Godinama unazad Pobunjene čitateljke prate domaću i regionalnu književnu produkciju i intervenišu u javne kulturne politike koje često zanemaruju žensko stvaralaštvo. Ove jeseni odlučile su da nastave rad na afirmaciji ženskog i ostalih marginalizovanih stvaralaštava, a jedna od ključnih aktivnosti u tom pravcu jeste osnivanje regionalne književne nagrade „Štefica Cvek”.

„Odlučile smo da nagradu nazovemo po liku iz romana Dubravke Ugrešić Štefica Cvek u raljama života ne samo zato što je Dubravka Ugrešić prva žena dobitnica NIN-ove nagrade, već zato što je u pitanju klasik jugoslovenske književnosti i neizostavni deo regionalne feminističke lektire”, navode Pobunjene čitateljke koje su za naziv ove nagrade odobrenje dobile od same autorke kultnog romana.

Nagrada „Štefica Cvek” ustanovljena je kao regionalno priznanje, a ove godine pokrivaće BHSC govorno područje i sve prozne knjige koje su objavljene od 1. januara do 1. decembra 2021.  Osnivanje nagrade podrazumeva istraživanje regionalne književne produkcije i prikupljanje preporuka knjiga od pedesetak kulturnih radnica i radnika iz zemalja sa BHSC govornog područja – književnica:ka, kritičarki:a, novinarki:a, urednica:ka i drugih.

Kako je reč o priznanju nekompetitivnog karaktera, Pobunjene čitateljke na osnovu obavljenog istraživanja i analize preporuka neće dodeliti samo jednu nagradu, već će napraviti izbor knjiga za koje smatraju da su vredne pažnje.
Fokus će biti na proznim ostvarenjima (romani i zbirke kratkih priča) pobunjene književnosti, odnosno književnosti koja se bavi ženskim, feminističkim i kvir temama (ili raznolikim temama pristupa na feministički i kvir način), ali su dobrodošla i dela manjinske, antikolonijalne ili neomarksističke književnosti, kao i dela koja su estetski inovativna.
Osnivanje nagrade „Štefica Cvek” podržali su USAID, Evropska unija, Nacionalna koalicija za decentralizaciju i Fondacija Jelena Šantić.

Udruženje Pobunjene čitateljke postoji od 2014. godine i čine ga književne kritičarke i druge radnice i radnici u kulturi čiji se rad vezuje za odgovoran, društveno-angažovani pristup književnosti. Misija ovog udruženja je ohrabrivanje mladih kritičarki da svojim radom istupe u javnost i intervenišu u postjugoslovenskom književnom polju koje je često pod uticajem patrijarhalnih, seksističkih i nacionalističkih obrazaca.

Foto: Promo

The post Ustanovljena regionalna književna nagrada „Štefica Cvek” appeared first on Kulturni kišobran.

Ovim tribinskim programom, kao i prethodnim, Filmski centar Srbije u saradnji sa Domom omladine Beograda želi da strateški osmisli, koncipira i problematizuje neka od aktuelnih i vitalnih pitanja srpskog filma.

Na tribini će govoriti Slobodan Šijan, filmski reditelj, Ljubica Arsić, književnica, Vladimir Kecmanović, pisac, scenarista, kolumnista, Srdan Golubović, filmski reditelj, Đorđe Milosavljević,  dramaturg, stripski i filmski scenarista, reditelj i kritičar i Ivan Živković, filmski reditelj.

Urednik serijala je Aleksandar Gatalica, pisac, prevodilac sa antičkog grčkog i muzički kritičar, a moderator Dragan Nikolić, filmski reditelj i urednik filmskog programa Doma omladine Beograda.

„Susret filmskih scenarista, pisaca i reditelja, treba da otvori razgovor na temu „filmičnosti“ srpske književnosti danas. Pitanja na ovoj tribini moraju ići u dva smera. Prvi: Jesu li srpski pisci danas spremni da pišući svoje književno delo, u fakturi romana razmišljaju filmski, odnosno daju primat pripovedanju u književnim slikama? I drugi: Da li su srpski sineasti danas spremni da, praveći film po domaćem književnom tekstu, načine pomak od komercijanom pristupu filmu i svoju naraciju približe autorskom filmu (montaža slike, motaža tona, specijalni efekti koji mogu da dočaraju fantastiku sličnu književnom delu i slično)? Sagovornici tribine nalaze se sa obe strane ovog čvora koji treba da razveže novi konkurs FCS. Hoće li oni učestvovati na novom konkursu „Književnost na filmu?“, rekao je Aleksandar Gatalica.

