U njenom prvom romanu Razgovori s prijateljima, nesposobnost likova da komuniciraju bila je zanimljiv i svež književni poduhvat. U Normalnim ljudima, ova osobina bila je toliko ključan deo zapleta da ta priča ne bi bila ono što jeste ako bi Marijana i Konel jedno drugom umeli da kažu kako se osećaju. Sada, kada je debitantska slava i svetski uspeh prethodna dva ostvarenja splasnuo, pitamo se da li je manir lošeg sporazumevanja možda jedino što možemo da očekujemo od ove svetski poznate autorke.

Bajni svete, gde si ti u mnogo čemu podseća na Runina prethodna dela. Kao i do sada, u epicentru knjige čekaju nas mladi likovi koji pokušavaju da žive svoje komplikovane živote u savremenom Dablinu, a čiji zamršeni odnosi naizgled uporno staju na put obećanoj stabilnosti odraslog doba.

Za razliku od Razgovora s prijateljima i Normalnih ljudi, ovo je prvi put u Runinom stvaralaštvu da je njeno autorsko prisustvo i više nego očigledno. Kroz lik Alis, jedne od dve glavne junakinje romana, ova spisateljica otelotvoruje samu sebe. Alis je uspešna književnica koja je preko noći postala bestseler. Kao i Runi, izdala je dva romana, od kojih je jedan i kinematografski adaptiran, a svoje dane provodi na svetskim literarnim festivalima, književnim večerima i gostovanjima u medijima.

Ipak, i pored neverovatne karijere, Alis je dubinski nezadovoljna žena koja je nedavno preživela nervni slom. Povukavši se iz urbanog života, ona se seli u ruralni gradić kraj mora, kao beg od svakodnevice i pokušaj da ponovo pronađe smisao u onome što radi. Upravo ovde naša priča i počinje, katapultirajući nas u prvom poglavlju pravo na sred Tinder sastanka na koji Alis odlazi sa Feliksom – radnikom u skladištu koji za nju nikad ranije nije čuo.

Kao kontrateža Alis, u trećem poglavlju Runi nas upoznaje sa Ajlin. Ajlin je druga protagonistkinja Bajnog sveta, podjendako nesrećna, ali dijametralno manje ostvarena žena, koja radi kao urednica književnog časopisa u Dablinu. Ona znatno više podseća na Runine ranije junakinje, pa nije teško u njoj prepoznati Fransis – glavnog lika Razgovora s prijateljima koja je, kao i Ajlin, zaljubljena u osobu koju poznaje gotovo ceo život, a sa kojom ima izuzetno nedefinisan odnos.

Glavna spona između Alis i Ajlin jeste njihovo prijateljstvo. Kroz mejlove koje jedna drugoj šalju, a koji dolaze posle svakog poglavlja, ove drugarice iz fakultetskih dana razmenjuju intimna razmišljanja o mrtvim tačkama na kojima su trenutno zaglavljene.

„Ponekad je veoma teško videti smisao života“, piše Ajlin svojoj najboljoj drugarici. „Pogotovo onda kada se nešto za šta sam mislila da je značajno ispostavi da nije, a ljudi koji bi trebalo da me vole me ne vole. Čak i dok kucam ovaj glupi mejl, radim to sa suzama u očima, a imala sam šest meseci da to prebolim. Počinjem da se pitam da li ću ikada i preboleti. Možda se neki bol, u određenoj fazi života, jednostavno zauvek ureže u predstavu koju imamo o sebi samima.“

Međutim, i pored ovakvih dirljivih momenata introspekcije, u kojima je teško ne prepoznati odjeke razmišljanja koje smo za života verovatno i sami imali, ovi odeljci korespondencije prva su okosnica u kojoj Runin roman razočarava. Dok je zanimljivo čitati o ličnim filozofijama i strahovima dve mlade žene, koji u duhu romantičarskog doživljala svetskog bola govore i o globalnim krizama, nepravdi, sudbini planete i posledicama kapitalizma, teško je odoleti utisku da pred nama nije roman, već izgovor autorke da kroz blage naznake zapleta objavi skup eseja.

Između kratke istorije o linearnom pismu B i traktata o gubitku doživljaja lepote nakon pada Berlinskog zida, Runi uspeva da izgubi autentičnost kada je reč o tome kako zapravo izgleda komunikacija između dve prijateljice u 21. veku. Mada je nesumnjivo da postoje i oni koji bi radije detaljno prepričavali članke sa Vikipedije umesto da pričaju o krahovima kroz koje prolaze, čitati o njima u tipu romana koji je ova autorka koncipirala ima tendenciju da deluje pretenciozno i neuverljivo.

