Izložbu će otvoriti poznati vajar Božo Terzić, čime će dodatno biti obeležen značajan jubilej ovog projekta koji traje već punu deceniju.

Na ovogodišnjoj postavci biće predstavljeni radovi 100+1 umetnika iz Srbije, regiona i Rusije, što potvrđuje međunarodni karakter izložbe. Među učesnicima su i istaknuti umetnici poput Željka Momirov, Branimir Karanović, Vladimir Markoski i Božo Terzić.

Tema izložbe je slobodna, dok je format radova ograničen na maksimalnih 25 cm sa opremom, odnosno do 30x30x30 cm za skulpture. Publika će imati priliku da vidi raznovrsne umetničke izraze – od crteža, slikarstva i akvarela, preko grafike, digitalne grafike i fotografije, do kolaža, dizajna, keramike, mozaika, skulpture i tekstila.

Radove je odabrao stručni žiri na osnovu javnog konkursa, u sastavu: Saša Janjić, Uglješa Colić, Milena Mitrović, Igor Markišić i Ana Marinović.

Realizaciju izložbe podržali su Kreativna fabrika, Asocijacija autora, kao i medijski partneri LookerWeekly.com i Miss Stills Photography.

Udruženje „Kreativna fabrika“ deluje već 14 godina sa ciljem promocije savremenog umetničkog stvaralaštva, kroz projekte koji povezuju umetnike sa širom publikom i doprinose vidljivosti vizuelnih umetnosti.

Izložba će biti otvorena za posetioce do 13. maja 2026. godine. Radno vreme galerije je od 17 do 20 časova svakog dana osim ponedeljkom i nedeljom, dok galerija neće raditi tokom praznika 1. i 2. maja.

Naslovna fotografija: Vlade Satarić, Rađanje pokreta

The post Jubilarni „MiniFormArt“ u Blok galeriji: Radovi više od 100 umetnika na jednom mestu appeared first on Kulturni kišobran.

„Nudimo prostor Gradske galerije koji postaje privremeni umetnički atelje grupi umetnika koji će imati priliku da upoznaju nove kolege, razmenjuju iskustva i znanje i inspirišu jedni druge. Tokom rezidencije planirano je organizovanje Dana otvorenog studija kao i Završne grupne izložbe“, navodi se u saopštenju.

Kako se prijaviti?

Pošaljite kraći CVi fotografije ili linkove sa zapisima vaših dosadašnjih radova. Više informacija o programu i ceni učešća možete dobiti upitom na mail: mail@gradbeograd.eu

Rok za prijave: 25. jun 2025

The post Poziv za učešće: Letnja umetnička rezidencija u KC Gradu appeared first on Kulturni kišobran.

Rad “Tamo-ovamo / Ecstasy” Lane Vasiljević predstavlja tri crteža olovkom. “Ovim crtežima, koristeći elemente kompozicije i principe komponovanja, u kojoj se nalaze poruke (govor), elementi i simboli identiteta zemlje, htela sam da predstavim formu sličnosti u svojoj različitosti, nova prepoznavanja na drugi pogled. Kako zaobići opštu samozaljubljenost naroda, čije ih ogledalo usporava da vide međusobne sličnosti u načinu kako se ophode i kakve predrasude imaju prema Drugom”, pojasnila je autorka u opisu svog rada. “Hedi Lamar (Hedy Lamarr) – na prvi pogled ona je movie star – najlepša žena planete, a na drugi pogled – ozbiljna naučnica. Na prvi pogled, ona je Austrijanka i Amerikanka, na drugi pogled ona je stateless”, dodaje Lana Vasiljević.

Ovaj rad je moguće pogledati na online platformi „Na drugi pogled”: https://www.secondglance.rs/sr/gledista/lana-vasiljevic/353

Rad “Lost Authenticity / Izgubljena autentičnost” Eve Marije Šartmiler je  foto-print na na 3mm aluminijumskom kompozitnom panelu, na kome su prikazane obrijane glave – simboli desnice, huligana, agitatora. Ali obrijane glave su takođe simbol zatvorenika, potlačenih ljudi u logorima. Glava bez kose takođe može biti indikacija bolesti. Samim tim, one mogu da izazovu sažaljenje, mržnju ili strah. Rad Eve Marije Šartmiler „Izgubljena autentičnost“ deluje kroz različite pristupe i ostavlja nas sa svedenim, sumornim crno-belim fotografijama ćelavih ženskih glava slikanih od pozadi. “Sve je počelo na jednom foto snimanju pre par godina. Jedna žena koja je obolela od raka pristala je da bude model nakon hemoterapije. Centralna ideja bila je tematizacija gubitka, represije i de-individualizacije. Ta tema me je već neko duže vreme okupirala”, rekla je autorka o motivaciji za ovo delo.

