Ova mlada umetnica, za Kulturni kišobran kaže da joj je fokus zbog nepovoljne situacije u svetu i u zemlji bio na izvođenju rada.

„Mnogo toga je kočilo realizaciju i mnogi elementi su se menjali u hodu. Početna skica je vremenom poprimila drugi oblik. Onda su na red došli sumnja i strah koji su se smenjivali sve dok vreme za preispitivanje nije isteklo. Stali smo pred publiku i na moje zaprepašćenje dobili pregršt pozitivnih reakcija. To je bila prva nagrada“, kaže Sonja.

Nešto kasnije stigla je i zvanična nagrada, koja je, kako kaže, „sve poteškoće pretvorila u anegdotu a porodicu prijatelje i saradnike u heroje“.

„Sada imam veliku odgovornost da opravdam nagradu 58. Oktobarskog salona i ispričam još puno anegdota. Držite mi palčeve“, poručuje Sonja uz osmeh.

Podsećamo, Nagrada Kulturnog centra Beograda na 58. Oktobarskom salonu dodeljena je umetniku Vuku Ćosiću (Ljubljana, Slovenija) za video-rad „Otpakivanje Dišanove kutije“.

Oktobarski salon je trajao od 25. juna do 22. avgusta pod sloganom „Sanjari“, a  koncipirao ga je par italijanskih kustosa – Ilarija Marota i Andrea Bačin.

Foto: Portret / Kulturni kišobran

The post Sonja Radaković: Imam veliku odgovornost da opravdam nagradu 58. Oktobarskog salona appeared first on Kulturni kišobran.

Stručni žiri za Nagradu 58. Oktobarskog salona – Beogradskog bijenala, Sanjari, čiji su članovi Žerom Sans, (umetnički direktor, likovni kritičar i kustos), Tevž Logar (nezavisni kustos) i Mišela Blanuša (kustoskinja u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu), fokusirao se na različite aspekte ovogodišnjeg Bijenala, ali je posebnu pažnju posvetio mladim i perspektivnim umetnicima, koji su pokazali ne samo autonomiju u svom umetničkom radu i konceptualnu zaokruženost već i želju i potrebu da se pozabave važnim estetičkim i društvenim pitanjima današnjice.

U skladu s tim, Žiri je odlučio da dobitnica Nagrade 58. Oktobarskog salona – Beogradskog bijenala bude Sonja Radaković. Pri donošenju odluke da nagradu dodeli ovoj mladoj i talentovanoj srpskoj umetnici, Žiri se rukovodio željom da nagradi izuzetno umetničko delo koje je predstavila na izložbi, kao i umetnički talenat i potencijal za još bolje umetničke radove i karijeru koja je pred njom. Žiri dalje u obrazloženju ističe:

“Sonja Radaković se u svom dosadašnjem radu fokusirala na različite savremene umetničke prakse: video, fotografiju i prvenstveno performans, što je i forma izloženog rada Zauzeto (2021). Koristeći telo kao umetnički alat i umetnički medij u svojoj istraživačkoj i multimedijalnoj praksi, ova umetnica „secira“ krizu savremenog društva u kojem živimo, društveni moral, nametnute norme i društvenu osudu, kao i sveprisutnost tehnologije nadzora i kontradiktorne mehanizme kontrole. U svom performansu bavi se temom anksioznosti uzrokovane životnom nesigurnošću i preispitivanjem sopstvenog identiteta – kao žene i umetnice, koristeći mehanizme zavođenja, narcizma i voajerizma kako bi postigla želju za samoopredeljenjem i tako otvorila pukotinu psiholoških efekata na pojedince / posmatrače, kolektivno telo i umetničko delo.

Pored obrazloženja umetničkih kvaliteta dobitnice, Žiri želi da pruži javnu i stručnu podršku mladoj umetnici iz Srbije, zemlje domaćina ovog velikog i važnog događaja koji se održava od 1960. godine i koji je, svojom istorijom, ostavio dubok trag u početku na lokalnoj, a u poslednjih petnaest godina i na regionalnoj i međunarodnoj sceni. S obzirom da je srpska scena veoma aktivna i ima impozantan broj umetnika koji grade fascinantne domaće i međunarodne karijere i imaju izuzetnu umetničku produkciju, žiri smatra da bi ovogodišnja nagrada trebalo da pruži i simbolički podsticaj domaćoj, srpskoj, umetničkoj sceni koja predstavlja važno „sidro“ za njenu internacionalizaciju kroz velike izložbe, kustoski osmišljene projekte ili tematske izložbe, poput, među ostalim, Oktobarskog salona.”

Sonja Radaković, rođena 1989, vizuelna je umetnica koja aktivno izlaže od 2007. Učestvovala je na nekoliko samostalnih, i velikom broju grupnih izložbi i projekata u Srbiji i inostranstvu. Diplomirala je slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Doktorantkinja je na Odseku za likovnu umetnost, gde radi kao asistentkinja profesora na predmetima Slikarstvo i Zidno slikarstvo. Dobitnica je više stipendija iz Fonda za mlade talente Republike Srbije (Ministarstvo omladine i sporta Republike Srbije) i primila je nagrade za slikarstvo. Pre dve godine, Sonja je provela jedan semestar u Španiji u okviru Erazmus programa razmene za doktorande i istraživače na Akademiji lepih umetnosti u Granadi.

U svom umetničkom delu Sonja koristi svoje i tuđe telo kao manipulativno oruđe, preuzima društveno poželjnu ulogu i ispituje svoj društveni i umetnički položaj na granici morala, ukusa i pristojnosti. Pored umetnosti bavi se sportskim i humanitarnim umetničkim aktivnostima i prikupljanjem sredstava koja su pomogla obnovu kuće u lokalnom romskom naselju u Beogradu.

Na Oktobarskom salonu se od 2007. godine dodeljuje i Nagrada Kulturnog centra Beograda, organizatora ove manifestacije, u vidu samostalne izložbe nagrađenih umetnika u galerijama ove institucije. Nagrada Kulturnog centra Beograda na 58. Oktobarskom salonu dodeljuje se umetniku Vuku Ćosiću (Ljubljana, Slovenija) za video-rad Otpakivanje Dišanove kutije [Unboxing Duchamp’s Boite]. Nagradu čini održavanje samostalne izložbe u galeriji Podroom Kulturnog centra Beograda tokom 2022/2023. godine. Žiri nagrade radio je u sastavu: Svetlana Petrović, kustoskinja Likovne galerije Kulturnog centra Beograda, Zorana Đaković-Minniti, programska urednica u Kulturnom centru Beograda i Tijana Savatić, saradnica Kulturnog centra Beograda na projektu Vizuelna umetnost i mladi. U obrazloženju žiri ističe:

“Ćosićev rad se izdvojio kvalitetom da na odmeren i promišljen način stavlja u odnos prvobitno lokalne i međunarodne kontekste, a potom i aktuelni trenutak sa istorijom (avangardne) umetnosti. Njegova vrednost proizilazi iz činjenice da se prvenstveno obraća posetiocu izložbe koji je formiran i odrastao u Beogradu, a ne hipotetičkoj individui koja se često pretpostavlja u svetu umetnosti. U tom smislu, ovaj rad odlikuje punoznačna kontekstualna specifičnost, koja lokalnu sredinu, posredstvom ličnih impresija autora, postavlja u širu, globalnu perspektivu.

Rad Unboxing predstavlja proces raspakivanja faksimila jedne od verzija Dišanovog rada La Boîte-en-valise, odnosno Kutija u koferu (faksimil serije G iz 1968, koju je dizajnirao Matje Mersje). Taj proces umetnik izvodi uz stalne komentare, koji predmet raspakivanja kontekstualizuju u okviru lične biografije umetnika. Snimateljka je njegova ćerka, a rad je realizvovan u formi kućnog videa. Tokom otpakivanja kutije-rada umetnik na duhovit i često auto-ironačn način narativizuje lične, porodične i društvene kontekste govoreći o uspomenema iz mladosti provedene u Beogradu, gde ne živi od 1991, stavljajući u odnos reference kulture u kojoj je sazrevao i globalne istorijske umetničke autoritete poput Marsela Dišana i nadrealista.