Ideja ciklusa tribina pod objedinjujućim nazivom Identitet srpskog filma, ima za cilj da problematizuje, rasvetli, produbi i kvalitativno doprinese sagledavanju  svih  bitnih aspekata savremenog srpskog filma. Teme tribine definisane su kao presek aktuelnih upitnika srpskog filma i prilagođene su  najpre potrebama mlađe generacije. Tribine pokušavaju da praktično doprinesu i pre svega usmere filmske stvaraoce, od pitanja kako doći do prvog filma, do načina distribucije filmova i njihovog prisustva na filmskim festivalima u svetu.   

Foto: Promo

The post Tribina „Književnost na filmu: U susret novom konkursu Filmskog centra Srbije“ appeared first on Kulturni kišobran.

Burne su reakcije bile na postavljanje spomenika kazaškom pesniku Žambilu Žabajevu 2016. godine u Beogradu, ali zašto?

Ovo sigurno nije pitanje rasističko-orijentalističkog nipodaštavanja Kazahstana. Zapravo je pitanje potpunog neznanja i nepoznavanje kulture i tradicije jedne zanimljive, egzotične, a po površine velike države, kakav je Kazahstan.

Ovih dana, na Balkanu se čuje ime jednog od najvećih kazaških savremenih književnika – ime Žana Bahita. Na srpski jezik ga je ranije prevodio Milan Vuković (1934-2017) i objavio u knjizi „Dvanaestorica – antologija prevoda ruskog poetskog zvuka“ (Kragujevac, 2011). Na makedonski jezik zbirku poezije Bahita prevela je Elena Petkovska i knjiga će uskoro ugledati svetlost dana.

Što se tiče prevoda na srpski jezik, ove godine izlaze čak dve prevedene zbirke poezije Žana Bahita: „Zlatna tišina“ (u izdanju „Udruženja poetskih stvaralaca“, 2020) i „Alma-jabuka“ (u izdanju „Alma“, 2020). Obe zbirke pesama prevela je potpisnica ovih redova sa ruskog jezika.

Ko je Žan Bahit i kako je dostigao te književne visine?

Bahitžan Musahanovič Kanapjanov, književnog imena – Žan Bahit je kazaški pesnik, književnik, filmski dramaturg. Rođen je 4. oktobra 1951. godine u gradu Kokšetau u učiteljskoj porodici. U školu je pošao u selu Sirimbet. Tamo se nalazilo porodično imanje učenjaka i istoričara Čokana Valihanova (1835-1865), koji je u srodstvu sa precima pesnika. Radio je kao istraživački inženjer na Institutu metalurgije Akademije nauka Kazaške SSR, a i kao scenarista, režiser i urednik u filmskim studijima «Kazahfilьm» i «Mosfilьm», u produkciji Kazahstana.

Autor je više od trideset knjiga poezije i proze koje su izlazile u izdavaštvima Kazahstana, Rusije, Jermenije, Ukrajine. Zatim, objavljivan je u SAD-u, Velikoj Britaniji, Maleziji, Poljskoj, Francuskoj, Mongoliji, Turskoj. A očekujemo njegova dela budućih nedelja u Srbiji i Makedoniji.

Laureat je mnogih međunarodnih književnih nagrada, među kojima su „Alaš“, „Tarlan“, Međunarodni pesnički konkurs „Nade lira zlatna“ (Njujork, SAD, 2004), Sveruska nagrada Antona Delviga (2013), nagrada M.O.Auezova kazaškog PEN-kluba (2014). Njegova pesnička dela prevedena su na mnoge jezike sveta, ušle su u književne antologije država bližeg i daljeg inostranstva.

Akademik je Krimske književne akademije (Simferopolj, Krim). Takođe je i akademik novinarstva Kazahstana. Učesnik je saniranja havarije na Černobiljskoj nuklearnoj elektrani (1986-1988). Zaslužni je aktivista Republike Kazahstan (2011), i zaslužni radnik Republike Kazahstan (1998). Pobednik je narodnog glasanja „El Tulgasi“ – „Ime Otadžbine“ u nominaciji „Kultura i umetnost“ (2012).