Koliko god Runi volela da se okreće diskusijama o klasnim razlikama i sličnim temama kako bi svoje romane produbila, ono zbog čega joj se kao publika najčešće vraćamo ipak jesu intrigantni romantični odnosi koji nas u njima čekaju. Na sreću, Bajni svete, gde si ti zadržao je ovaj zaštitni znak, pa u srži knjige leži i svojevrsna ljubavna drama.

Upoznavši nas sa Feliksom još u početnih nekoliko stranica, impulsivnim i nekonvencionalnim muškarcem sa kojim Alis uskoro započinje pseudo-prijateljstvo, a potom i nešto više, ova autorka skicira prvi od dva para koji pratimo tokom romana. Njihov odnos bolno je prepoznatljiv svima koji su ikada imali vezu sa emotivno nedostupnim osobama, nikad ne znajući kakve granice treba postaviti i kako se u njima orijentisati. Odnos Feliksa i Alis frustrira nas koliko i intrigira, uvek nas držeći na ivici očekivanja da bi jedan iskren razgovor ili gest možda rešili problem.

Runina dvojnica, Alis, i sama provodi sate pokušavajući da shvati šta se dešava. „Mislim da se lepo provodimo zajedno“, piše u mejlu upućenom Ajlin, „što zapravo znači da se ja lepo provodim, a da nikad ne znam kako se on oseća. Mada su nam životi različiti u praktično svakom pogledu, na čudan način osećam kao da smo različitim putevima stigli do sličnog cilja, i, mnogo toga prepoznajemo u onom drugom“.

Ništa manje muke ne zaobilaze ni Ajlin. Odnos koji ima sa Sajmonom, svojim prijateljem iz detinjstva, pun je uspona, padova, očaja i strasti. Njihova nemogućnost da iskomuniciraju svoje potrebe vodi nas od potpune bliskosti do kompletnog nerazumevanja.

„Osmehnuli su se jedno drugom, nežno, toliko da je izgledalo gotovo bolno“, saznajemo od sveznajućeg pripovedača u jednoj od njihovih interakcija. „Ali nisu ništa rekli, u očima su im bila ista pitanja, da li sam ja ona/j na koga misliš, kad vodimo ljubav, da li si bio/la srećan/na, da li sam te povredio/la, voliš li me, hoćeš li zauvek.“

Ipak, da li su ovi odgovori uopšte važni? Sama Runi u pojedinim auto-poetičnim delovima romana sebi postavlja ovo pitanje. Kroz Alis, ona poteže neke od zanimljivijih diskusija o sopstvenom radu, dajući nam uvid u književnu industriju iz jedne insajderske perspektive. U njoj čitamo svu autorkinu ogorčenost, besmisao i nesnađenost sveta literarne slave, dodatno obojenu panikom oko sve goreg stanja planete na kojoj živimo.

„Koga bi onda“, pita ova junakinja, „moglo biti briga šta se dešava s protagonistima romana kada se radnja odvija u kontekstu sve bržeg i sve brutalnijeg iskorišćavanja većeg dela ljudske vrste? Da li protagonisti raskidaju ili ostaju zajedno? U ovakvom svetu, zašto bi to bilo bitno?“

Poslednja trećina romana daje nam upravo ove odgovore. U duhu filma Carnage Romana Polanskog, Runi navodi svoju knjigu ka nesvojstvenoj završnici, ostavljajući nas da posmatramo unakrsno ispitivanje likova i pretresanje svih tema koje su i njih i nas mučile tokom knjige.

Mada Bajni svete, gde si ti u mnogome liči na apel čitaocima da postoje važnije teme od književnosti, te da se sudbinom Zemlje moramo više baviti kako bi nam išta od nje ostalo, u njemu i pored očiglednih manjkavosti postoji toplina ljudske konekcije zbog koje rado uzimamo dela ove autorke u ruke. Ovo svakako nije njen najbolji roman, delujući na momente kao hibrid fikcije i publicistike, ali ostavlja nas sa osećajem da čitamo o istoj onoj Irskoj u kojoj žive svi Runini likovi. Oni šetaju istim ulicama, mimoilaze se i egzistiraju paralelno. Njih, kao i sve nas, tište isti problemi, isti strahovi i iste gorko-slatke muke savremenog života, a ipak, sa svim tim nastavljaju da se nose koliko god ličnih i globalnih problema nailazilo na pokretnoj traci.

