanju na ulici / A Woman’s Worth appeared first on Kulturni kišobran.

Putovala sam iz velikog grada u mali grad na obali vode tokom neobično tople zime. Dočekala me je meka svetlost novogodišnjih lampica male studentske sobe i milozvuk saksofona iz zvučnika koji mi je ispunjavao dane…

Iznova i iznova gledala sam spot pesme „Ruthless“, benda The Marias, koji je moje novogodišnje otkriće i već se videla na palubi jedrilice usred zime. Čak sam kupila jaknu nalik pevačici iz spota i za nju dobila kompliment u pošti od žene koja je govorila stranim jezikom, mada sam prilično sigurna da nije bilo do jakne…

Jednostavno, život je tih dana poprimio najfinije obrise – iznenadnog „dobar dan“ od nepoznatih prolaznika, avanture koju predstavlja iščekivanje tog, prvog susreta u novoj 2020. godini. A muzika saksofona zgodnih muzičara s glisera iz spota prati u pozadini.

Pronalazim svoj Facebook status iz tog perioda: Definicija onog što je važno u životu. More, čak i zimi. Hrskavi osećaj iščekivanja. I duša saksofona da doda iskru svakodnevnom sanjarenju. On najbolje oslikava letargičnost uma u tim divnim danima.

Ipak, kako to obično biva kada se previše uživite u neki film, dešava se da preskočite neke bitne ukazivače na moguće strmoglavljivanje.

Nisam smatrala nimalo čudnim što moja novogodišnja himna nosi naslov: „Nemilosrdno“. Čak i najoštrije reči izgovorene sanjivo, uz pratnju opčinjujuće muzike na tren bi zavarale i mnogo iskusnije.

Nemilosrdno je kada vam se otrgnu slike krstarenja usnulim zimskim vodama protivno vašoj volji. Nemilosrdno kako neki susreti ne ispadnu onakvim kakvim smo ih zamišljali. Nemilosrdno kako se u drugima topljenje odigra daleko od vaših slutnji. I kako ih verovatno nikada nećete dotaći u potpunosti, na način na koji ste priželjkivali.

U doba topljenja otopi se i osoba koja ste nekad bili, a pred vama stvori neka pomalo tužnija, ali kojoj je naizgled sve jasno. Koja svet promatra opreznije, uzdržanije. Ali koja i dalje nosi jaknu iz spota. I u kojoj tinja muzika saksofona.

Foto: Pexels

The post Nemilosrdno appeared first on Kulturni kišobran.

Ovako je Ivan V. Lalić opisao doba koje upravo proživljavam, koje svi upravo proživljavamo, bili mi to spremni da priznamo ili ne.

Kako je, naizgled, bezazleno pomisliti da jedan letnji mesec, sanjivo savršenstvo od tri slova, ujedno predstavlja period kada se neka seta nepozvano ušunja u nas.

S obzirom da obično ovo vreme provodim napajajući organizam slanim mirisom mora i vrelinom plažne ploče, ovu činjenicu sam do sada osećala tek kao snoviđenje po lenjom danu, ili bi me ona zagolicala po preplanulim leđima, poput nežnog upozorenja da leto ne traje zauvek i da neću uvek imati izgovor…

Ipak, kao i uvek kada ste bezbrižni, uspeva vam da se izmigoljite iz vretenastih prstiju i da odagnate suočavanje na još nekoliko trenutaka. Tek sada uviđam koliko sam bila naivna – i previše je setnih pesama ispevano upravo s julom u glavnoj ulozi.

Bilo da pomislim na „vrele letnje noći, sredinom jula, kad smo ti i ja bili zauvek nezaustavljivi“, o kojima peva Lana del Rey u pesmi „Young and beautiful“ ili da odlučim da „spakujem kofere i put pod noge“, poput Noah Cyrus u pesmi „July“, jul, a pogotovo njegova druga polovina oduvek sluti na odlazak, na nešto što ubrzo postaje prošlost, na ono s čime se pre ili kasnije, moramo pomiriti.

To je momenat kad smo nikad samlji.

Pa čak i Kelisina dens himna „4th of July (Fireworks)“, odiše očaravajućom potištenošću shvatanja da ne možemo sami, iako smo mislili da možemo.

Već više od pola godine je za nama, a mi i dalje odbijamo da se ukorenimo u nepomičnom položaju i odatle posmatramo vatromet. Ovaj jul nas možda bolje nego ikad primorava da to ipak učinimo. Odbija da više bude uljudan i da nas strpljivo vuče za rukav dok se ne prizovemo pameti.

