„Kako očajnicka vremena zahtevaju očajnicke mere, tako smo i mi u ovom vremenu kada se koncerti samo otkazuju ili odlažu, pribegli ovakvoj vrsti nastupa. Moglo bi se reći da je to nastup ‘iz fotelje’. Od početka ove situacije, kada je postalo jasno da ćemo ostati kod kuće duži period, postojala je ideja da ovo uradimo. Nismo bili sigurni kako će izgledati kad ne skačemo po plafonu i zidovima, ali nam je na kraju delovalo dovoljno upotrebljivo pa smo odlučili da idemo s ‘foteljaškom’ varijantom.“

Ovaj video je urađen za potrebe festivala „Balkan Trfik“, koji je trebalo da se održi u Briselu ovoga leta. Nažalost, festival je odložen, te su organizatori bar na neki način želeli da angažuju izvođače, kako bi se predstavili publici. Otuda i taj uvodni deo videa koji je na engleskom jeziku.

„Mi uveliko radimo na novom album i koristimo zapravo ovo vreme da završimo kompletan materijal, tako da je vrlo izvesno da će u narednom periodu biti novih spotova i pesama. Dok se ne vratimo na binu vidimo se na ekranima, Ostajte dobri, lepi i zdravi“, kaže Zoran Stefanov Iskaz, frontmen ovog benda. 

Foto: Youtube/Printscreen

The post Iskaz objavio Live video iz karantina! (VIDEO) appeared first on Kulturni kišobran.

To je priča o tajnim ljubavnicima, koji su u karantinu, razdvojeni, svako je u svom stanu, i dok je napolju apokalipsa, komuniciraju samo putem poruka i četa.

Pesma je nastala za vreme uskršnjeg policijskog časa u Srbiji, kao i spot.

„Sve sam napravila u svojoj sobi, osnovnu matricu, vokale sam usnimila ravno u kompjuter bez mikrofona, a na kraju napravila i spot u kućnoj radinosti. Za sve mi je trebalo par noći samoće“, kaže Ida.

Aranžman je radio mladi dvojac iz Zagreba pocket palma, a spot je snimljen kao video poziv na telefonu, te na to Ida dodaje:

„Htjela sam prikazati tu današnju online komunikaciju u raznim varijantama. Ljubavnici ‘žive’ preko poziva i poruka, uživaju u romantičnim večerama, plešu, slave rođendane, čitaju isječke iz omiljenih knjiga.. Ali ništa ne može zameniti fizički dodir koji nam toliko nedostaje.“

Pročitajte još i:

pocket palma obradio “Minutu”, Ida Prester kaže: Totalno otkriće! (VIDEO)

“Imaš li minutu da pričaš sa mnom cijelu noć?”; Ida Prester predstavila novi singl

Spoj Beograda i Zagreba: Ida Prester i VIS Limunada pevaju “Ti, odakle si ti?”

Ovo je treći singl sa Idinog solo albuma čije izdanje očekujemo na jesen.
“Dodir“ je pesma o strasti i čežnji za kontaktom. Ovu, 2020. godinu pamtićemo kao godinu bez dodira. Mnogo tajnih ljubavnika prepoznaće se u ovim stihovima.

DODIR

on kaže da kraj nam se sprema
a ti si doma sam
a ja mislim o tebi dok nestaje grad
imam plan plan dobar plan plan

kopati ću tunel
koji vodi do tvoga kreveta
samo reci mi
da me sanjaš

ja želim da me diraš
za jedan dodir dala bi sve te viber poruke
ja želim da me diraš
dodji da ti radim sve

dala bi’ sve

on kaže kraj nam se sprema
a ti si doma sam
a ja mislim o tebi dok ruši se grad
imam plan plan, dobar plan plan

spojit ću antene
žicama doć do tvoga prozora
samo reci mi da me sanjaš

ja želim da me diraš
za jedan dodir dala bi sve te viber poruke
ja želim da me diraš
dodji da ti radim sve

Muzika, tekst i video: Ida Prester
Aranžman pesme: Pocket Palma
Montaža i efekti: Nevena Trutin
Dodatni efekti i final touch: Vladimir Miladinović

Pročitajte još i:

Ida Prester i prvi solo album: “Vrijeme je da pokažem šta mogu sama”

Intervju sa Idom Prester: Jako mi fali ta era autoironije i humora

Foto: Privatna arhiva

The post Ida Prester u karantinu snimila pesmu i spot “Dodir“ (VIDEO) appeared first on Kulturni kišobran.