Kroz svoj najnoviji roman, Runi sebe, nas i svoje junake pita: „Čemu sve ovo?“, ali isto tako pokušava i da da odgovor. Možda rešenja za sve svetske probleme ipak nije apatija parole „ko je poslednji, neka ugasi svetlo“ i možda je uloga književnosti ta da nas uteši isto onoliko koliko i da nas pokrene da uradimo nešto za bolje sutra. Umesto da razmatramo gde je taj bajni svet koji nam je obećan, možda smo mi ti koji moramo da ga stvorimo.

Foto: Kulturni kišobran vizual

The post Bajni svete, zaista, gde si ti? appeared first on Kulturni kišobran.

Pre italijanskog jezika, „Satovi u majčinoj sobi“ objavljeni su na nemačkom, poljskom i slovenačkom jeziku.

Za roman „Satovi u majčinoj sobi“ autorka je 2017. godine dobila Evropsku nagradu za književnost.

Novo izdanje romana Tanje Stupar Trifunović nedavno je objavljeno u izdanju „Arhipelaga“.

U središtu romana je odnos majke i ćerke, ali i savremena žena u komplikovanom svetu društvenih odnosa, moći i tabua. Prepun snažnih emocija, majstorskih opisa u kojima se zapliću ili razrešavaju velike napetosti, roman Tanje Stupar Trifunović je neodoljiva i moćna priča o ljubavi i sukobljavanju, o razumevanju i poricanju, o sudbinskoj upućenosti, ali ponekad i istinskoj udaljenosti.

Pesnikinja, pripovedačica, romansijerka Tanja Stupar Trifunović (Zadar, 1977) do sada je objavila pet knjiga poezije, knjigu priča i dva romana. Prevođena je na engleski, španski, bugarski, mađarski, nemački, poljski, slovenački, makedonski, češki, danski i francuski. Njena knjiga pesama „Razmnožavanje domaćih životinja“ nagrađena je nagradom „Milica Stojadinović Srpkinja“ za najbolju knjigu poezije ženskog autora pisanu na srpskom jeziku (2018), kao i Nagradom „Risto Ratković“. Tanja Stupar Trifunović živi u Banjaluci.

The post Novi prevod romana Tanje Stupar Trifunović appeared first on Kulturni kišobran.

Autori konkurišu sa rukopisima (poezija, proza, esej, književna kritika, naučni i istraživački radovi i dr) od kojih će žiri, odabrati tri rukopisa za obajvljivanje u ediciji PRVA KNJIGA Banatskog kulturnog centra. Žiri će nastojati da odabere jedan rukopis autora iz Kikinde, jedan rukopis autora sa teritorije Srbije i jedan rukopis autora iz dijaspore.

Žiri radi u sastavu: Milena Živkov, predsednica žirija (prof. srpskog jezika i književnosti, članica Gradskog veća za obrazovanje i kulturu i jedna od pobednica ovog konkursa 2019. godine), Senka Mudrinić (organizatorka programa Kulturnog centra Kikinda i jedna od pobednica ovog konkursa 2014. godine) i Radovan Vlahović (književnik i direktor BKC-a).

Propozicije konkursa: rukopise u word formatu, biografiju autora i kontakt podatke (adresa, mejl, telefon) poslati na mejl: banatskikulturnicentar@gmail.com

Konkurs je otvoren od 17. 3. 2021. do 1. 6. 2021. godine.

Rezultati konkursa biće objavljeni 1. 7. 2021. godine, a knjige će biti objavljene do kraja oktobra 2021. godine (i pojaviti se na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga ukoliko prilike dozvole da sajam bude održan).

Ovaj konkurs BKC tradicionalno raspisuje uz podršku Grada Kikinde više od deset godina.

Za sve dodatne informacije o konkursu obratiti se na e-mail: banatskikulturnicentar@gmail.com ili na telefon 063/644-369.

Foto: Canva

The post Kikinda: Konkurs za objavljivanje prvih knjiga mladih autora appeared first on Kulturni kišobran.

U razgovoru za Kulturni kišobran, Aleksa, koji je svoj prvi roman objavio s nepune 23 godine, otkriva da je najpre hteo da snimi film, ali kako nije uspeo da tu ideju sprovede u delo, odlučio je da napiše knjigu. I – nije se pokajao.

Inspiraciju je dobio nakon odgledanog priloga o napuštenom gradu na televiziji.

„U takozvanom ‘Gradu duhova’, kako su ga nazivali meštani, nije živeo niko. Mene je tada zaintrigirala ta priča, kao i cela njena pozadina. Zanimalo me je kakvi su to duhovi koji nastanjuju ovaj grad, za šta su sve sposobni i da li su imali ikakav kontakt s ljudima koji žive u blizini. Razradio sam te ideje i sproveo ih u delo, obogativši ga sadržajima koji se tiču ‘onostranog’ a potiču s našeg kulturnog podneblja“.