Vuk Ćosić međunarodno je poznat kao medijski aktivista, teoretičar i istoričar rane umetnosti na internetu, i jedan od prvih umetnika koji su vizuelne radove koristili koristeći ACSII kod, što je akronim za “American Standard Code for Information Interchange”. Jedan je od osnivača Ljudmile – digitalne medijske laboratorije u Ljubljani, koja je bila jedna od prvih institucija te vrste centralnoj i jugoistočnoj Evropi (osnovane 1994). Ljudmila je značajna i po tome da je služila kao resurs za nekoliko generacija umetnika koji su preispitivali digitalne medije i stvarali inovativna hardverska i softverska rešenja. Ćosić je takođe jedan od osnivača i mejling listi Nettime i Syndicate, na kojima su kroz diskusiju generisane istorije umetnosti na mreži devedesetih godina prošlog veka. Izlagao je u okviru grupnih izložbi u prostorima kao što su ICA, London; Beaubourg, Pariz; ICC, Tokio; Kunsthalle, Beč; Digital Artlab, Tel Aviv; ZKM, Karlsrue; Ars Electronica, Linc; Walker, Mineapolis; Postmasters, Njujork; Friedricanum, Kasel; Neue Galerie, Grac; IAS, Seul; Moca, Oslo, a bio je i predstavnik Slovenije na Bijenalu u Veneciji 2001. Radio je samostalno, i u okviru grupa medijskih umetnika, kao što je to ASCII Art Ensemble.

Foto: Oktobarski salon

The post Sonja Radaković dobitnica Nagrade 58. Oktobarskog salona appeared first on Kulturni kišobran.

Ne propustite poslednju priliku da vidite neke od najaktuelnijih radova afirmisanih umetnika iz celog sveta u Muzeju grada Beograda, Kulturnom centru Beograda, u parku ispred Muzeja Jugoslavije, Radio Beograd 2, RTS 3 i ostalim javnim prostorima.

David Duar je francuski umetnik koji na Beogradsko bijenale donosi vrlo upečatljivu instalaciju. Tekstovi, pesme, zvukovi, muzika i slike, skupljeni sa interneta ili iz popularne medijske kulture, u njegovom radu se dorađuju, prežvakavaju i transformišu da bi dali život njegovim skulpturama, filmovima i instalacijama. Rezultat su hibridni, nepročišćeni, devijantni ambijenti, zaraženi novim narativnim klicama koje se preklapaju sa stvarnim svetom i duboko ga transformišu. U Beogradu, prostor koji zauzima Duarova instalacija direktno ulazi u izložbenu stazu, utiče na ritmičnost arhitekture i menja prostorne koordinate pomoću lažnih zidova, prolaza, prečica, i ponovnim aktiviranjem nekoliko elemenata prethodnih instalacija. Ovi radovi skoro da izmiču pogledu jer odražavaju kontekst u kojem su se našli, obogaćen novim elementima rafiniranom kombinacijom nađenih svakodnevnih predmeta koje umetnik interpretira u scenskom i arhitektonskom smislu.

Ebeko Muslimova je ruska umetnica, koja živi u Njujorku. Od 2011. godine umetnica  stvara imaginarni alter ego, nesputanu, slobodnu, korpulentnu verziju sebe, Fatebe, (ime je složenica od ‘fat’ [debela] i ‘Ebe’, skraćeno od Ebeko), sposobnu da prekorači granice i zanemari pravila i da se spontano kreće u prostoru umetničinog rada.

Fatebe je provokativni lik, nesporna je heroina njenih slika, tapeta i grafika, prikazana kao izazovna, s preterivanjem, okruglog i golog tela, čiji se pol s ponosom pokazuje, nabreklih grudi i drskog osmeha kao iz stripa. Za 58. Oktobarski salon Muslimova pravi tapet i tako pretvara Fatebe u uzorak koji potpuno prekriva zidove izložbenog prostora. Pritom se umetnica igra prikriva prisustva rada u izložbenom prostoru, ali istovremeno koristi tapet kao osnovu za provokativni prikaz svog ikoničnog lika.

Sonja Radaković koristi telo kao alat i medij za svoja istraživanja. Preko videa, fotografije i, posebno, živog performansa, ova mlada beogradska umetnica istražuje granice morala, ukusa i društvenih normi, koristeći sopstveno i tuđa tela, kako bi definisala nove mogućnosti povezivanja. Istražujući zavođenje, narcisizam, voajerizam i želju za samoopredeljenjem, Sonja Radaković dovodi u pitanje vlastiti identitet žene i umetnice i ističe kontradiktornosti mehanizama kojima društvo vrši kontrolu ili sudi.

Performans Zauzeto [Occupied] (2021) odvija se fizički u međuprostorima, nekonvencionalnim prostorima između javnog i privatnog. Sonja Radaković i grupa performera eruptivno izvode svakodnevne pokrete, na prvi pogled obične, ali koje uporno ponavljanje čini otuđujućim i uznemirujućim. Akcije i izvođači poigravaju se s udaljenošću između prikazanog i prikrivenog i tenzijom između onlajn i oflajn režima, u igri ogledala svakodnevnog života i pozorišne predstave.

Aleks Da Korte je konceptualni umetnik koji radi u širokom spektru medija: video, performans, instalacija, slikarstvo i skulptura, odabira reference visoke i niske kulture – od nadrealizma i robnih marki do pop arta i ikona i simbola iz američkog života – da istraži pitanja povezana s politikama koje se odnose na kulturu i identitet, otuđenošću i psihološkim aspektima čovekovog iskustva. Video-rad Plavi mesec (2017), prvobitno napravljen za izložbu digitalne umetnosti Ponoćni trenutak na Tajms skveru u Njujorku, prikazuje nadrealističko karaoke izvođenje čuvene balade Ričarda Rodžersa i Lorenca Harta, s glumcem, obučenim u belo, sa smelom scenskom šminkom, koji drži srebrni polumesec i pevuši ovu klasičnu kompoziciju. Scena je umnožena preko nekoliko ekrana, lociranih na neočekivanim mestima u izložbenom prostoru i izvan njega, i izaziva gotovo oniričnu teatralnost, a tekst pesme koji ide nadnu svakog ekrana, poziva publiku da učestvuje u iskustvu koje je istovremeno intimno i kolektivno.

Do kraja Oktobarskog salona, ovaj video se emituje na RTS 3, svake večeri u 20.55, a publika Beogradskog bijenala je pozvana da učestvuje u njegovom video radu, tako što će snimiti horizontalno telefonom ceo video i poslati ga na mail: kcb@kcb.rs

Vil Benedikt svom radu na dekonstrukciji, hibridizaciji i preoblikovanju slike koristi različite medije – od slike do videa, od crteža do fotografije i kustoskih projekata. U video-radu Stepeni odvratnosti (2019) – inspirisanom knjigom Lažno ogledalo: razmišljanja o samozavaravanju Džije Tolentino o britanskoj manekenki Lili Makmenami – hrana je u središtu distopijskog narativa, u kojem ona više nije osnovni element za zadovoljavanje primarne potrebe, već je postala imenitelj kulture bulimije i metabolizma, u kojoj se sve konzumira, probavlja i pretvara u otpad. Ovde jedna saobraćajna nesreća, u kojoj je glavni akter dostavljač hrane preko Ubera, potpuno gubi svoju tragičnu komponentu, da bi postala inscenacija, mesto zavođenja i dehumanizovani estetski kod. Benediktov video, spoj različitih žanrova, od trilera do muzičkih spotova, od filmskih trejlera do reklama, preuzima osnovne crte best-selera Džije Tolentino: san i slobodu interneta koji su se pretvorili u noćnu moru i kolektivno otuđenje, kulturu prevare, ogorčeni izraz eksplozije jastva i identiteta.

Intervencija umetnika Ijana Čenga na izložbi 58. Oktobarskog salona je u formi teksta u katalogu koji predstavlja poseban projekat Bijenala. Kroz tekst umetnik ispituje sposobnost ljudi da uspostave odnos sa promenom i mutacijom. Inače, u svojoj umetničkoj praksi Čeng pravi žive simulacije u kojima se akter prilagođava promenljivim i haotičnim okruženjima. Terminom ’svetovanje’ [Worlding], umetnik definiše istraživanje kojim se bavi već nekoliko godina, s ciljem da ispita potencijal umetničkog projekta čiji osnovni sastojci – determinističke priče i otvorene simulacije – mogu da stvore novu kreativnu dimenziju: „nešto smisleno a ipak živo, vezano a ipak u preobražavanju“.

