Pre pet godina u Beograd je došao scenarista i reditelj Džordan Parks, i – zaljubio se u grad. Međutim, nešto je falilo. Inspirisan predstavom “Sleep No More”, Parks odlučuje da napravi nešto slično i u sprskoj prestonici, i tako “razbudi” beogradsku kulturnu scenu.

U tome mu pomažu Jovana Radovanović i naša sagovornica, Sonja Ilić, koja je, kako sama kaže, “zasukla rukave”, i uprkos tome što su joj bili potrebni meseci – pronašla je idealnu lokaciju za kuću od koje je trebalo napraviti teatar u kome će se igrati predstava. Našli su je – na Vračaru.

“Ta kuća je trebalo da bude velika i nismo odustajali dok nismo našli to što nam treba. Nije imalo smisla da se ovakva vrsta pozorišta radi ukoliko kuća nije iznad 500 kvadrata. Tokom izvođenja se prolazi iz jedne prostorije u drugu, a nemaš taj osećaj prostranosti i iskustva ukoliko si skučen. Zato nismo odustajali, imali smo tačno viziju kako to treba da izgleda. Zato je i trajalo toliko. Ali, na kraju smo konačno uspeli da nađemo ono što nam treba. Usledio je proces opremanja, scenografi Magdalena Vlajić i Ilija Višnjić su do najsitnijih detalja gledali šta gde da stave. A kako je Džek iz perioda 19. veka, i kuća je morala da bude takva  u viktorijanskom stilu”, kaže Sonja.

Napominje da zbog specifičnog ambijenta, predstavu u jednom trenutku može pratiti samo 15 osoba, a karte se rezervišu online.

Zašto baš Džek Trbosek?

Misteriji kojom odiše ceo projekat dodatno doprinosi i činjenica da je za prvu predstavu koja se na ovakav način obrađuje odabran jedan serijski ubica – Džek Trbosek (Jack the Ripper), koga znamo samo po ovom nadimku. Njegov pravi identitet nikada nije otkriven.

“Hteli smo da sa celom ovom postavkom izađemo iz ustaljenih formi izvođenja. S obzirom na to da je cela ideja i provokativna, uzbudljiva, smela, a ceo kreativni tim je impresioniran estetikom Engleske 19. veka, to je taj viktorijanski stil sa primesama stimpanka, tako je i Džek bio logičan sled. Jer je i on sam kao lik vrlo misteriozan i jedan je od najintrigantnijih likova u 19. veku”, priča nam Sonja.

Na scenariju je osim Parksa radio i Jovan Ristić, dok je muziku za predstavu radio Damjan Ćirilović. Za kostime je bio zadužen Igor Jagić.

Publika kao deo priče

Radnja predstave se čak odvija paralelno u nekim sobama, pa publika može sama da odluči kojoj će sceni prisustvovati.

“Publika ima potpunu slobodu da se kreće po toj kući, prema nekom sopstvenom nahođenju. Tako su i impresije ljudi mnogo jače i zato mislim da će reakcija i ovdašnje publike, kao i njujorške, biti odlična. Nakon završene predstave oni zaista imaju utisak da su bili deo priče, kao i da su oni tu glumili. Ubaciš se potpuno u tu neku mašinu”, objašnjava Sonja.

I to nije jedino iskustvo kojem će prisustvovati publika. Kako kaže Sonja, u kući postoji i bar inspirisan Amerikom 20-ih i 30-ih godina, gde će moći da se popije koktel uz džez svirku.

Dve postavke

S obzirom na to da će se predstava igrati četiri puta nedeljno, sa tri izvođenja po danu, u predstavi igraju dve postavke. Tako će u predstavi Džeka igrati glumci Đorđe Grgur i Uroš Petronijević. Osim njih, u glumačkoj postavci su i iskusni internacionalni glumci i plesači – iz Francuske, Kalifornije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije – Gala Šalipur, Julie Le Lay, Aleksandra Kolarov, Hana Japundžić, Joana Knežević, Katarina Bućić, Katarina Orlandić, Luka Miljković, Đorđe Galić, Marija Novaković, Marija Stanković, Nikola Pavlović, Vladimir Čubrilo.