Aleksa je diplomirani psiholog, što mu se, kako sam priznaje, pokazalo izuzetno korisnim tokom pisanja.

„To znanje mi je pomoglo da skrojim likove i prodrem u njihovu psihu“, iskren je on.

Do sadašnje urednice romana Mirjane Bojanić Ćirković došao je sasvim slučajno – preko drugarice sa fakulteta. Usledila je saradnja s recenzentima elektronskog časopisa „Bez limita“, čiji je idejni tvorac upravo Bojanić Ćirković. Rukopis je prošao kroz nekoliko ruku – od Mirjane, preko lektorke časopisa „Bez limita“ Sanje Stevanović, do profesora Gorana Maksimovića, koji je ujedno i glavni urednik romana.

„Pored njih, veliki posao uredili su i ljudi iz izdavačke kuće, kao i Jelena Živanović, koja je svojim prelepim dizajnom korica umnogome vizuelno ulepšala moj roman“, kaže Aleksa.

***

„Od prigušenog šuštanja televizora, jakog nevremena, mračnog potkrovlja i glasa malog deteta formira se dobro poznati scenario u kojem će se razvijati priča o Marku i Jasni, o raciju i halucinaciji, kukavičluku i patološkoj ‘hrabrosti’ (koju ćemo kasnije tumačiti), ali nadasve palimpsestna priča koja u više smerova probija očekivani žanrovski okvir. Nastanivši se u Markov um, čitalac započinje plovidbu koja je do samog kraja romana neizvesna, pre svega zbog ‘splava’ koji to i jeste, i nije; stoga i recepcija priče potvrđuje maksimalno korišćenje (sa minimumom spisateljskog iskustva) potencijala horor i detektivske priče. Ljubitelji ovakve literature svakako bi istakli kauzalitet koji je evidentan i u pogledu motiva, i u domenu detalja ove priče; zaista, u ovom romanu nema nemotivisanog elementa priče i postupka junaka“. (Mirjana Bojanić Ćirković, objavljeno u časopisu „Bez limita“)

„Pred vama je delo koje otvara ponor vaših najdubljih strahova i košmara, toliko strašnih da se niste usudili nikome da ih ispričate“. (Jelena Jocić, urednica elektonskog časopisa „Bez limita“, iz predgovora u romanu)

O autoru

Aleksa Kostadinović je rođen 1997. godine u Leskovcu. Diplomirao je 2020. godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu na Departmanu za psihologiju. Živi za književnost, filmsku umetnost, muziku i fotografiju.

Priče „Glas“, „Zaboravljeni umetnik“ , „Muzej voštanih figura“  i pesme „Beg“, „Put do pakla“ i „Hvalospev smrti“ objavio je u elektronskom časopisu „Bez limita“ (ISSN (online): 2683-457x). Kasnije je u elektronskom časopisu Kliše objavio priču pod nazivom „Poverenje“.

Roman „Hotel Ledeni vrh“ njegovo je prvo obimnije prozno ostvarenje.

Foto: Promo

The post Mladi Leskovčanin Aleksa Kostadinović objavio prvi roman „Hotel Ledeni vrh“ appeared first on Kulturni kišobran.

Ukoliko se pitate: koliko se promenila Lorensova Arabija od početka XX veka do danas – odgovore ćete pronaći u ovom duhovitom štivu autorke Marine Bulatović.

Prvi put posle Lorensa, Marina Bulatović opisuje tajanstveni Orjent gde je živela desetak godina, sve do leta 2016.

Ova knjiga ruši predrasude i otkriva nam Saudijsku Arabiju u drugačijem svetlu nego što je poznajemo. Tako saznajemo da su kamile i prašnjave puteve zamenili džipovi koji sumanuto jure autostradama, da su nekadašnja šatorska naselja postala otmene stambene četvrti, a šoping molovi od stakla i čelika postali savremeni „sukovi“.

Autorka na vrlo pitak i prijemčiv način, otkriva emancipaciju tamošnjih žena koje polako prestaju da robuju tradiciji pa sada voze automobile, a crne abaje odlažu na depo modne istorije, dok istovremeno muškarci postaju sve veće žrtve tradicije.

Poznati srpski glumci Neda Arnerić, Ljiljana Blagojević, Iva Štrljić i Nenad Nenadović su u formi kratkog video zapisa, kroz čitanje odlomaka, predstavili knjigu „Nina od Arаbije“ i tako korisnicima društvenih mreža i interneta dočarali atmosferu ovog romana.

„Nina od Arabije“ je prvi roman na Balkanu koji se čitaocima predstavlja viralnim putem, kroz „oživljene“ i svima dostupne odlomke.