Nagrađen je ordenima „Parasat“, „Dostik“ 2. stepena, „Za doprinos kulturi“ Međunarodnog komiteta mira i sloge (Moskva), medaljama Kazahstana, Rusije, Ukrajine.

Kako su o poeziji Bahita pisali na srpskom jeziku?

O poeziji Žana Bahita na srpskom jeziku pisali su Milan Vuković, Milutin Đuričković i Anđelko Zablaćanski. Složili su se u slikovitim pejzažnim opisima, vernim poetskim slikama i melodičnosti Bahitove poezije.

Hajde da napravimo malu promenu i bacimo pogled na neka nova književna prostranstva, ovoga puta – na Kazahstan i na neverovatnu pesničku reč Žana Bahita, u kojoj je skrivena duša Kazahstana i duša samoga pesnika.

Naučićemo nešto novo o jednoj ne tako dalekoj zemlji i upoznati jednog sjajnog književnika. Proširićemo svoje vidike, a možda pronaći za sebe i trajnu ljubav i inspiraciju u kulturi ove egzotične zemlje.

Piše: msr Dajana Lazarević

Foto: Pexels

The post Književnik iz Kazahstana osvaja svet! appeared first on Kulturni kišobran.

Stručni žiri urednika, u sastavu Petra V. Arbutine, Gordane Milosavljević Stojanović, Maje Živković, mr Vesne Smiljanić Rangelov, Tatjane Čomić i dr Vladimira Roganovića, imao je zahtevan posao da izvrši odabir između 288 prijavljenih priča.

Za objavljivanje u zborniku žiri je takođe izabrao i sledeće priče: „(Ne)Pažnja“ Alekse Đukanovića, „Tuđi“ Aleksandre Jovanović, „Mogadoh i šutat“ Anđele Timotijević, „Vinogradi“ Bojana Tasića, „Put“ Dimitrija Konjevića, „Večera (ne)sretnih ljudi“ Jovane Dimkić, „Kompas“ Jovane Nikolić, „Žena profesora“ Katarine Baletić, „To si ti“ Milice Petrović, „Od alarma do alarma“ Nikole Živanovića, „Optička iluzija vida“ Tijane Katić i „Kako smo zaključali dedu, oterali komšiju i kupili maske“ Žike Petakovića.

Na osnovu nekoliko čitanja i sužavanja izbora najuspešnijih priča, žiri ima jedinstven stav da je bar još deset priča moglo da uđe u ovaj izbor, kao i da je značajna većina pristiglih priča zadovoljavala kriterijume tematske originalnosti, poetičke provokativnosti i autorske inventivnosti.

Pročitajte još i:

Raspisan konkurs za najbolju kratku priču za studente

Sluzbeni glasnik poklonio 2 000 knjiga Studentskom gradu

Zato uspešnost ovog konkursa ne određuje samo broj pristiglih priča, fokusiranost autora na drugačije sadržaje i kreativne izraze u vreme pandemije već i profesionalna odgovornost izdavača, koji na ovaj način stvara prostor i mogućnost za mlade pisce.

Žiri čestita dobitnicima i svim učesnicima, ohrabrujući ih da i sledeće godine učestvuju na ovom konkursu.

Foto: Službeni glasnik

The post Proglašeni pobednici Glasnikovog konkursa za najbolju kratku priču za studente appeared first on Kulturni kišobran.

KK: Može se reći da je 2019. godina bila veoma uspešna za Vas. Šta je na Vas ostavilo najveći utisak u 2019?

MK: Veoma teško pitanje, ali ipak, nešto što je ostavilo u meni najdublji utisak, bio je respekt i odnos prema mojim delima koji sam osetio u Milanu, od kolega slikara, kao i čitavog novinarsko-likovnog establišmenta, na čelu sa gospodinom Grasom, uvaženim kritičarem i stalnim selektorom Bijenalea u Veneciji. A Milano je danas centar dešavanja, nešto kao Pariz krajem XIX i početkom XX veka. Praktično, Milano i Venecija, Bijenale, su gotovo ista adresa i svi slikari koji tu nešto znače, nastanili su se ili periodično borave u Milanu. Iskreni komplimenti i duboko poštovanje koje sam osećao i sve vreme osećam od kolega, a to su u velikoj većini renomirani umetnici, koji su nastupali na Bijenaleu i imali za sobom u karijeri dosta toga, najblaže rečeno, veoma uspešnog, ispočetka me je čak i zateklo, a onda ispunilo jednim predivnim osećanjem zadovoljstva, jer to je nešto što se na našoj zatvorenoj i pomalo ljubomornoj sceni jednostavno ne može osetiti.