Podsećamo da su do kraja 58. Oktobarskog salona svi programi besplatni. Radno vreme Muzeja grada Beograda i Kulturnog centra Beograda do kraja Oktobarskog salona je biće od 13 do 21 čas.

Poslednje vođenje kroz izložbu Sanjari je u nedelju, 22. Avgusta u 13 časova.

The post Poslednja prilika da posetite Oktobarac i to besplatno appeared first on Kulturni kišobran.

KK: Moram da priznam da je tvoj rad „Važno je da budeš svesna svega u svakom trenutku” u Muzeju grada Beograda ostavio snažan utisak na mene. Meni je na prvu bio poput neke specifične to-do liste u kojoj se mnogi od nas mogu pronaći. Rad je iz 2018, a koliko sam shvatila, imao je i svoju dopunu pred Oktobarac. Šta si prvo stavila na ovaj spisak? Zašto moramo biti svesni svega u svakom trenutku? 

SĆ: Drago mi je. Rad i jeste vrlo lična to-do lista, koja publici povremeno može da deluje kao da je baš njihova, ali je nastala kao moje obraćanje meni. Mislim da je prva stavka bila „prestani da čupaš kožu“ jer je to jedna svakodnevna aktivnost koju pokušavam da razumem i iskorenim, pa mislim da mi je ona prva pala na pamet kao hitna stvar koju moram da uradim. Meni deluje kao da moram biti svesna svega, jer mi inače klize stvari iz ruku, kao voda, i uznemrava me, iako mi je potpuno jasno da je taj zahtev koji pred sebe postavljam nemoguć. To-do liste su mi prepune, smiruju me i uznemiravaju u isto vreme. Inače, mini ispravka, rad je nastao 2018, ali u drugom obliku, kao mušema sa ispisanom to-do listom koja viče na tebe dok jedeš, a za Oktobarac je ta ideja pretvorena u novi rad.

KK: Deliš mnogo toga intimnog kroz ovaj rad, barem tako deluje kada se udubimo u čitanje. Može li uopšte ovaj vid umetnosti da nastane bez tog intimnog momenta? Ili bilo koja umetnost uopšte?

SĆ: Za mene ne može – svi radovi, koliko god nekad naizgled bili usmereni na spolja su jedan dug proces čišćenja nekog unutrašnjeg dvorišta. Uvek se osećam kao da nemam pravo druge da osuđujem dok iste te stvari kod sebe nisam rešila, i onda mi je mnogo lakše da se u radovima stalno bavim sobom i pretresam sve te intimne fiokice. Mislim da ima nekih radova koji se jako odseku od ostavljanja traga umetnika u njima, ali moji radovi su tako nekako svakodnevni, dostupni i introspektivni.

KK: Meni je od svih ispisanih rečenica bilo zanimljivo i što si dodala Free Britney, učestvujući tako u pokretu za oslobađanje pop princeze iz kandži conservatorship-a. Kako ti vidiš slobodu? 

SĆ: Da, u radu ima mnogo stavki koje mogu da ukažu na to u kom tačno trenutku su nastale. Dok sam pisala jedan deo liste, bila je aktuelna vest o tom suđenju, i bilo mi je strašno da čujem svedočenje o tome kako joj život izgleda, i da shvatim koliko tog sadržaja koji sam konzumirala u detinjstvu (mislim na celebrity gossip) je zapravo bio užasno mizogin. Drago mi je da Britni ponovo osvaja svoju slobodu nazad. A slobodu vidim kao odsustvo straha i prigrljivanje odgovornosti za svoj život.

KK: Tvoj rad se, ako mogu da primetim, kao puzla uklapa u temu ovogodišnjeg Oktobarca – Sanjari. Veliki deo tvog rada i jesu neki snovi – bilo lako ostvarivi ili neke možda nikad dosanjane čežnje. Koliko je za tebe značajan Oktobarac i kako ti gledaš na snove?

SĆ: Bila sam baš dobra u sanjanju kao mala. Snovi su bili toliko veliki deo mene, pa su nekako nestali, a sada radim na njima ponovo – da imam prave, prevelike i hrabre snove a ne samo obaveze. Ovaj rad je na neki način i mapiranje i sistematizovanje svega toga, pretakanje unutrašnjeg sveta u postojanje – i da se ne ostvari, postoji u okviru liste. Oktobarac mi je jako značajan jer mi je to prva velika međunarodna izložba, a i jer sam na kraju, iako nije delovalo da ću uspeti, sa ovim radom opet izašla u neku zonu rasta.

KK: Napisala si u jednom delu svog rada i Stop being a fraud. Podsetila me je ta rečenica na onaj sindrom uljeza o kojem često čujemo od žena. A tu je još jedna rečenica: Stop settling for less. Kao i prethodna, i ova je kratka, a ima izuzetnu dubinu ako počnemo da razmišljamo o njima. Može li se reći da su feministički nastrojene? Koliko je feminizam važa za tebe i da li ga suptilno zagovaraš ovim radom?

SĆ: Ne zagovaram ga suptilno, već dosta otvoreno. Pored te dve koje su tebi zapale za oko, ima puno stavki u ovom radu koje su odraz ženskog iskustva i neralnih očekivanja sa kojima se nosimo, od različitih uloga koje moramo da imamo, do stvari koje se tiču fizičkog izgleda i postignuća. Taj impostor sindrom je baš jak bio i tokom izložbe za mene, sve vreme sam se osećala kao da sam nekako slučajno i srećom završila tu, a ne zbog svog rada. Ali dobro, tu je terapija da radimo na prihvatanju sebe i bez glamuroznih i impresivnih postignuća haha!

KK: Tvoj rad je okrenut budućnosti – da li to znači da će spisak postajati sve duži? Ili će neke stavke biti i precrtane?

SĆ: Da, svakako – već je postao duži i nove stvari mi stalno padaju na pamet. Neke stavke su se već ostvarile, mada još nisam sebi pružila ono zadovoljstvo prekrižavanja stavki. Moram ovih dana to da uradim. Ono što ostaje je neka vrsta arhive i uvek otvorenog formata, koji može da se dopunjuje i revidira zauvek, i u tome je magija spiskova.

KK: I za kraj, pošto nisam imala priliku da gledam tvoj performans, preostaje mi da pitam – kako izgleda tvoj direktan kontakt sa publikom i da li misliš da je taj momenat performansa ključan kod tvojih radova? Da li ćeš imati performans ponovo na Oktobarcu ili spremaš neke nove interaktivne izložbe?

SĆ: Kontakt sa publikom mi je jako prijao, bio je jako i blamantan i uznemirujući ali i snažan i uzbudljiv, pogotovo nakon velike izolacije tokom korone. Performativnost da, i u videima je uvek tu, ali sam zahvalna za priliku da ovog puta uživo mogu da čujem ljude šta misle, da me prekidaju dok pišem, da vidim kako se smeju ili reaguju na stvari koje pročitaju, i da budem tu sa njima nešto kao glamurozna i doterana, da obeležim to ulaženje u ulogu umetnice i performerke. Nažalost ne znam da li ću stići da održim još jedan performans zbog putovanja, ali je trenutno u toku i izložba Bijenale mladih, na kojoj izlažem serijal TikTok videa u paviljonu Cvijeta Zuzorić, a planiram i spremam nove izložbe za sledeću godinu. Sve to je na to-do listi! 

Foto: Nemanja Knežević

The post Sanja Ćopić: Moji radovi su dug proces čišćenja nekog unutrašnjeg dvorišta appeared first on Kulturni kišobran.

Davide Balula

Davide Balula za 58. Oktobarski salon, sledeći smernice i idejna uputstva generisana Programom za obradu prirodnog jezika, daje novi prikaz skupa objekata raspoređenih u izložbenom prostoru. Pošto se prethodno obučio na skupovima podataka iz ranijih radova, te spiskovima predmeta, ponašanja ili funkcija, digitalni program diktira sopstveni protokol koji umetnik treba da izvrši.