“To je zahtevna igra. Fizički ne bismo mogli da izvedemo sve samo sa jednom postavkom. Ovde je sve zasnovano najviše na pokretu i na igri. Naravno, ima i naracije, ali akcenat je na tom iskustvu, na igri i na svemu onome što publika može vizuelno da doživi”, ističe Sonja.

Stoga je, jedan od možda najvažnijih zadataka u predstavi poveren koreografu, Aleksandru Iliću, direktoru Kulturnog centra Beograda, koji na projektu radi sa Mojcom Majcen.

Katarina Orlandić: Psihički sam spremna, jedva čekam izvođenja

Deo koreografije koju je osmislio Ilić, izvešće i naša sagovornica, glumica Katarina Orlandić, koju smo do pre nešto manje od pola godine imali prilike da gledamo u Muzeju savremene umetnosti u okviru izložbe “Čistač” Marine Abramović.

Inače, Katarina je kao učesnik “Čistača” postala deo instituta Marine Abramović, odnosno jedan od performera.

“Nije isključeno da ću biti uključena u neki naredni projekat u svetu. Tako da, priželjkujem to”, kaže ona.

Upravo zbog tog projekta, tokom kojeg je bila u direktnom kontaktu sa publikom, Katarina kaže da je psihički spremna, i da jedva čeka da počnu sa izvođenjima.

“Radila sam projekte kao što je “Čistač” Marine Abramović gde sam 59 sati, ne odjednom, stajala na vratima i ljudi su prolazili. Nisam znala kakve će reakcije biti za razliku od onih performera koji su već u inostrantvu prošli izložbu, tako da mi je ovo izazov i ne mogu da prepostavim šta će tačno da se desi”, priča naša sagovornica.

Pročitajte još i: Katarina Orlandić je Frida Kalo!

Učestvovanje u projektima koji ne potpadaju pod “mainstream” nisu strani Katarini. Njen doktorski umetnički projekat bila je predstava o Fridi Kalo u kojoj je dominirao pokret. Kako sama kaže, fizički teatar je nešto u čemu se pronalazi još od fakulteta.

“To je nešto što meni prija. Kada radim, ja razmišljam kroz pokret i ja pokret, govor i ostale stvari ne odvajam kao neki glumci. Obožavam da radim i sa ljudima koji su koreografi, koji su iz sveta fizičkog teatra, iz plesnog teatra, tako da, nekad mi taj rad sa njima više prija nego u klasičnom teatru”, ističe Katarina.

Iako je vanredno stanje “prekinulo” probe, Katarina kaže da na njih korona nije uticala.

“Mi smo profesionalci u svom poslu, pa je svako od nas jedva čekao da prođe vanredno stanje, da se vratimo probama, prosto da uvežbamo ono što nije bilo uvežbano, i da finaliziramo neke stvari”, kaže ona.

Na kraju, dve nedelje pred premijeru interaktivne predstave “Igra uma”, Katarina je u jedno sigurna – publika od ovog projekta može da očekuje neočekivano.

Foto: Kolaž/ Privatna arhiva/ Stanko Đalić Cane

The post Džek Trbosek u Beogradu – provokativno, uzbudljivo i baš smelo! Sonja Ilić i Katarina Orlandić o projektu „Igre uma“ appeared first on Kulturni kišobran.

Krik koji je u jednom trenutku ispustila Katarina Orlandić bio je toliko bolan, da sam mogla da osetim bol koja je prožimala Fridu Kalo tokom čitavog njenog života. I svaki naredni krik, svaki naredni pokret, udarac, bio je pokušaj da se udahne novi dan na ovoj planeti. Borba, neprestana borba, ono je što sam videla na sceni, dok se Frida borila sa svojim demonima.