KK: Kažete da želite da Vaša dela budu razumljiva.

MK: Naravno. Razumljivost je jedan od uslova života. Sam život je informacija, informacija je emocija, emocija je život. Na nivou, mnogo višem od pukog razumevanja. Nerazumevanje je neživot. Pobogu, kako će iko poželeti ili primetiti moje, ili bilo čije delo, ako ga ne razume, ili ako ga ne prepoznaje dušom. Slikarstvo je na jeziku duše, nije na jeziku nepostojećih pravila koja idu uskim stazama kao tramvaji na šinama.

Ja ne želim da slikam ništa od onoga što danas svaki, čak i mobilni telefon, može da prenese lakše i brže od mene. Ja slikam samo ono što nikada nijedna mašina neće moći da napravi, a što će svaka živa duša uvek moći lako da oseti, svim čulima.

Nekada, slikari su bili dvorski fotografi, oni koji su imali zadatak da ovekoveče istoriju. Danas, u vremenu ove razvijene tehnologije, sve to pada u vodu i ti zakoni slikanja prestaju da važe. Pre svega zato što slikarstvo nije crtanje stripa ili fotografija, ali zato ostaje ona impresivnost i dekorativnost, prenošenje logosa, koji je sam život u nama i koji dalje prenosi sve te emocije i informacije.

Kod nas, postoji određena skučenost i zatvorenost likovne scene, delom zbog nezadovoljstva, skrenutosti u zapećak, neuspešnosti, ali velikim delom i zbog struke i establišmenta koji zadržavaju vreme i koji podstiču samo na puko kopiranje i ponavljanje već poznatog, na onim istim utabanim tramvajskim šinama koje ne dozvoljavaju isplivavanje bilo čega drugačijeg ili eventualno boljeg.

Možda sam ja sve to malo i uprostio, međutim, veoma često mi se ponavlja sledeće; ljudi mi prilaze i kažu ‘ja se ne razumem mnogo u slikarstvo, ali Vaše slike mi se baš dopadaju’. A ja im obično odgovaram ‘sada ću da Vas naučim sve o slikarstvu u jednoj rečenici, dobra slika je ona koja Vam se sviđa, a loša je ona koja Vam se ne sviđa, a moj zadatak kao umetnika je da Vas navedem da Vam se sviđa’.

Umetnost je za sve a ne samo za neke takozvane dobre poznavaoce. U slikarstvo se razume svako ko poseduje život i oseća svojim ljudskim čulima, na nivou dovoljno svesnog bića.

Slikarstvo govori jezikom duše koji je univerzalan. Druga je stvar što su raznorazni i kojekakvi, oni koji nisu umeli i nisu bili sposobni da osete i pročitaju iz Prirode, učili pesmice napamet i tako od lakih i suštinskih stvari iskopali nerazumljive lavirinte, ili to iskoristili kako bi sebe uzdigli u tom samoproklamovanom elitizmu.

I u slikarstvo se razume svako ko poseduje život i ljudsku svest, baš zato što je sam život u nama upravo prenos emocije kao informacije. A opet, slikarstvo je možda i osnova božjeg stvaranja, jer nam je Bog na početku dao da osetimo i prvo da vidimo, pa tek posle toga da pričamo o tome sto vidimo.

KK: Kako komentarišete rad italijanskog umetnika Mauricija Katelana koji je trakom na zid zalepio bananu koja je kasnije prodata za 120.000 dolara?  