Čak i prepušten na milost i nemilost uputstvima mašine, čovek-umetnik i dalje ima sposobnost da interpretira ishod, uz subjektivne reakcije i sklonosti koje su se infiltrirale u proces: od digitalizovanih ideja, pojednostavljenih i unetih u programe, koje je samo delimično kreirao čovek, do stvarnosti naseljene složenim stvarima i bićima. U legendi za svaki objekat navodi se količina CO2 potrebna za njegovu proizvodnju, što ističe važnostnašeg suživota sa prirodnim pojavama i elementima i istovremeno naglašava koliko je perverzno to što zavisimo od tehnologije da nas nauči kako da se bavimo životnom sredinom.

Tokom vikenda otvaranja 58. Oktobarskog salona, Balula se predstavio i performansom – „Zovom i pesmom ptica (Orfejeva tragedija)“, koji je podrazumevao komunikaciju drugim, neljudskim jezikom. Rad se bazirao na pevanju kojim ptice obeležavaju svoju teritoriju, nekoliko performera je izvodilo pesmu ptica koristeći pištaljke za imitaciju njihovog „jezika“ što ga povezuje sa temama identiteta, migracije i mešanja, na različite načine predstavljenim na ovoj izložbi.

Prešes Okojomon

Prešes Okojomon [Precious Okoyomon] u svom radu otkriva najintimnije aspekte svog istraživanja; stvara dragoceni ambijent, neku vrstu tajne bašte. U tom tajanstvenom prostoru, koji podseća na sećanja iz detinjstva, gde biljke i cveće rastu spontano, posetioci se pozivaju da ostave trag nekog svog sna, koji će Okojomon, zajedno sa umetnicom i filozofkinjom Brahom Etinger [Bracha Ettinger] kasnije transformisati u usmenoj i pisanoj sagi o zajedničkom snu.

Danijel Stigman Manjrane

Danijel Stigman Manjrane [Daniel Steegmann Mangrané] je umetnik čiji rad obuhvata filmove, crteže, skulpture, ambijentalne i zvučne instalacije, u kome  neprestano preispituje granice: između organskih i veštačkih materijala, između čoveka i životne sredine, između subjekta i objekta, prirode i kulture.

Na 58. Oktobarskom salonu, umetnik se predstavlja radom „San koji sanja san“ (2020), koji se sastoji od kontinuirano samogenerišuće onlajn animacije u kojoj jedan panter luta tropskom šumom. San životinje svaki put poprima različite oblike, neprestano se zaustavlja i započinje, pun je nejasne i netačne percepcije iz stanja polusna, između novih oniričkih slika i ponovljenih buđenja. San koji sanja san kombinuje različite oblike znanja, od domorodačke mudrosti, do odnosa sa životinjama i biljkama i duhovnim entitetima šume, od slika i senzacija snova, sve do mehanike veštačke inteligencije, definišući tako nove načine povezivanja sa stvarnim i virtuelnim svetom i svetom snova.

Augustas Serapinas

Augustas Serapinas ispituje slojevitost priča kroz neku vrstu procesa kopanja, kroz istraživanja i susrete iz kojih crpi elemente za svoje radove. Serapinas često svoje istraživanje počinje posmatranjem grada, kao što je učinio i u Beogradu, a zatim prelazi na detaljnije ispitivanje određenog mesta kroz proces identifikacije koji se kreće od opšteg ka detaljima i uključuje pojedinačne i kolektivne priče.

Njegov novi rad, „Sablja od livenog gvožđa“ (2020), rezultat je analize prvobitne funkcije zgrade Muzeja grada Beograda, nekadašnje vojne akademije. Pronalaženje arhivskih snimaka koji prikazuju časove mačevanja održavane ovde početkom 20. veka i otkrivanje skrivenog magacina punog radijatora doveli su do formalizacije niza mačeva, u koje su, kao materijal, inkorporirani radijatori. Tako se različiti elementi prošlosti spajaju i čine novi objekat, sada oživljen i vraćen na mesto kojem pripada – kao da je sama zgrada odlučila da se probudi kroz sećanje.

Emili Mej Smit

Emili Mej Smit [Emily Mae Smith] u svom radu kombinuje reference na umetničke pravce iz prošlosti – simbolizam, secesiju, nadrealizam i pop art – sa potpuno savremenom osetljivošću, na koju utiču jezička sredstva digitalne i kompjuterske grafike. U delikatnoj ravnoteži između analognog, manuelnog i tra- dicionalnog aspekta uljanog slikarstva, s jedne strane, i reference na preciznost digitalnih slika i grafičkog dizajna s druge, njeni radovi prenose jedan potpuno lični vizu-elni univerzum, nastanjen leksikom znakova i simbola kojima dominira umetničin avatar, antropomorfizovana metla.

Radovi ove umetnice zamišljeni su kao otvori na snolikim svetovima, skoro kao prozori koji nam omogućavaju da zavirimo u udaljene pejzaže i postavke poznate u istoriji umetnosti, u mešanju svetova i imaginacija koji se spajaju u potpuno novi ikonografski aparat. Serija radova na papiru, napravljenih specijalno za 58. Oktobarski salon, predstavlja sintezu stalnih tema u produkciji ove umetnice, odražava raznolikost njene tematike i eklektičnost njenih izvora inspircije.

Niko Vašelari

Krećući se između različitih jezika, uključujući performans, skulpturu, instalaciju, crtež, kolaž, eksperimentisanje sa videom i zvukom, Niko Vašelari [Nico Vascellari] remeti uspostavljeni poredak stvari koristeći različite suprotne sile i energije. Njegovo istraživanje je prožeto alternativnom andergraund scenom, napaja se popularnom kulturom, folklorom i intenzivnim odnosom s prirodom, te definiše lični alfabet gestova, znakova, radnji i slika koji stalno raste i transformiše se, neprekidno balansirajući između lične perspektive i kolektivnog iskustva. Iz Vašelarijevih projekata i intervencija zrači nešto gotovo šamansko, ritualno, bilo da oživljavaju u izvorno umetničkim kontekstima ili prodiru u različite prostore.

Vašelarijeva serija „Gnezda“ precizan je izraz njegovog pokušaja da razume – ili bolje rečeno, dešifruje jezik prirode. Umetnik pažljivo bira gnezda koja su pala, tako da ih ne izmešta sa prvobitne lokacije, a onda započinje dug proces seciranja pojedinih komponenti od kojih je izgrađeno privremeno prebivalište ptice. Rezultat seciranja, grančicu po grančicu, uredno postavlja na dasku u uvek jedinstvenoj i neponovljivoj strukturi prirodnih alfabeta, rezultat razmene između umetnika i životinje.

„Gnezdo“ koje se prvi put predstavlja publici u Beogradu jeste, dakle, svedočanstvo o modusu operandi koji tipizira različite aspekte Vašelarijeve prakse, uvek fascinirane granicama, bilo da ih postavlja priroda ili čovek, i željom da se one prevaziđu.

Foto: Nemanja Knežević

The post Izdvajamo radove šest umetnika sa Oktobarca appeared first on Kulturni kišobran.

Aleks Izrael (Alex Israel) je poznati američki umetnik, čiji je rad ukorenjen u njegovom rodnom gradu, Los Anđelesu i mitovima o njemu. On istražuje i oličava strategije i estetiku industrije zabave, gde se sve vrti oko slavnih ličnosti, te njegovi radovi čine složeni portret američke popo kulture.

Kulisa neba (2016.) je serija radova, od kojih se jedan našao u centru Beograda – veliki bilbord, postavljen na Staklencu na Trgu republike, koji svojim koloritom privlači pažnju prolaznika. Ovaj rad prikazuje obojenu sliku neba Los Anđelesa.

Pored ovog rada, Aleks Izrael na 58. Oktobarski salon donosi i skulpturu Pelikan, koja je deo postavke u Muzeju grada Beograda. Iako su ovi radovi međusobno udaljeni, u bliskom su dijalogu, kao da su mesto radnje i protagonist u jednom istom snu koji se raspršio po vremenu i prostoru. Beskonačna dubina neba i figura pelikana, tako u paru, stvaraju zajednički san o fantastičnom, širokom, otvorenom kalifornijskom pejzažu, centralnoj temi Izraelove umetničke prakse.