Marina Bulatović danas živi i radi u Kanadi, dopisnik je portala Sputnjik Srbija, RTS Dijaspora i Kulturnog kišobrana, kao i „Ilustrovane Politike“, „Biznis Magazina“ i magazina „Turistički svet“.

Piše: Ljubomir Ljuba Đorđević 

Foto: Promo

The post Roman pun optimizma: „Nina od Arabije“ sada u tri zemlje appeared first on Kulturni kišobran.

Nagradu dodeljuje Matica srpska za najbolji roman objavljen na srpskom jeziku, između 1.novembra 2019. i 1.novembra 2020. godine u spomen na Miloša Crnjanskog i njegovo delo.

„U nagrađenom romanu prati se sudbina glavnog junaka i njegove porodice od proleća 1914. do 10. aprila 1941. U pripovednom toku, kroz neku vrstu unutarnjeg monologa, ukrštaju se slike društvenog i političkog života srpske prestonice, likovi i sudbine žena, ispitivanje delovanja zla i dobra u metežnom vremenu, a sve je snažno osenčeno otvorenom ili prikrivenom književnom i kulturnom podlogom. Stojanovićeva knjiga ima složenu strukturu, čemu doprinose i lajtmotivi, kojima se otvaraju pitanja o istoriji i sugeriše vera u umetnost“, navodi se u obrazloženju žirija.

U užem izboru za nagradu bili su romani:  „Izbledele duše“ Mladena Jakovljevića, „Velelepota sekunde: roman sa akrostihom“ Nenada Gugla i „Sloboda govora“ Vladana Matijevića.

Nagrada će biti dodeljena tokom manifestacije „Dani Miloša Crnjanskog“ (27. i 28.11.)  u Novom Sadu, u SNP-u.

Žiri su činili: Aleksandar Jovanović (predsednik), Mladen Šukalo, Goran Radonjić, Jelena Marićević Balać i Nebojša Lazić.

Foto: DKSG

The post Nagrada Matice srpske Draganu Stojanoviću za roman „Tamna pučina“ appeared first on Kulturni kišobran.

KK: Vaš novi roman „Ostaci sveta“ pobrao je mahom pozitivne kritike – za njega kažu da je „jedan od najboljih srpskih romana u 21. veku“. Da li ste očekivali tako nešto?

IM: U trenutku kada odgovaram na Vaša pitanja, prošlo je jedva tri nedelje od objavljivanja romana, a svaka knjiga se prikazuje tokom dve kalendarske godine, one kada je izašla i sledeće. Poželeo sam da kažem da mislim kako je rano govoriti o odjecima kritike na „Ostatke sveta“ no, najiskrenije, sve manje razmišljam o tome kakva će ona biti.

KK: Ovo je četvrti roman iz Vaše Etnofikcije i govorite o Jasenovcu. Kako se pristupa ovoj temi? Šta za Vas znači Jasenovac?

IM: Pretpostavljam da je svako ko je pisao o Jasenovcu, njemu pristupao drugačije i da ne postoji opšti recept za idealan pristup Jasenovcu. U svoje ime, mogu da kažem da me je sa počecima višestranačja, 1990, od svih do tada potiskivanih tema koje su naglo zapljusnule javni govor, dotična najviše fascinirala, jer je ukazala na krajnje mogućnosti ispoljavanja ljudskog zla i ljudskog trpljenja. Tada sam u Narodnoj biblioteci Srbije, gde sam učio jer sam bio podstanar, uz knjige za ispite na fakultetu naručivao i one o Jasenovcu i Nezavisnoj državi Hrvatskoj i zapisivao ponešto iz njih, još ne znajući niti da ću pisati o tome, niti da ću ikada postati neko ko piše.

KK: Pišete i o Španskom građanskom ratu, zatim i o NATO bombardovanju. Da li je ovo samo roman o stradanju?

IM: Španski građanski rat je druga moja opsesivna tema pomenute vrste, koja mi se u najvećem mogućem obimu otvorila kada sam se bio preselio u Barselonu 2001. godine. Možda nije čudno što se zato i Španski građanski rat i Jasenovac najneposrednije očituju kroz jednu te istu, glavnu junakinju romana „Ostaci sveta“, Nadu – Esperansu Marković. Glavni pak junak, Martin Inić, lik je iz savremenosti te je možda otuda neposredno prisustvovao NATO bombardovanju, a posredno Srebrenici. Od stradanja je prikazan i Blajburg, spontanim dopisivanjem Jasenovca, kroz sistem pripovedanja u kojem gde jedan kazivač stane s naracijom, drugi je nastavlja, i tako bezmalo kroz ceo vek stradanja, koje nije jedina tema romana. 