KK: Najradije to ne bih ni komentarisao, ali podsećate me sada na neke mnogo gore primere od te famozne banane, a ja moram da reagujem na sve ono što je za mene simbol praznine i ništavila koja uništava lepo. Ta banana koja je prodata za 120 hiljada dolara mi je potpuno jasna, u pitanju je pranje novca, verovatno veoma prljavog, ali to ima svoju logiku, što bi naši stari rekli. Od toga vidim da je neko imao nekakvu vajdu. Ono što nikako ne mogu shvatiti, su razni samozvani kulturni moćnici koji od svega toga prave nekakvu veliku umetnost i neki poseban duboki smisao, štiteći se baš time što ih niko ne razume. I tako od svih ljudi prave budale. Priređuju izložbe od slomljene stolice naopačke zalepljene za plafon i onda još sami sebi za to dodeljuju nagrade.

Možda bih nešto od toga i razumeo da ima neku ekonomsku opravdanost, da me ne shvatite pogrešno, da se oko toga pokreće neka energija, neka publika, da postoji neka privlačnost ili dinamika koja uslovljava samo svoje postojanje. Ali, na žalost, dobili smo samo nerazumljivost koja za posledicu ima da su kulturu i sve lepo doveli u zapećak, zato sam skoro ironično izjavio da je zbog takvih i na taj način ‘nastala jagma za gledanjem takvih kulturnih emisija i uopšte jedno nezapamćeno interesovanje za kulturu uopšte’. Logično, jer takve stvari ne privlače nikoga i realno nemaju nikakvu svrhu postojanja.

Pa, pogledajte neki tipičan prilog iz takvih emisija, oni zvuče otprilike ovako:

“…Svojom izložbom, Zvuci i Odsjaj beskraja, umetnik Gvozden Bezveznjakov skrenuo je pažnju na sebe i pokazao kako suštinska elegija forme, antidatirana u frutilioznosti linije može odražavati raskol neofrigidnosti devičanskog nesmira vergilijansko-cereopoetičnog nastajanja u celini.

Relevantna poruka u delima Gvozdena Bezveznjakova, podstiče na razmišljanje i jasno označava umetnikovu težnju da apostrofira one titraje uzdatosti samog laviriniteta, koja je zapravo vidljivi odraz similarativnog ekspanzionizma vidokruga, kako današnjeg društva u celini, tako i pojedinca, a sve to u razuzdanosti zagrljaja i amorfne perfilnosti boje, koja ovde predstavlja penetrativni simbol i glorifikaciju samog umetnikovog stvaranja.

Koristeći specifične materijale, Bezveznjakov uranja u samu srž akokleoze voluptivnih amplifikacija sfere, koja se u zagrljaju neumantljivosti praizvorne suštine u očima posmatrača ogleda kao esencijalni graničnik posvećenosti lirske tematike kao takve i koja navodi posmatrača na sumiranje neostatičnih usamljivanja definisanosti duše u ponoru današnjeg shvatanja, u večnom traganju za nepričljivim i neprozornim…

… Izložba Gvozdena Bezveznjakova privukla je veliku pažnju i odziv publike…“

I tako dalje. A na javi, van kamera – njih bar 12-17, rođaka i ponekog zgranutog sponzora ili nekog drugog funkcionera koji je tu po službenoj dužnosti. Pa meni takvi izveštaji zvuče tragikomično. A velikoj većini ni ne zvuče jer ih nikada i ne gledaju, niti ih oni kao takvi privlače. I iako je ova moja karikatura itekako realna, čak i tužna, ja ne mogu da se ne smejem izgovarajući sve ovo, a gotovo sam siguran da će veoma sličnu reakciju imati i ogromna većina onih koji ovo budu pročitali.

A opet, u takvim emisijama, autori potpuno ignorišu ili maksimalno zaobilaze ozbiljne stvaraoce, kakve mi imamo, a kakvi su na primer Dunjić, Velimanović, Gala Čaki, Di Vogo…

KK: A kog umetnika vi danas najviše cenite?

MK: Upoznao sam ili susreo dela većine najvećih imena savremenog slikarstva. Fascinira me Rus, Vladimir Mulin, Japanka Oki Izumi. Veoma mi se dopada rad Ruđiade Li, Gruzijke koja je ovog proleća nastupala u Veneciji na Bijenaleu, oštra i jasna, a opet sofisticirana i mekana.

Izdvojio bih posebno i tri italijanske slikarke. Sara Peconi, koja ima sjajnu figurativnost, specifičnu liniju, a veoma je smela sa bojom i ide napred u svom osobenom pravcu. Katarina Kanati, nešto između starih ikona i naše Milene Pavlović Barili… I draga draga Ticiana Tardito, hiperrealista, ali na svoj poseban način.