Ovaj rad je moguće pogledati na online platformi „Na drugi pogled”: https://www.secondglance.rs/sr/gledista/eva-maria-schartmuller/120

Dela ove dve umetnice prethodno su izabrana na konkursu za radove koji ukazuju na načine na koje evropska društva posmatraju sebe i „druge”, kao i one koji referišu i prevazilaze klišee i predrasude koje Austrijanci i Srbi imaju jedni o drugima uprkos – ili upravo usled – bliskih istorijskih odnosa i isprepletenih istorija migracija. Online platforma „Na drugi pogled // Auf den zweiten Blick // At Second Glance” okrenuta je u godini obeležavanja 20 godina od osnivanja Austrijskog kulturnog foruma Beograd i 185 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa između Austrije i Srbije. 

Lana Vasiljević (1973) je diplomirala i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (vajarski odsek). Izlaže skulpture i objekte od 1997. i aktivno se bavi grafičkim dizajnom od 2002. Bila je stipendista KulturKontakt Austria programa i ArtsLink Residency, ISCP, New York. Izlagala je na deset samostalnih i preko 50 grupnih izložbi (Beograd, New York, Pariz, Beč, Hag, Varšava). Dobitnica je više nagrada. Radila je kao kreativni direktor za DDB Worldwide Communications Group i bila je profesor u Školi za dizajn u Beogradu, na predmetu modelovanje/vajanje. Radovi joj se nalaze se u Muzeju savremene umetnosti, Beograd, Muzeju grada Beograda, Telenor kolekciji, kao i u privatnim kolekcijama. Živi i radi u Beogradu.

Eva Marija Šartmiler (Eva Maria Schartmüller) rođena je 1961. Trenutno živi u Beču (Austrija) i Pernitzu (Donja Austrija) gde joj se nalazi studio. Radi u polju konceptualnih instalacija, uključujući elektronske i digitalne tehnologije, kao i u polju performansa eksperimentišući na sebi. Fokus njenog umetničkog angažmana je sociopolitički i sociokulturološki.

Nova onlajn platforma Austrijskog kulturnog foruma nastala je imajući u vidu trenutne neizvesne okolnosti, ali i mogućnosti koje se otvaraju sa novim vidovima umetničkog stvaranja i komunikacije. Zamišljena je kao izlagački prostor za tematski i kurirani umetnički sadržaj koji u inicijalnoj fazi čine radovi po 10 vizuelnih umetnika/umetnica iz Srbije i Austrije, pristiglih na konkurs koji je ovom prilikom raspisan i realizovan.

Foto: Promo

The post Lana Vasiljević i Eva Maria Šartmiler u januarskom fokusu online platforme „Na drugi pogled” appeared first on Kulturni kišobran.

KK: Moram da priznam da je tvoj rad „Važno je da budeš svesna svega u svakom trenutku” u Muzeju grada Beograda ostavio snažan utisak na mene. Meni je na prvu bio poput neke specifične to-do liste u kojoj se mnogi od nas mogu pronaći. Rad je iz 2018, a koliko sam shvatila, imao je i svoju dopunu pred Oktobarac. Šta si prvo stavila na ovaj spisak? Zašto moramo biti svesni svega u svakom trenutku? 

SĆ: Drago mi je. Rad i jeste vrlo lična to-do lista, koja publici povremeno može da deluje kao da je baš njihova, ali je nastala kao moje obraćanje meni. Mislim da je prva stavka bila „prestani da čupaš kožu“ jer je to jedna svakodnevna aktivnost koju pokušavam da razumem i iskorenim, pa mislim da mi je ona prva pala na pamet kao hitna stvar koju moram da uradim. Meni deluje kao da moram biti svesna svega, jer mi inače klize stvari iz ruku, kao voda, i uznemrava me, iako mi je potpuno jasno da je taj zahtev koji pred sebe postavljam nemoguć. To-do liste su mi prepune, smiruju me i uznemiravaju u isto vreme. Inače, mini ispravka, rad je nastao 2018, ali u drugom obliku, kao mušema sa ispisanom to-do listom koja viče na tebe dok jedeš, a za Oktobarac je ta ideja pretvorena u novi rad.