Siprijen Gajar (Cyprien Gaillard) istražuje urbane kontekste i pejzaže, uhvaćene u stanjima sociokulturne promene, promene funkcije i prostorne transformacije. Centralni aspekt njegovog rada je putovanje: upotrebom mnoštva različitih medija – od skulpture do fotografije i videa, od performansa do velikih intervencija u urbanom prostoru – Gajar odražava tenzije stvorene naslagama istorije. On ponovo aktivira i interpretira ostatke napuštenih zgrada, relikte pustih gradskih prostora ili fragmentirane pejzaže degradiranih predgrađa u skladu sa senzibilitetom koji daje novu definiciju kategorijama očuvanja i propadanja, prošlosti i sadašnjosti, sećanja i nostalgije, spomenika i propadanja.

Sledeći svoje interesovanje za utopijsku arhitekturu glavnog grada Srbije, Gajar pravi site-specific rad za Oktobarski salon, pod nazivom UNDER-BENCH (2021), posvetu nasleđu gradske podzemne arhitekture, mogući prostor za susrete i interakciju na ne-mestu, na očito zanemarenoj i prolaznoj teritoriji. Podzemni prolaz u kojem se rad nalazi nema određeno ime i njegova funkcija je uglavnom da ljudima omogući da pređu ulicu, da pređu s jednog mesta na drugo. To je i tržni centar koji ima bistro i razne male prodavnice u kojima se prodaje odeća, oprema za mobilne telefone i drago kamenje. Neočekivano prisustvo umetničkog rada poziva prolaznike da uspore, odmore se i shvate ovo mesto kao prolaz, prelaz, ali i kao prostor za razmišljanje.

Aleksandra Domanović u svom radu istražuje različite fenomene savremenog društva. Na stecištu nauke i istorije, tehnologije i ljudske dimenzije, popularne kulture i nacionalnog identiteta, prošlosti i budućnosti, ova umetnica se izražava u širokom spektru medija: od fotografije do videa, sa posebnom naklonošću prema skulpturi.

Serija javnih plakata predstavljena na 58. Oktobarskom salonu nastavak je umetničinog istraživanja fenomena vida i percepcije, i političkih, ideoloških i seksualnih energija povezanih sa njima. Domanović polazi od analiziranja filma Portret dame u vatri (2020), francuske rediteljke Selin Sjama, na temu ženskog pogleda i društvenog, relacionog konteksta i konteksta moći koji ga određuju i od kojih se može osloboditi. Prelazeći sa radnje filma na bitke povezane sa iskazima u pokretu „I ja“ [#MeToo], u Francuskoj otelovljenom u muzi filma, glumici Adel Enel, Aleksandra Domanović reprodukuje naslov filma na seriji plakata polepljenih po Beogradu, koristeći optički efekat koji istovremeno kontrastnim linijama različitih boja dovodi u pitanje jedinstvenost i stabilnost vida. Prevod naslova na različite jezike koji se govore u Srbiji (srpski i još 11 priznatih jezika nacionalnih manjina) dodaje slojevitost ovom projektu, koji insistira na neumornoj potrazi za sopstvenim identitetom, položajem i pogledom na svet i sebe, i ne pristaje da bude sveden u jasne i definisane granice.

Dejvid Horvic (David Horvitz) u svojim umetničkim akcijama koristi specifičnosti različitih sredstava komunikacije, kanala informacija i relacijskih konteksta, ističući njihove unutarnje kontradikcije i dosad neviđeni potencijal.

Na 58. Oktobarskom salonu, Horvic komunicira sa arhitekturom i urbanizmom grada Beograda predstavivši rad Vratite nam naše zvezde (2020–2021), zastavu sa bojama noći na kojoj je prikazano sazvežđe stotina zvezdica. Rad je reaproprijacija jednog ranijeg Horvicovog rada koji govori o uništavanju noćnog neba svetlosnim zagađenjem (ako je stalno upaljeno svetlo, kako da sanjate?). U ovom novom obliku, zastava dobija novo značenje. Na Kosovu ju je ručno sašila Škurte Halilaj, majka Petrita Halilaja; ovaj rad je gest solidarnosti i prijateljstva sa umetnikom koji je odustao od učešća na izložbi i njegovom zemljom. Horvic, koji radi u Sjedinjenim Državama, državi koja priznaje nezavisnost Kosova, izlaže ovaj rad u državi koja ga ne priznaje.

Umetnikova kultna knjiga Kako mažnjavati knjige, vodič sa 80 načina na koje se može ukrasti knjiga, za Bijenale prvi put izlazi na srpskom jeziku. Knjiga, koja se može čitati u Biblioteci Sanjara, obogaćuje spisak uvodnih tekstova za Sanjare 2021.

Tan Husein Klark (Than Hussein Clark) u svom umetničkom radu ukršta uloge likovnog umetnika, dizajnera, režisera, scenariste i scenografa. Njegovi radovi se ne mogu svrstati u samo jednu od ovih kategorija; pre bi se moglo reći da brišu granice među njima i redefinišu samu njihovu prirodu.

Za 58. Oktobarski salon umetnik istražuje kolaps između fikcije i stvarnosti i između snova i budnog života u sadašnjosti. Projekat se sastoji iz dva dela i oba se mogu videti u Dvorani kulturnog centra u Kolarčevoj ulici. Prvi deo projekta nosi naziv U alfabetskim vrtovima (2021). To je audio drama od šesnaest epizoda, u produkciji The Director’s Theatre Writer’s Theatre, inspirisana romanom Suzan Sontag Dobročinitelj iz 1963. godine, u kojem glavni junak, Hipolit, živi prema diktatu svoje oniričke aktivnosti, spajajući i mešajući budna stanja i stanja sna, maštu i stvarnost. U Klarkovoj reinterpretaciji narativa Suzan Sontag, radnja romana preseljena je iz Pariza u Beograd i kolažirana je sa drugim nađenim tekstovima u maniru serije Fatagaga Maksa Ernsta. Drugi deo projekta, Mali plakati s aforizmima (A-H), sastoji se od niza plakata inspirisanih Ernstovom serijom, grafikom novinskih naslova i dadaističkom poezijom, sa tekstom Klarkove audio drame.

Prva od šesnaest epizoda radio drame snimljena je i na sprskom jeziku i biće premijerno emitovana 19. avgusta na Radio Beogradu 2.

The post Oktobarac na beogradskim ulicama: Ko su umetnici čije radove viđamo po gradu? appeared first on Kulturni kišobran.

Impresivne instalacije, skulpture i radovi umetnika iz celog sveta svakodnevno privlače brojnu publiku. Predstavljamo vam deo umetnika, čiji radovi su izloženi u prizemlju Muzeja grada Beograda, koji u svojoj umetnosti koriste širok spektar medija a svojim radovim su uspeli da transformišu dimenzije prostora i uvuku  posetioce u univerzum koji je istovremeno i stran i poznat.

Vong Ping

Vong Ping [Wong Ping] je umetnik iz Hong Konga, čija se instalacija, koja broji preko 900 plastičnih proteza, nalazi se na samom ulazu u izložbeni prostor Muzeja grada Beograda. U svojoj umetničkoj produkciji Vong Ping je krenuo nekonvencionalnim putem – multimedijalni dizajn, TV postprodukcija, blogovi, internet video-platforme i andergraund muzička scena – i pronašao svoje polje interesovanja u raznovrsnim medijima, uključujući video-animaciju, instalaciju i ambijent.

Takav je i rad na 58.Oktobarskom salonu – Onlajn groblje Ha ha ha d.o.o. (2019–2020), koji predstavlja uredni niz igračaka-proteza koje, poput samog naslova, istovremeno podsećaju na kolektivni drzak smeh i ideju zajedničke grobnice. I u ovom slučaju, razigrani i ironični aspekt rada kombinuje se sa širim razmišljanjem o sudbini čovečanstva u današnjem globalizovanom i hiperpovezanom svetu.

Cao Fej

Cao Fej [Cao Fei] je kineska multimedijalna umetnica koja u svom radu koristi koristi različite medije: fotografiju, video, performans, instalaciju i digitalne medije kako bi prikazala duboke promene u savremenom društvu koje su se dogodile u njenoj zemlji posle Kulturne revolucije, usredsređujući se posebno na očekivanja, frustracije, snove i maštanja mlađih generacija. Polazeći od imaginacije pop kulture i supkultura mladih, Fej razmišlja o fenomenima otuđenosti i bekstva od stvarnosti, time je tesno povezujući sa sferom virtuelnog. U skladu s tim interesovanjima, telo i tehnologija, svet snova i materijalni svet, lična i kolektivna dinamika predstavljaju tkivo njenog temeljnog istraživanja sadašnjosti.