KK: Odakle crpite inspiraciju?

MK: Odasvuda. Iz sebe. Iz svega unaokolo. To nije pitanje na koje se može odgovoriti definisanim materijalnim i ograničenim pojmovima. Inspiracija nije stvar ili momenat, već stanje koje u momentima ključanja kreće na neku svoju uvek novu stranu i uvek odvodi u nešto što je prethodno bilo nepoznato. Neko bi mogao da pomisli da je crpim iz moje supruge, estetike svega, kojom sam definitivno okružen, ali skloniji sam da mislim da je sva ta estetika oko mene ustvari samo posledica mog bića i mog shvatanja života u kome nema mesta za polovično i nedovoljno.

KK: Zašto ste “Velmera” objavili tek sada, mnogo godina nakon što je napisan?

MK:  Kad je kultura u pitanju, Srbija je čudna zemlja. U književnosti, postoje pisci i nagrade, ali oni su posledica poznanstava, volje i moći pojedinaca. Ja jednostavno godinama nisam želeo da tu pripadam. Do devedesetih godina imali smo sjajne pisce, a onda su uz nekoliko časnih izuzetaka nastupile Isidore Bjelice i razni likovi koji su bili sve samo ne pisci i čije štivo meni, a verujem ni velikoj većini, nije moglo da zadrži pažnju ni do sledećeg pasusa. A zbog njih verovatno nikada nisu bili štampani mnogi koji su za razliku od takvih, ozbiljni talentovani književnici.

Ali to nije i ne može biti opravdanje. Činjenica je da godinama nisam imao želju niti volju da prodirem u svet pojedinaca koji me nije privlačio. Kada je vreme došlo, moji romani su nekako sami počeli da izlaze.

KK: Kako ih je publika prihvatila?

Veoma brzo su stekli publiku i čitaoce, a to je ono što je najvažnije i što je možda u umetnosti i jedino važno. Zato sam bio ponosan kada sam video koliko se „Proleće jednog lava“ zaista čita, kako je taj roman stekao publiku, kako ljudi pričaju o njemu.

Od “Velmera” očekujem i više. I za sada imam samo prve reakcije, ali one su zaista dobre i vidim da su ga ljudi zavoleli. Moj posao je bio da ga napišem, sve ostalo je sada na njemu i na publici. Međutim, mnogi koji su ga pročitali, već koriste izraze kao – Posetio me je Velmer, izgleda mi je Velmer danas naklonjen…, interne šale tipa – neka Velmer bude uz tebe, što je možda i više od same pohvale, jer vidim da Velmer raznosač ideja ulazi polako u svoju legendu kao pojam onoga što predstavlja… Da pojasnimo za one koji ga nisu čitali, Velmer je mali plavičasti duh ili čovečuljak, koji ljudima donosi ideje.

KK: Dugo godina slikate i pišete. Čini se da je 2016. bila prekretnica. Šta ili ko vas je pokrenuo da organizujete izložbe i objavite knjige?

MK: Tokom 2015. i 2016 sam slikao, jako dobro prodavao slike, imao publiku, ali nisam imao nameru da napravim izložbu. Možda sam bio razočaran stanjem u slikarstvu, nerazumljivošću establišmenta, arogancijom i stavom svih kulturnih stožera kakvi su na primer, kulturni dodatak “Politike”, Kulturni dnevnik RTS-a, njihovom usmeronošću nečemu što je meni oduvek izgledalo kao samoubistvo umetnosti, nerazumljivi ćorsokak koji se svetlosnim godinama udaljio od ljudi i publike…

S druge strane, svi moji romani, čamili su u fiokama. Krajem 2015, Ines Meštrović, nažalost, sada pokojna, tada novinarka Studia B, ubedila me je da štampam “Lava” i “Velmera”. Na proleće 2016. sam je iznenada pitao – ‘Ines, šta da uzmem za umetničko ime’. Miša Vladimirovič Kravcev (kako je volela da me naziva Mirjana Živković, pokojna legendarna urednica kulture “Politike”) mi se činilo kabasto i neupotrebljivo, Mihajlo Kravcev prezvanično…  ‘Šta misliš da više ne budem Mihajlo Miša Kravcev, već Miša Mihajlo Kravcev?’