Niko mi nije objasnio da će mi nedostajati baš svi. Da ću se osećati loše, jer nisam došla kod ovog i one. Što nisam jače zagrlila nekog milog, da ostane do leta u kosi. Što se nisam više ljubila, kada sam mogla. Da će mi faliti jutro i veče. Ružni barovi i jeftino pivo. Bol u tabanima kada stignem u stan. Lepi bol na koži od vođenja ljubavi. Osrednja kafa sa bratom na drugom kraju grada. Autobus koji se dere na mene. Igra žmurke s ridžovanima. Trafika u ponoć. Gužve na Zelenjaku. Karaburma koja se raspada, i Gardoš koji sija. Reka koja miriše na život. Česma na Tašu. Skupa bicikla na Adi. Griža savesti, dok otkidam grančicu procvetale trešnje. Večernji burek i šala smešnog pekara. Ono kad nađem neki super grafit, ili uletim, neplanirano, na izložbu koja muti misli. Fotkanje neprimećenog ugla na Kališu. Razgledanje haljina koje ne mogu da kupim. Ono kad mi dobaci taksista na pešačkom. Ono kad branim suknju od vetra. Da će mi faliti prokleta košava. Vreme kad je smog bio najveća briga. Dosadne priče oko izbora. Dosadne priče na poslu. Kolektivna ogovaranja i strogi šefovi. Vreme kada se nakašljem od cigarete, a niko ne uzmiče i ne prekriva lice. Vreme kada sam jela keks čim izađem iz radnje. Kada nije bila frka da pomazim nečije dete. Da se rukujem. Da se igram sa tuđim psima. Da leškarim u parku. Ono kad niko ne viče na mene, jer besciljno lutam nekoliko sati. Žurke na kojima tesno plešem sa kim god hoću. Da će mi nedostajati i svadbe i slave, iako ih ne volim, i beskrajno lupanje escajgom okolo. I predavanja na fakultetu, kada bih zaspala. Redovi u pošti umesto reda pred marketom. Red ispred međugradskog busa. Mogućnost da pređem granicu. Sat vremena u kineskoj radnji, da bih izašla s jednim ukrasom. Sretanje osoba kojima se nikad ne javljam. Ono kad mi neko priča šta ima novo, a ja se trudim da se setim ko je on. Ono kad to neko radi dok ja pričam. Koncerti. Svirke. Festivali. Bazeni. Teretana u koju ne idem godinama. Moja mačka na drugoj opštini. Moja baka, sama u dalekom gradu. Februar, u kome sam još imala velike planove za sebe. Planovi za ovo leto, koji će se menjati u planove za jesen, zimu… Moj honorarni posao, da ne grizem nokte prvog u mesecu. Kafa sa stanodavcima. To kako se svaki put iznenadim koliko su im deca porasla. Vreme kada nisam svakoga dana morala da ribam svoj telefon, svoje patike, svoje kvake, ambalaže svega što sam donela. Vreme kada me se nisu bojale komšije, i ja se nisam bojala nikoga. Vreme kad se nismo svi okretali prema slabašnom penzioneru, koji je promolio nos na ulicu. Kada nismo uspaničeno trčali prema zgradi u pet popodne. Kada nisam osećala nešto strašno, dok slušam aplauze u osam, jer me podsete na to da smo svi u svojim ćelijama. Vreme kada nismo u ćelijama, u kojima smo da ne bismo povredili jedni druge, a to mi je važnije od sopstvenog zdravlja.

Niko mi ovo sve nije rekao. Da jeste, verovatno ne bih čula. Sve što sam u tom minutu znala je da ovo sada moram. Sve što sam shvatila je da ja ne mogu da budem ja, ovih par meseci, da niko od nas ne može da bude šta hoće, da bismo kasnije svi mogli i umeli sve. Sve što sam videla su ljudi koji padaju u krevete jer je neko negde kinuo. Potom više ništa nisam mogla da znam, osetim, vidim, osim spoznaje da nemam izbora. I spoznaje da imam mogućnosti da opstanem, jer opstajali smo mnogo puta, u mnogo konstelacija. Radiću nešto pametno, radiću na sebi, obećavam. Učiću. Vežbaću. Stvaraću. Voleću na daljinu, i miriću se sa svima preko mreža. Čitaću nešto kvalitetno. Biću u svojoj sobi koliko treba. Ribaću podove, hraniću ove uzrujane golubove na prozoru. Naći ću neke super izvore zarade na netu. Možda ću i ja opet tapšati u osam. Slušaću i spavaću dovoljno. Sve ću činiti. Samo me sada pustite da još malo plačem.

Foto: Pixabay

The post „Čitava ulica polako tone u ne“ appeared first on Kulturni kišobran.