Pročitajte još i: Igor Marojević: U svakoj knjizi se bavim individualcem okruženim agresivnim kolektivom

KK: Igor Perišić govoreći o ovoj knjizi spominje i Hanu Arent i banalnost zla i ukazuje na to da sada imamo ostatke tog zla. Da li su to ostaci sveta na koje mislite u Vašoj knjizi?

IM: Moj čitalački doživljaj je da nije sasvim tako: naslovni ostaci mi se čine vrednosno dvojni, možda svedoče da je svet u dvadesetom veku oglodan tragedijama, ali da je ponešto i preostalo od onog za šta se čovek može uhvatiti. Mislim da su „Ostaci sveta“ u pozitivnom smislu sintagme: ljubav, prijateljstvo i humor, bilo sam po sebi, bilo dostojanstvenošću osobe koja je znatno trpela, da prevlada traume govoreći o njima i kroz autoironijsku prizmu i sa okom za grotesknost trpljenog zla, ili bar za pojedina njegova ispoljavanja. Imao sam čast da upoznam, istina retke, ljude koji su u stanju da na taj način govore o sopstvenim nedaćama iz prošlosti, i pokušao sam da napojim knjigu njihovim dobrim, ako ne i veličanstvenim duhom.

KK: Čemu nas uči prošlost o kojoj pišete?

IM: Likove o kojima pišem naučila je dostojanstvu i načinu prevladavanja trauma. Kolektiv, koliko vidim, iz prošlosti nije izvukao gotovo nikakvu pouku. Nisam nezadovoljan svojom publikom, čak je ima mnogo više nego što sam očekivao, ali mislim da je šteta što većina publike uopšte, sve više u književnosti nalazi prijatan beg od stvarnosti kroz iluzije i laži, umesto da masovnije poseže za knjigama koje mogu da objasne bar pojedinosti tame sveta, koja je možda neugodna, ali je tačna. 

Foto: Promo

The post Igor Marojević: Kolektiv iz prošlosti nije izvukao gotovo nikakvu pouku appeared first on Kulturni kišobran.

Pre tačno 22 godine prvi put je objavljen njegov roman „Pankration“. Te iste, 1998. godine objavljena je i drama „Čopor“, adaptacija ovog romana u teatrološkom časopisu „Scena“, Novi Sad.

Roman je te godine bio u najužem krugu nagrade Meša Selimović. Sada je, pod okriljem mlade beogradske izdavačke kuće „Ammonite Books“ objavljena bimedijalna celina pod nazivom „Šumski čopor“.

Urednik izdanja je Goran Stojičić a autor dizajna korica je naš čuveni dizajner Slavimir Stojanović Futro.

Tajni putevi dva rukupisa koji su se ukrštali, drame „Čopor“ i romana „Pankration“, poput planinske reke nestali su u nekoj vrtači, postali podzemne vode, i eto, dvadeset godina kasnije, ponovo su pred nama. Jedna drama po kojoj je nastao jedan roman, prvi put u knjizi – u diptihu „Šumski čopor“.

Foto: Maja Vukomanović

The post Miomir Petrović objavio novi roman „Šumski čopor“ appeared first on Kulturni kišobran.

Roman je napisan 1949, a govori o svetu kakvim ga “zamišlja” Orvel decenijama kasnije. On govori o političkim i ideološkim osnovama totalitarizma, koje predstavljaju jednu vrstu upozorenja budućim sistemima.

Naime, sam pisac u delu konstituiše hijerarhiju društva koja je nepromenljiva i nepogrešiva, formirajući sliku “idealne države”. Početni i niži sloj su Prole, srednji sloj čini Šira partija, potom, viši sloj u kojem hermetično cirkulišu informacije naziva se Uža partija i, konačno, najviši sloj – Veliki Brat. Ovakvim društvenim uređenjem postiže se apsolutna kontrola u kojoj pojedinac gubi svrhu, a dobija funkciju i u kojoj međuljudski odnosi bivaju obezvređeni i degradirani.

Jezik i vreme u Orelovom romanu “1984”

Da bi steg ruke Velikog Brata postao jači, nije dovoljna vidna podela društva i gubljenje sopstvenog JA. Potrebno je da rascep bude vidljiviji i dublji. Potrebno je da pojedinac, ne, kolektiv stvori refleks obožavanja pri spomenu imena Veliki Brat i da on bude stvarniji od pojedinačne realnosti. Shodno tome, sam Orvel definiše dve bitne komponente toga procesa – jezik i vreme.