Vreme suočavanja samo što nije, a Lalić s pravom opominje:

Nikad samlji nego krajem jula…
Kad sve je, misliš, na dohvatu čula
Oštra kao nož još topao od točka
Brusača, al bitno nedostaje:
Anđela koga slutiš nećeš sresti.
A vazduh trudan je od blagovesti.

Ovog puta ima da preduhitrim jul. Neću da dopustim da me zavedu njegove mošusne note i dah od lubenice. Neprospavane noći provodim u gradu koji nikad ne spava, kome se oduvek vraćam, koji sam, čini mi se, sanjala i pre nego što sam se rodila. Sasvim lucidno, krećem se u susret poslednjem julskom jutru ove godine. I spremna sam da mu pogledam u oči.

Foto: Pixabay

The post Nikad samlji appeared first on Kulturni kišobran.

Ovo je i priča o meni koja ponekad poželim da sam deo te divne i velike bajke jednostavno zbog činjenice da na putu do plaže prolazim pored kamenih obrisa kuće iz koje je poniklo vekovno stvaralaštvo… Ipak, iznad svega, ovo je priča o ljubavi koja sve nas koji bismo se tako pohlepno dočepali makar i jedne niti ove pripovesti, stavlja u drugi plan na sebi svojstven nežan, a moćan način.

Nakon što se pomalo usnulim primorskim gradićem pročuo glas da velikan gradi kuću upravo u ovom naselju, odmah su počela nagađanja o tome zašto se od čitave duge obale tadašnje države odlučio baš za njen najjužniji deo. Istina, vekovna istorija o kojoj svedoči pozamašan broj kula, kao i ambijent survavanja stenovitih planina u toplo more predstavljali su nepresušan izvor inspiracije. Toliko je već umetnika poteklo odavde, jer kada vam zavičaj podari duge zime u kojima se pučina i nebo spajaju u sivom zagrljaju i setne oči nežne poput morske pene, bilo koji vid umetničkog izražavanja postaje vaša nasušna potreba.

„Sigurno mu manjka inspiracije… Čovek je jedan, a misli je mnogo. Jedino je more izvesno“, spekulisali su meštani, uzbuđeni zbog dolaska novog, znamenitog komšije.

Naš velikan je u to vreme već prepakivao kofere da bi se s jednog puta u daleku skandinavsku zemlju smesta uputio u svoju letnju rezidenciju, gde će, kako mu je to postalo jasno, provesti veliki deo svog budućeg života.

U glavi je posebno zvonio razgovor koji je vodio s lekarima daleke skandinavske zemlje: „Kod nas je terapija za ovu bolest i dalje u začetku… Bojim se da ne možemo mnogo da uradimo, ali na jugu vaše zemlje postoji banja s lekovitim blatom. Redovni tretmani mogli bi imati blagotvorno dejstvo…“

U tom trenutku celokupna njegova misao prešla je sa stvaralaštva na njeno ozdravljenje. Na ozdravljenje jedine koju je ikada voleo, kojoj je posvetio neka od svojih najvećih dela. Koja je kraj njega bila od prvog trenutka kad ju je ugledao, dugo kao lepa misao, a onda i kao realnost, kao družbenica i saputnica u svim putešestvijama. I sada je tu, ponosita, dok joj steže ruku, zadovoljan što je neki odgovor ipak dobio, pa makar to bilo u dalekoj skandinavskoj zemlji.

Kamenita kuća je bila izgrađena i nadživeće svoje znamenite stanare. Ostaće samo zveket šoljica za kafu koji komšije pamte nakon jutarnjih razgovora s pogledom na more. Ako njih ili neke od njihovih potomaka pitate po čemu će pamtiti velikana i njegovu suprugu, reći će vam: „Po tome što su bili normalni i topli ljudi, kao i svi“. Ono što još pamte jeste pogled kojim bi velikan dugo osmatrao more, za koji su svi držali da je posledica mirisave prirode i lepote s kojom se susretao svakog leta s svoje terase.

Ipak, ta kamena kuća ispunjavala ga je utoliko što je u njoj na mahove mogao da krade osmehe one s kojom je stario. I čiji se svaki kutak trudio da upamti, dok je polagano pokraj njega i zajedno s njim, bledela.

Tamo gde i dalje stoji lepa kuća raste bujno zelenilo koje je čini savršenim mestom za predah po vrelom danu. Nekad ukradem trenutak i oslonim se na topao kameni zidić koji opasava dvorište. Učini mi se tad da po koju nit ove ljubavne priče i sama u sebi nosim. I zahvalim se za sve one ljude koji i dalje umeju pripovedati važne priče.

Slušajte dok čitate:

Foto: Ivana Dinić

The post Neka veća ljubav appeared first on Kulturni kišobran.