Čija utopija? je serija video-radova koje je umetnica napravila između 2005. i 2006. godine, koja se sastoji od tri odvojena poglavlja: Imaginacija proizvoda, Fabrička bajka i Moja budućnost nije san. Polazeći od teških uslova rada u fabrikama, Cao Fej istražuje dva glavna elementa ovog specifičnog otuđenog okruženja: mašine i čovekovo prisustvo. Pravljenje proizvoda na kojima počiva globalni kapitalistički sistem tako se kreće od fascinacije u prvom videu, do otuđenog ambijenta u drugom, koji je okvir i pozadina za niz akcija i plesnih koraka koje izvode performeri-radnici.

Elejn Kameron-Vir

Elejn Kameron-Vir [Elaine Cameron-Weir] u svojim skulpturama i instalacijama kombinuje upotrebu prirodnih i veštačkih elemenata, stvara dinamiku suprotnosti i podudaranja između taktilnog, čulnog, metaforičnog i funkcionalnog.

Dok je cilj nove upotrebe nađenih predmeta, uzetih iz naučne ili vojne sfere, stvaranje eksperimentalne dimenzije prepune referenci na naučnu fantastiku, prisustvo prirodnih materijala i entiteta (uključujući izvore toplote, kožu, biljke, pesak, školjke) aludira na alhemijske procese mutacije i regeneracije, ali i na prelaz između dimenzije sirovog materijala i mehaničke dimenzije, sastavnog dela i sistema. Drevno i savremeno, antika i budućnost, ritualnost i mehanicizam se sudaraju, stvarajući dosad neviđene reakcije. U preplitanju tih polariteta, radovi ove umetnice dobijaju jednu uznemirujuću i vanzemaljsku dimenziju, u nesigurnoj ravnoteži između različitih pogona.

Uz pomoć dugačkih naslova – aluzija na još nedefinisani narativ – dva rada izložena u Beogradu generišu složene vizuelne podražaje koji se preklapaju sa višestrukim identitetom materijala.

Bojan Šarčević

Bojan Šarčević predstavlja se na 58. Oktobarskom salonu instalacijom Retribucija (2021), koja se sastoji se iz niza komercijalnih zamrzivača, ispunjenih debelim slojevima inja, koji emituju isprekidani zvuk.

Ova trijada industrijski proizvedenih monolita asocira i na estetske kodove minimalizma i na odbačena spremišta za hranu. Zujanje uređaja dopunjavaju fragmenti melodije romske/srpske folk pesme iz osamdesetih godina prošlog veka, Livadama, Dolinama Vide Pavlović, koja govori o lokalnom etosu, nevinosti, emancipaciji i zabranjenoj ljubavi. Sentimentalna folk balada prošarana je fragmentima jedne novije pesme švedske metal grupe Mešuga [Meshuggah], Demijurg, koju karakteriše pulsirajuća partitura, protkana apstraktnim referencama na oružane sukobe i humanitarne krize. Transdukcioni zvučnici instalirani u zamrzivačima emituju vibracije koje pomoću čvrstih materija proizvode zvuk.

Dakle, debeli sloj smrznute kondenzacije koji se stvorio od vlage u vazduhu izložbenog prostora postaje fizički nosač za prenos zvučnih talasa, proizvodeći zvukove koji se bukvalno rađaju iz neposrednog konteksta rada samog vazduha oko njega. To ima efekat nostalgije i optužbe: teskoba i istorija pomešani su sa referencama na kulturu konzumerizma, gotovih proizvoda i prošlosti koja je zamrznuta ali i dalje, i danas, neprestano slaže naslage novog inja.

Sesilija Bengolea

Sesilija Bengolea [Cecilia Bengolea] koristi ples kao alat i sredstvo za svoja istraživanja u vidu performansa, a stalni izazov su joj dimenzije i kodovi videa, skulpture i instalacije. Umetnica svoju koreografsku produkciju zamišlja kao neki oblik „animirane skulpture“, koja joj omogućava da postane i subjekt i objekt rada.

Video-rad Bestijarijum (2019) Sesilije Bengolee na 58. Oktobarskom salonu jeste 3D animacija koja se prikazuje u tri različite sekvence, gde telo umetnice, zarobljeno u nekoliko plesnih položaja, izobličenja, prolazi kroz neprekidnu transformaciju i na kraju formira katalog zamišljenih bića. Rad je inspirisan istraživanjima fantastične zoologije Horhea Luisa Borhesa, kao i principima Baruha Spinoze o otkrivanju sebe kroz drugog. Od jedinstvenog i pojedinačnog, telo postaje pluralni entitet čije se granice mogu proširiti na područje mašte i utopije, uključujući oblike koji prevazilaze uobičajenu percepciju jednog, definisanog, različitog ja.

Kamij Enro

Kamij Enro [Camille Hernot] se u svojim radovima bavi promenljivim načinima distribucije informacija i međuljudskim vezama, odnosima između pojedinačnih iskustava i makroskopske dinamike, kao i između slika i jezika.

Film Kamij Enro, Subota (2017), istražuje ono što je filozof Ernst Bloh nazvao „principom nade“, koji strukturira naše težnje za trenutnim, privatnim utopijama, ali i radikalnim promenama. Film prikazuje Crkvu adventista sedmog dana (ASD), evangelističku milenarističku hrišćansku denominaciju koja svetkuje Šabat i subotom vrši obrede krštenja. Film je uglavnom snimljen u 3D tehnici i kombinuje slike građanskih protesta, neurološkog testiranja, kozmetičke hirurgije, endoskopskih pregleda i insceniranih televizijskih reklama za hranu, sa scenama snimljenim na lokacijama Crkve ASD u SAD i Polineziji. Istovremeno, u dnu ekrana ide tekst sa naslovima odabranih vesti koje su se pojavljivale subotom tokom cele godine i prepliću se ispred i iza subjekta u kadru. Posmatranjem ASD kroz objektiv digitalnih medijskih operacija, Subota pokazuje kako crkva odražava preokupacije na društvenim medijima, kao što su fitnes, optimizam i transparentnost. Ove opsesije deluju kao ogledalo težnje modernog kapitalističkog društva za boljim životom, i istovremeno su odjek ideje Džemsa Džojsa o „probavnoj vrednosti religije“.

Klaudija Kont

Klaudija Kont [Claudia Comte] je najpoznatija po velikim ambijentalnim instalacijama koje aludiraju na prirodu i njene obrasce koji se stalno menjaju. Referišući na pamćenje materijala, ona ukršta drevne načine rada sa onima koji se neguju u digitalnoj eri. Njen osobeni vizuelni jezik i poštovanje zanata delimično ocrtavaju stroge geometrije modernističke tradicije. Ali Klaudija Kont menja taj obrazac svojim razigranim, digitalno posredovanim, pristupom stvaranju umetnosti, kojim istražuje aktuelna pitanja poput klimatskih promena, globalnog zagađenja i zaštite ugroženih vrsta. Iako instalacije čine glavninu umetničke prakse Klaudije Kont, ona takođe obuhvata skulpture, slike, video-radove, performanse i zidne slike.

Za Beogradski bijenale je napravila novu zidnu sliku na kojoj se apstraktne biljne forme stapaju s dinamičnim geometrijskim šarama. Slika obmotava čitavu zatvorenu sobu u kojoj je postavljen niz velikih biomorfnih skulptura. Drvene skulpture izgledaju kao da su zamrznute u progresivnoj fazi atrofije, kao da se tope u viskoznu tečnost. Najviša skulptura je u visini njene majke, čime je ova umetnica u forme unela osećaj intimnosti.

58. Oktobarski salon prati bogat program – javna vođenja, tematska vođenja, radionice za decu i mlade, razgovori sa umetnicima, a za ljubitelje aktivnosti na otvorenom i predstojećeg vikenda nas očekuje Urban Hajk i Art Branč u parku  ispred Muzeja Jugoslavije.

Napomena: zbog najavljenih vrućina u periodu d 27. do 30. jula radno vreme Muzeja grada Beograda je od 17.00 do 21.00, dok će vikendom radno vreme biti nepromenjeno (od 13.00 do 21.00)

Foto: Nemanja Knežević

The post Predstavljamo sedam umetnika na Oktobarcu čiji su radovi izloženi u Muzeju grada Beograda appeared first on Kulturni kišobran.