Koristeći metodu jezičkog uprošćavanja, odnosno eliminacije pojedinih grupa reči, stvara se takozvani Novogovor. Cilj Novogovora je uklanjanje Starogovora i onemogućavanje različitih načina razmišljanja. Celokupni proces bavi se izmišljanjem  novih reči, uklanjanjem njihove višeznačnosti i eliminacijom suvišnih reči koje bi, potencijalno, stvorile drugačije mišljenje od mišljenja vladajuće partije. Samo tada, pod takvim uslovima i uz oskudnost jezika, stvara se osnova za kolektivnu manipulaciju i sopstvenu degradaciju, što je i krajnji cilj partije.

Druga komponenta odnosi se na istinitost događaja kroz vreme, odnosno, menjane i modifikovanje stvari koje su se dogodile, koje se događaju i koje će se dogoditi, jer “ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost”.

“Voleo je Velikog Brata”

Pisac, dakle, pokušava da stvori distopijsku sliku društva u kojem prošlost, sadašnjost i budućnost nisu prirodni poredak, već ljudski. Tako, daje do znanja da Veliki Brat koji sve nadgleda ima moć i nad prirodom. Time se umanjuje značaj pojedinca i kolektiva, njihovih ideja i života. Daje se prividna moć besmrtnosti Velikom Bratu. Izbrisati prošlost i uticati na sadašnjost i budućnost događaja nam, zapravo, otkriva stravičnu stranu partije, spremnu na poricanje prirodne stvarnosti, zarad izopačenih ciljeva i ideja. 

Konačno, krajnja ideja Orvelovog romana nije samo potpuna manipulacija i kontrola društva. Naravno, to je jedna od uočljivijih i značajnijih stvari. Međutim, krajnja ideja je i prihvatanje kulta ličnosti Velikog Brata kao spasioca i verovanje u ispravnosti njegovih odluka. Shodno tome, pojedinac ukida sopstveni sud i proces razmišljanja, predajući ovo pravo Velikom Bratu. Tada će svu beznadežnost nečije ličnosti, pisac završiti jednom jedinom rečenicom, kojom potvrđuje uspešnost zadatog cilja Velikog Brata: “Ali bilo je u redu, sve je bilo u redu, borba je bila završena. Bio je izvojevao pobedu nad sobom. Voleo je Velikog Brata”.

“Sibyl System” kao pandan “Velikom Bratu”

Zahvaljujući distopijskom razumevanju Orvelovog sveta, Gen Urobuchi, scenarista japanskog animiranog televizijskog serijala “Psycho Pass” formira relativno blažu sliku apsolutne kontrole društva.  Naime, takozvani “Sibyl System”, pandan “Velikom Bratu” u romanu “1984”, predstavlja kontrolu društva u kom se kriminalni koeficijent meri i pre počinjenog zločina. Glavni parametar za merenje nečijeg kriminalnog koeficijenta je nivo stresa koji iziskuje određena životna situacija, pa se, u zavisnosti od brojčane vrednosti, pojedinac može oporaviti ili sankcionisati.

Jedna od glavnih moralnih dilema televizijskog serijala odnosi se na potrebu suđenja pojedincu koji nije počinio zločin, a postoji mogućnost da zločin počini na osnovu njegovog kriminalnog koeficijenta. Scenarista ovde pokušava da uzdrma temelje moralnih i etičkih odluka svojih gledalaca, čineći da pasivna uloga posmatrača postane preispitivanje sebe samog. U datim okolnostima, gledalac postaje nemoćan da napravi jasnu granicu između protagoniste i antagoniste. Na samom kraju, ne postoji univerzalni kriterijum koji bi odlučio šta je dobro, a šta loše. To jedan od glavnih likova I potvrđuje rečenicom: ”Pitam se, kakav kriterijum si koristio da podeliš ljude na DOBRE I LOŠE?” (Shogo Makishima)

Primer ovakvog kolebanja vidimo već u prvoj epizodi serije. Naime, dovodi se u pitanje život žene koja je bila samo talac, ali se zbog pretrpelog stresa njen koeficijent kriminalnosti povećao. Stoga je i odluka da bude sankcionisana, prema pravilima Sibyl Systema, moguća.

Serijal se bavi i temom represije određenih (negativnih) emocija koje bi, potencijalno, izazvale stres, a samim tim i uticale na povećanje koeficijenta kriminalnosti. Međutim, nisu sve negativne emocije nepoželjne i neprihvatljive. Strah od kazne jedini je način da se održi kontrola društva, i samim tim je sistemu ta emocija potrebna. Strah je sveprisutan, ali se ne govori o njemu. Strah podsvesno postoji, ali se poriče do onog trenutka do kojeg počinje da odgovara sistemu.