‘Bravo, to je to’. odgovorila mi je Ines. I bio je to magijski trenutak u kome sam osetio ono strujanje i nepogrešivost nečega što nam je svima u trenu bilo jasno da je to to. “Proleće jednog lava”, potpisano sa – Miša Mihajlo Kravcev, doživelo je veliki uspeh i veliki odaziv čitalaca. Od tada, insistiram u svim medijima da me isključivo nazivaju tako, Miša Mihajlo Kravcev.

Posle uspeha “Lava”, sjajne promocije i Sajma knjiga krajem 2016, moja supruga Jovana i kritičarka Maja Živanović, intenzivirale su nagovaranje da konačno, posle pauze od 17 godina neizlaganja, otvorim izložbu. Tek 2017. godine sam odlučio da pronađem prostor, i krajem te godine sam zakazao veliku izložbu za april 2018. u Domu Vojske. To je bila sjajna izložba, i više nego uspešna, po svim parametrima i aspektima.

Posle izložbe u Sarajevu 2018. i one istorijske u Milanu u martu ove godine, početkom ovog leta smo sedeli u Moskvi na kafi sa našom prijateljicom iz Milana koja je doputovala nekim svojim poslom i donela nam vesti od G. Grasa, uticajnog selektora Venecijanskog bijenalea i možda jednog od najvećih likovnih pregalaca današnjice. Tada smo saznali da je Graso dobio emisiju na Skaj TV-u i da sam uvršten u tim slikara koje on tu namerava da prezentuje, a da je on u međuvremenu osnovao i svoj galerijski prostor. Sedeo sam u hotelu Moskva kada me je nazvala moja supruga Jovana i rekla ‘ne ideš u galeriju, ideš prvo u Veneciju, u palatu Zenobio, na Bijenale, evo do sada smo sedele sa Grasom’. Bio sam oduševljen i više nego uzbuđen, a mislim da i ne treba posebno da objašnjavam šta za svakog slikara znači Bijenale u Veneciji, pa makar i taj moj revijalni nastup.

KK: Odlikovani ste ordenom pobede i ordenom „Artura Čilingarova”. Šta to za Vas znači?

MK: Mnogo više nego što to mogu da iskažem prostim rečima. Prvo, ja nikada nisam potpuno rasčistio sam sa sobom da li sam ja Rus koji je rođen i odrastao u Beogradu ili Srbin ruskog porekla. Kod mene je to nekako stalno pomešano. Momenat kada sam primao ordenje, bio je za mene zaista jako jako emotivan.

KK: Šta spremate za 2020. godinu?

MK: Što se slikarstva tiče, imam nekoliko kompozicija u glavi, kojima ću se pozabaviti odmah posle novogodišnjih praznika. Što se tiče književnosti i tu imam neke planove. Ali sada prvo moram da se dobro odmorim, jer ma koliko ova godina bila zaista fascinantna u svakom pogledu, sva ta dešavanja kao na traci, zahtevala su i jednu zaista veliku i iscrpljujuću energiju.

Što se tiče daljih poteza u smislu izložbi i promocija, to još ne znam tačno i prvo ću morati da odvagam i malo u miru razmislim, ali svakako ću se potruditi da kao i do sada, svaki dalji potez bude makar na nivou prethodnog, ako ne jači, viši i bolji, zato što je to jedini način na koji ja mogu da razmišljam i uopšte, da funkcionišem.

Foto:Miša Mihajlo Kravcev

The post Miša Mihajlo Kravcev: Slikarstvo govori jezikom duše koji je univerzalan appeared first on Kulturni kišobran.

Mole se izdavači da knjige u četiri primerka do 5. jula 2019. pošalju na adresu:

Dom kulture Studentski grad

Za književni konkurs

Bulevar Zorana Đinđića 179

11 070 Novi Beograd

Odluku o prvom dobitniku nagrade DKSG za najbolju nefikcijsku knjigu doneće tročlani žiri krajem septembra 2019. godine. Nagrada se sastoji od povelje i novčanog iznosa.

Za sva pitanja, molim vas, pišite na tamara.mitrovic@dksg.rs

The post Konkurs za najboljе delo nefikcijskе književnosti appeared first on Kulturni kišobran.