Frida je bila slikarka. Slikala je sebe. Svoju borbu. Svoj život. Svoju tugu. Svoju bol. Ostavila je tolikog traga, ne sluteći da će njeno ime znati svi. Ona šipka što joj je polomila kičmu nije je slomila. Nastavila je dalje. I svaki put je nastavljala dalje.

Ne pronalazim dovoljno dobre reči da opišem ukus u ustima kada se predstava završila. Ne pronalazim dovoljno dobre reči da opišem koliko sam u sebi plakala. I koliko me je pogodila priča o ovoj hrabroj ženi.

Priču sam znala i ranije. Gledala sam godinama ranije jednu predstavu o Fridi. Ali Katarina je na sceni Fridi dala srce.

Piše: Miljana Miletić

Foto: Stanko Đalić Cane

The post Katarina Orlandić je Frida Kalo! appeared first on Kulturni kišobran.

Premijera predstave je 30. marta na sceni „Kult“ u Ustanovi kulture „Vuk Stefanović Karadžić“.

Glavna glumica, Katarina Orlandić, ujedno je i režirala predstavu o Fridi Kalo.

„U osnovi predstava je monodrama u kojoj se verbalni elementi prepliću sa koreodramskim elementima koji preuzimaju glavnu ulogu. Kada je reč o glumačkom izrazu akcenat je stavljen na fizičku ekpresiju. Tema predstave jeste bol Fride Kalo i njena unutrašnja borba sa njim.

Odabirom slika Fride Kalo, njihovim raščitavanjem i detaljnim proučavanjem njegog života nastao je tekst predstave. Njen život i stvaralaštvo bili su zasnovani na kontrastima, ispunjeni veselim bojama i ujedno crnilom, u njima su u isto vreme vladali sreća i tuga, ali i smeh i pesma nasuprot tišini i samoći ateljea gde je uživala i gde su nastajale njene slike. Te krajnosti Fride Kalo jesu inspiracija i povod da se u radu oživi njen lik.“

„Troje mladih glumaca: Đorđe Galić, Filip Milićević i Jovan Živković koji su akteri predstave u ulozi su Fridinih demona smrti, seksualnosti, volje za životom, ega, ljubomore, strasti, straha, ponosa, umetnosti … sa zadatkom da je opomenu da ništa u životu ne može da se izbegne i da se sve iz njene mašte i kreativnosti može predstaviti kao nadrealna slika njenog sveta kao način suočavanja sa tragičnom sudbinom. Od njih može na kratko da pobegne, ali ne može da ih se otarasi. Bol je sveprisutna.

Muzika koju je kompozitorka Katarina Ranković komponovala za predstavu nastala je sa ciljem da dočara atmosferu Fridinog unutrašnjeg stanja, ona kao lik prati njenu borbu sa sobom i sa bolom.“

Projekat je podržala i Ambasada Meksika, stoga će na premijeri biti i delegacija ove države na čelu sa ambasadorom Markom Garsija Blankom.

A Katarina se nada da će predstava na autentičan način, i u zemlji i u inostranstvu, predstaviti život i delo Fride Kalo.

Kao i Katatina, i mi predstavi želimo dug život i punu posećenost na izvođenjima.

Mentor: red.prof. Biljana Mašić Aleksić

Frida Kalo – Katarina Orlandić

Smrt, Bolest, Život – Filip Milićević, Đorđe Galić, Jovan Živković
Kompozitor: Katarina Ranković
Koncept, režija, organizacija – Katarina Orlandić
Izrada lutaka: Milanka Živanović i Dejan Orlandić
Grafički dizajn: Vladan Slavković
Tehnička podrška: Milan Miladinović i Darko Janković
Svetlo majstor: Milomir Džuver
Ton majstor: Petar Kalinić

Foto: Stanko Đalić Cane

Priredila: Miljana Miletić

The post „Ja sam ptica, ja sam sve“, predstava o Fridi Kalo appeared first on Kulturni kišobran.