Sa psihološkog aspekta, serijal nam daje distopijsku sliku društva koje poriče sopstvene probleme, odbijajući da prihvati određene emocije koje oslikavaju psihičko stanje pojedinca.

Po čemu se ova dva dela razlikuju?

Iako sličnosti postoje, “1984” i “Psycho Pass” imaju jednu bitnu razliku – drugačiji sistem kontrole i njegova namera.

Naime, dok kod Orvela sistem uživa apsolutnu kontrolu sa nepromenljivim i nepogrešivim zakonima, svet Psycho Passa uspostavlja drugačiju kontrolu.  U svetu Psycho Passa zakoni nisu apsolutni. Naprotiv, promenljivi su i zavise od stepena razvoja društva i njihovih potreba. Serija razrađuje ideju sistema koji je utopijski i koji bi trebalo da služi narodu a zapravo ograničava sopstvenu slobodu izbora i dela. Ovime se sistem udaljava od prvobitne namere – da pomogne društvu, a približava ideji Orvelove države sa totalitarnim načelima. Definicija slobodne volje se ironično prikazuje kroz reči robotizovanog čoveka vlasti koji, ujedno, prikazuje i budućnost sveta, sposobnog za naučni progres, ali nemoćnog za sopstveni, pa i ljudski.

“Kada poverite svoj svakodnevni život sistemu, argument da niste robot i nije baš uverljiv.” (Toyohisa Senguji)

Foto: Ivana Atanacković

The post Šta Orvelov roman “1984” i serija “Psycho Pass” imaju zajedničko? appeared first on Kulturni kišobran.

On je viši inspektor Filip Vujić, policajac koji je znanje stekao i na FBI Nacionalnoj akademiji u Kvantiku. Sada ispred sebe ima ozbiljan i težak slučaj – da otkrije ko se krije iza svirepog ubistva žene koju, po svemu sudeći, niko nije imao motiv da ubije… Do kraja njegovog putešestvija, u kojem ga zbog nekih zaključaka i otkića mogu proglasiti i čudakom, proće će mnogo likova – što dobrih, što loših.

Nije lako govoriti o jednom ovakvom romanu. Uvek postoji bojazan da ćete možda otkriti previše publici. A sama priča je vrlo kompleksna. Govori ne samo o fenomenu serijskog ubice, već i o (ne)prijateljstvu, zavisti i traumama, veri.

Naš „junak“ je uspešan čovek, i iako je sam, on nije nesrećan. Iako se tokom karijere susretao sa raznim slučajevima, ovaj je poseban. U pitanju je serijsko ubistvo. Nekoliko žena ubijeno je na isti način u razmaku od po nekoliko meseci. Problem je u tome što je samo način ubistva ono što ove slučajeve povezuje. Vujinović nas vodi kroz slučaj serijskog ubistva, ali paralelno nas vodi i kroz prošlost Filipa i njegovih bliskih ljudi.

Znate onaj osećaj dok čitate knjigu i uživite se toliko da vam se čini da ste i sami deo romana? Ovo je jedna od takvih knjiga. Vi ste tu tik pored Filipa, bodrite ga, kritikujete ga, savetujete… I pitate se kako biste se osećali da ste u Filipovoj koži kada pročitate i poslednju stranicu romana.

Ono što me je posebno zaintrigiralo kod romana je pripema kada je reč o pisanju. Iako se čita u dahu, ovakva knjiga zahteva vreme. To se i vidi. Tome svedoči način na koji piše o astronomiji i religiji, IT-ju, kao i o glavnoj temi – serijskom ubistvu. Ko je bolji poznavalac Biblije, verovatno će primetiti simbliku u naslovu romana.

„Jutarnja zvezda“ predstavlja Lucifera u religijskom svetu, a u astonomiji – to je jedno od imena za planetu Veneru. Povezanost je, pre nego što uzmete knjigu u šake, nejasna. Međutim, Vujinović na svako vaše pitanje u knjizi ima odgovor. I drži vas u neizvesnosti, i makar malo vam postaje jasno zbog čega neko uopšte odluči da živi na onoj drugoj, lošoj strani.

Na kraju, bila sam u pravu – ovo je roman koji se čita u dahu. Pisac je mislio na svaki detalj. I nije razočarao. Ni zapletom, ni raspletom.

Pročitajte još i: Krimi roman “Jutarnja zvezda” Vladimira Vujinovića, prvi srpski policijski procedural

Foto: Kulturni kišobran/Miljana Miletić

The post Ako volite krimi romane, ne smete da propustite prvenac Vladimira Vujinovića „Jutarnja zvezda“ (RECENZIJA) appeared first on Kulturni kišobran.