Liminalni potisak u smislu fizičkog otpora, izloženosti opasnim situacijama i gubitka kontrole, često izražen u performansima Niko Vašelarija (Nico Vascellari), prisutan je i u video-radu Posetite unutrašnjost Zemlje (2020), koji je deo Filmskog programa. Vašelari evocira poetske i naučne eksperimente vezane za lik čoveka koji leti, od Leonarda da Vinčija i nadalje, sa referencom na film – citiranjem uvodne scene Felinijevog Slatkog života (1960).

Siprijen Gajar (Cyprien Gaillard) u video-radu Jezero Arčes (2007) prikazuje grupu mladića koji uranjaju u vodu čiju dubinu ignorišu, u nekoj vrsti rituala prelaza lišenog čari. Ogroman profil postmodernističke građevine – „Arkade na jezeru“ [Arcades du [Lac] u gradu San Kenten an Ivlin, koju je projektovao arhitekta Rikardo Bofilj 1981. godine – stoji tiho poput sablasnog prisustva u pozadini scene, u veštačkom i zaustavljenom pejzažu.

Video rad San Bom Bom (2016) Džeremi Delera i Sesilije Bengolee (Jeremy Deller, Cecilia Bengolea) dokumentuje putovanje japanske plesačice Bom Bom na Jamajku, smešteno između fantazije i stvarnosti, sna i budnog stanja. Ritualna i popularna dimenzija, muzika i ples, prirodni pejzaž i univerzum snova, ljudsko, biljno i životinjsko carstvo – sve to doprinosi prikazu svojevrsnog inicijacijskog puta. Video počinje likom Bom Bom koja, zatvorenih očiju, ulazi u snoliki ambijent, vođena glasom naratora-kameleona, uranja u morsku scenografiju prepunu životinja koje plešu. Iz ovog imerzivnog okruženja, putovanje se nastavlja kroz fantastične predele u kojima se plesačica slobodno kreće između zemlje i neba, vrteći se vrtoglavo među oblacima, prkoseći zakonima gravitacije i proporcija, učestvujući u plesnom opštenju, da bi je, konačno, bukvalno progutao sopstveni san. Iznenadno buđenje tada pokreće isečke video zapisa sa plesnih takmičenja u kojima Bom Bom učestvuje, usred prašine, buke i mnoštva tela uhvaćenih u grozničavim ritmičkim pokretima.

U video radu Marka Lekija (Mark Leckey) Englesko dete iz snova 1964–1999. nove ere (2015) u pitanju je neka je vrsta mapiranja umetnikovog kulturnog DNK, „video o sazrevanju“, kolaž od nađenih snimaka, muzike i zvukova u kojima se lična i kolektivna sećanja, mit i stvarnost, tela i tehnologije, duhovi i snovi pojavljuju paralelno. Rezultat je intenzivna priča, svojevrsni autoportret napravljen od anonimnih materijala (TV-klipovi, video snimci sa Jutjuba, nađeni predmeti i rekonstrukcije postojećih pejzaža) u kojima misterija, folklor i tehnologija konvergiraju kako bi definisali hibridnu dimenziju negde između stvarnog i zamišljenog sveta, između doživljenog iskustva i sna.

Video rad Daj mi boje (2003 ) Anri Sale (Anri Sala) prikazuje promene kroz koje je prošao glavni grad Albanije nakon programa urbane obnove, farbanja zgrada u živopisne boje. Glas tadašnjeg gradonačelnika Tirane Edija Rame – koji je promovisao projekat, a i sam je umetnik – opisuje ovaj proces regeneracije koji se zasniva na idejama nade i utopije. Video-rad je portret grada koji se menja, prepunog kontrasta, uhvaćenog između noći i dana, sa zvukovima svakodnevnog života na ulicama. Tumačeći kontraste stvarnosti iz intimne i svakodnevne perspektive, rad ima veliku političku vrednost. Nudi suspendovano posmatranje poroznog pejzaža koji se menja i propalog društvenog tkiva, ali koje želi da se obnovi.

Na 58. Oktobarskom salonu iѕložena su dva dela umetnika Igora Simića, serija Radio Nostalgija sa Marsa u Galeriji Podroom, i drugo, video Melanholični dron (2015), kao deo filmskog programa. U video-radu Melanholični dron , nadzorni dron razmišlja o svom postojanju dok leti nad Beogradom i sledi neplaniranu putanju. Čini se da je dronu, humanizovanom tehnološkom liku, gotovo dosadila njegova funkcionalnost; suptilno ironična aluzija na temu koja zabrinjava i fascinira naučnu zajednicu i određene filmske produkcije: mogućnost digitalne savesti.

Kolin Snep (Colin Snapp) predstavlja novi video-rad o američkim tržnim centrima pod nazivom Spomenici Zapada (2021). Umetnik aktivira temeljit i detaljan istraživački proces, nedeljama istražuje i snima, s ciljem da mapira ova ne-mesta gde mehanizmi konzumerizma kao da i dalje rade, bez obzira na trenutnu ekonomsku i socijalnu krizu. Muzika za video, koju je komponovao Mauro Hertig (Mauro Hertig) polazeći od nađenih zvukova i delova iz projekta Liquid Contra (2018), savršen je komentar na protivrečnost slika koje se kreću između tuposti običnog i uznemirujućeg univerzuma sna koji se ponavlja.

Rad Sesil B. Evans (Cécile B. Evans) Probno snimanje za adaptaciju Žizele (2019), eksperimentalno je probno snimanje za adaptaciju baleta Žizela iz industrijske ere u eko-feministički triler. U originalnoj verziji baleta, radi se o krhkoj ženi koja umire zbog izdaje, i odlazi u zagrobni život na nagovor tzv. Prezrenih žena. U novom baletu, čija je radnja sada smeštena u blisku budućnost, Žizela i njeni prijatelji sele se iz propale metropole u selo njene majke da bi „resetovali društvo“. Prodiranje nekog nepoznatog prisustva u njihovu uspešnu zajednicu dovodi do kontaminacije novoformiranog ekosistema starom dinamikom moći. Ovde Žizelina smrt sugeriše promenljivost i mnogostrukost kao strategiju bekstva, sa silom prirodnih „kultura“ kao saveznikom protiv nasilja esencijalizma. Preplitanjem digitalnih snimaka visoke i niske rezolucije, 16 mm kamerom, kućnih videa, animacije i duboke veštačke inteligencije, ovo probno snimanje stvara jedan hibridizovani svet u kojem na površinu izbija više različitih stvarnosti.  

Igra ptice (2019) Marijane Simnet (Marianna Simnett) sočna je mračna bajka u kojoj vrana koja govori navodi šestoro dece da igraju smrtonosnu igru. Pobednik može da se pretvori u pticu i više nikada ne mora da spava. Ptice su poznate po svojoj izuzetnoj sposobnosti da prežive s malo ili nimalo spavanja – fenomen koji naučnici pokušavaju da ’ukradu’ kako bi ljude duže držali budnima. Radnja filma se odvija u jednom usamljenom dvorcu bez odraslih, u kojem sve sobe izgledaju kao različite šupljine bolesnog mozga. Ova brutalna priča o detinjstvu i transformaciji zaraziće vaše snove i stvoriti vam noćne more.

Radno vreme Dvorane kulturnog centra je od utorka do nedelje, 13.00 do 21.00h

Oktobaski salon traje do 22. avgusta 2021. godine.

Foto: Nemanja Knežević

The post Filmski program na Oktobarcu appeared first on Kulturni kišobran.

Nikola Dee

Umetnička produkcija Nikole Deea [Nicolas Deshayes] uglavnom obuhvata skulpture nastale raznim industrijskim procesima i od širokog spektra materijala, uključujući liveno gvožđe, keramiku i glazirano zemljano posuđe. U svojim radovima umetnik istražuje odnos između industrijske proizvodnje i ljudskog tela, između proizvodnih mehanizama i onoga što on sam naziva „čovekova kovnost“.

Sa stanovišta forme, njegove skulpture slobodno asociraju na biološki i ćelijski svet, nejasne zoomorfne ili biljne konfiguracije, istovremeno nagoveštavajući anatomiju organskih bića i strukturu vodovodnih sistema. Kad se postave na javne površine, Deeove skulpture postaju živa prisustva u tkivu grada i definišu sistem koji povezuje ljudsko telo sa infrastrukturom koja ga okružuje. U Beogradu, umetnik predstavlja novi aranžman serije od osam skulptura, prvobitno osmišljenih kao fontane u Vrtovima uživanja u parku Batersi u Londonu 2018.

Guan Sjao

Pitanje pojedinca je centralna tema u umetnosti Guan Sjao [Guan Xiao], posebno izazov kako da se čovek, dok menja shvatanja o materijalnosti i teretu istorije, ne samo upravlja logikom vremena i brzine i prodora tehnologije već da je upregne u svoju korist.

Kroz skulpture, instalacije i video, umetnica gradi suspendovanu, ritmičnu priču, u kojoj tragovi organskih elemenata iz biljnog i životinjskog sveta – poput lišća, cveća, debala, kostiju  preoblikovanih i izobličenih običnih predmeta  i veštačkih materijala, kojima su oduzete izvorne funkcije, proizvode novu hibridizaciju koja prkosi svakoj vizuelnoj ili semantičkoj hijerarhiji. Lično iskustvo, prošle umetničke tradicije, digitalni materijali i svakodnevna stvarnost spajaju se u delima Guan Sjao u vokabular koji je istovremeno iskonski i spekulativan.

Na izložbi u Beogradu, umetnica predstavlja rad „Rest In“ (2017), prvobitno zamišljen za javno izlaganje u okviru programa High Line Art u Njujorku.

Pjer Uig

Radovi Pjera Uiga [Pierre Huyghe] često se pojavljuju kao uspostavljene mreže, kontinuitet između širokog spektra inteligentnih oblika života, biološke, tehnološke materije i materije koja uči, modifikuje se i evoluira. Te su situacije imerzivna, neizvesna okruženja koja se neprestano menjaju, one su mesta mogućnosti, izmišljenih ekscesa, neodređena i ravnodušna prema kategorijama i svedocima.

Do ovakvog obrtanja i mešanja područja, koji uključuju umetnički subjekt i objekt, dolazi i u radu „Po Snu“ [After Dream] (1997), nastavljenom i izloženom u Beogradu, na 58. Oktobarskom salonu.

Maks Huper Šnajder

U umetničkoj praksi Maksa Hupera Šnajdera [Max Hooper Schneider], koji je diplomirao i magistrirao pejzažnu arhitekturu na Harvardskom univerzitetu, veoma su prisutne tehnologije, materijali i biološki sistemi svojstveni toj disciplini. Njegove instalacije istražuju prirodu, zamišljenu kao proces neumoljive transformacije u kojem se tela, kao materije koje se neprekidno formiraju, shvataju kao osnovno načelo prirode. Sastavni delovi i kokreatori umetničkih radova, tela i materija – morska zvezda, bačena čizma, neonski znak, manekenska lutka, fosil, raznorazne olupine iz odbačenih ostataka savremenog sveta – kao ni rad u celini – ne posmatraju se kao statični ili završeni, već kao „živi“, u konstantnom kretanju, u stalnom vrtlogu stvaranja i uništenja. U radovima koji su tako napravljeni, tehnologija i geologija, prirodno i veštačko, živo i mrtvo, prošlost i budućnost, umetnost i nauka, ideje i materijali se sudaraju i tako materijalizuju nove prostorno-vremenske konfiguracije i mutacione ekosisteme.

Novi rad ovog umetnika, napravljen specifično za Beogradski bijenale, sastoji se od grupe providnih, blistavih ljudskih figura od fiberglasa, hibridizovanih, sa glavama fosila, koralima i mineralima. Ove čudne figure smeštene su u urbano okruženje koje se sastoji od plastičnog otpada kojeg je umetnik sakupljao u gradu Beogradu i smestio u podnožje zaboravljenog spomenika.

U okviru pratećeg programa 58. Oktobarskog salona, u četvrtak, 22. jula od 19 časova kroz izložbu u Kulturnom centru Beograda vodi istoričarka umetnosti Katarina Kostandinović sa gostom-umetnikom Vukom Ćukom, a u nedelju, 25. jula u 13 časova uMuzeju grada Beograda kroz izložbu vode saradnici 58.Oktobarskog salona.

Oktobaski salon traje do 22. avgusta 2021. godine.

Radno vreme u svim prostorima: utorak–nedelja od 13 do 21h.

Foto: Nemanja Knežević

The post Upoznajte umetnike na Oktobarcu: Nikola Dee, Guan Sjao, Pjer Uig i Maks Huper Šnajder appeared first on Kulturni kišobran.

Kustosi, Ilarija Marota i Andrea Baćin, okupili su 64 međunarodne umetnice i umetnika, iz svih delova sveta, a većina njih nikada ranije nije izlagala u Beogradu ili na Balkanu.

Ovo je prilika da beogradska publika vidi neka aktuelna ostvarenja i nove produkcije umetnika iz celoga sveta, a pojedini radovi predstavljaju i nove produkcije koje su rađene upravo za ovu izložbu odnosno koncept „Sanjara“. 

Predstavljamo vam četiri domaća umetnika, čije impresivne radove i instalacije možete pogledati u Muzeju grada Beograda.

Sanja Ćopić

Sanja Ćopić bavi se svojim ličnim iskustvom – osećanjima, komunikacijom, telom, očekivanjima, mogućnostima, željama i frustracijama. Njena dela, u formi video-zapisa, instalacija, crteža i performansa, mogu se čitati kao putovanje različitim teritorijama njene duše i njenog identiteta kao ličnosti i kao umetnice.

Prisustvo Sanje Ćopić tako postaje efemerno i proređeno, simbol svakodnevnih želja i dugoročnih težnji, snova i projekata koji tek treba da se realizuju. Sanja se svojim radove, koji se najčešće oslanjaju na tekst/izvođenje teksta, gotovo uvek obraća direktno posmatraču, a neki njeni radovi zahtevaju učestvovanje publike.

Nadežda Kirćanski

Nadežda Kirćanski se izražava uglavnom crtežom i instalacijom i istražuje kontrast između različitih sociopolitičkih stvarnosti i društvenog, emocionalnog, intelektualnog i materijalnog života mlađe generacije u Srbiji. Istraživanje prostora, bilo javnog ili privatnog, omogućava joj da osvetli kontradikcije, kratke spojeve, sisteme kondicioniranja ili ugnjetavanja, koji se na prvi pogled ne mogu prepoznati. Njen pristup pokreće intenzivnu priču, ličnu i kolektivnu, fokusiranu na stvarnost u kojoj živi.

Igor Simić

Umetnička praksa Igora Simića, u početku fokusirana samo na video, s vremenom je obuhvatila širok spektar medija; upustio se u eksperimentisanje s fotografijom, 3D štampanim skulpturama, muzikom, piše eseje i članke, slika i kreira video-igre, u sklopu aktivnosti svoje transmedijske kompanije Demagog studio.

Umetnikova glavna linija istraživanja u oblasti pokretnih slika povezana je s njegovim interesovanjem za savremenu kulturu i politiku u širokom smislu reči i pažnju koju poklanja društvenoj dinamici distopijske tehnološke ere, koja uključuje nadzorne sisteme i postapokaliptične vizije.

Nenad Gajić

Polazeći od grafičkog dizajna, ilustracije, animacije i posebno od specijalnih efekata za film i televiziju, Nenad Gajić je razvio lični i prepoznatljiv umetnički jezik, baziran na produkciji hiperrealističkih i pokretnih skulptura koje prikazuju ljudska i životinjska tela. Upotrebom silikona i organskih materijala, kao što su kosa i perje, umetnik vrlo detaljno definiše figure, a pažljivim osmišljavanjem njihovih pokreta pomoću motora postiže da radovi neposredno prenesu doživljaj života i istine. Gajić koristi tehnologiju da animira figure, da ih napaja energijom i kod posmatrača aktivira mehanizam identifikacije.

Foto: Nadežda Kirćanski

The post Predstavljamo četiri domaća umetnika na Oktobarcu: Sanja Ćopić, Nadežda Kirćanski, Igor Simić, Nenad Gajić appeared first on Kulturni kišobran.