KK: Deliš mnogo toga intimnog kroz ovaj rad, barem tako deluje kada se udubimo u čitanje. Može li uopšte ovaj vid umetnosti da nastane bez tog intimnog momenta? Ili bilo koja umetnost uopšte?

SĆ: Za mene ne može – svi radovi, koliko god nekad naizgled bili usmereni na spolja su jedan dug proces čišćenja nekog unutrašnjeg dvorišta. Uvek se osećam kao da nemam pravo druge da osuđujem dok iste te stvari kod sebe nisam rešila, i onda mi je mnogo lakše da se u radovima stalno bavim sobom i pretresam sve te intimne fiokice. Mislim da ima nekih radova koji se jako odseku od ostavljanja traga umetnika u njima, ali moji radovi su tako nekako svakodnevni, dostupni i introspektivni.

KK: Meni je od svih ispisanih rečenica bilo zanimljivo i što si dodala Free Britney, učestvujući tako u pokretu za oslobađanje pop princeze iz kandži conservatorship-a. Kako ti vidiš slobodu? 

SĆ: Da, u radu ima mnogo stavki koje mogu da ukažu na to u kom tačno trenutku su nastale. Dok sam pisala jedan deo liste, bila je aktuelna vest o tom suđenju, i bilo mi je strašno da čujem svedočenje o tome kako joj život izgleda, i da shvatim koliko tog sadržaja koji sam konzumirala u detinjstvu (mislim na celebrity gossip) je zapravo bio užasno mizogin. Drago mi je da Britni ponovo osvaja svoju slobodu nazad. A slobodu vidim kao odsustvo straha i prigrljivanje odgovornosti za svoj život.

KK: Tvoj rad se, ako mogu da primetim, kao puzla uklapa u temu ovogodišnjeg Oktobarca – Sanjari. Veliki deo tvog rada i jesu neki snovi – bilo lako ostvarivi ili neke možda nikad dosanjane čežnje. Koliko je za tebe značajan Oktobarac i kako ti gledaš na snove?

SĆ: Bila sam baš dobra u sanjanju kao mala. Snovi su bili toliko veliki deo mene, pa su nekako nestali, a sada radim na njima ponovo – da imam prave, prevelike i hrabre snove a ne samo obaveze. Ovaj rad je na neki način i mapiranje i sistematizovanje svega toga, pretakanje unutrašnjeg sveta u postojanje – i da se ne ostvari, postoji u okviru liste. Oktobarac mi je jako značajan jer mi je to prva velika međunarodna izložba, a i jer sam na kraju, iako nije delovalo da ću uspeti, sa ovim radom opet izašla u neku zonu rasta.

KK: Napisala si u jednom delu svog rada i Stop being a fraud. Podsetila me je ta rečenica na onaj sindrom uljeza o kojem često čujemo od žena. A tu je još jedna rečenica: Stop settling for less. Kao i prethodna, i ova je kratka, a ima izuzetnu dubinu ako počnemo da razmišljamo o njima. Može li se reći da su feministički nastrojene? Koliko je feminizam važa za tebe i da li ga suptilno zagovaraš ovim radom?

SĆ: Ne zagovaram ga suptilno, već dosta otvoreno. Pored te dve koje su tebi zapale za oko, ima puno stavki u ovom radu koje su odraz ženskog iskustva i neralnih očekivanja sa kojima se nosimo, od različitih uloga koje moramo da imamo, do stvari koje se tiču fizičkog izgleda i postignuća. Taj impostor sindrom je baš jak bio i tokom izložbe za mene, sve vreme sam se osećala kao da sam nekako slučajno i srećom završila tu, a ne zbog svog rada. Ali dobro, tu je terapija da radimo na prihvatanju sebe i bez glamuroznih i impresivnih postignuća haha!

KK: Tvoj rad je okrenut budućnosti – da li to znači da će spisak postajati sve duži? Ili će neke stavke biti i precrtane?

SĆ: Da, svakako – već je postao duži i nove stvari mi stalno padaju na pamet. Neke stavke su se već ostvarile, mada još nisam sebi pružila ono zadovoljstvo prekrižavanja stavki. Moram ovih dana to da uradim. Ono što ostaje je neka vrsta arhive i uvek otvorenog formata, koji može da se dopunjuje i revidira zauvek, i u tome je magija spiskova.

KK: I za kraj, pošto nisam imala priliku da gledam tvoj performans, preostaje mi da pitam – kako izgleda tvoj direktan kontakt sa publikom i da li misliš da je taj momenat performansa ključan kod tvojih radova? Da li ćeš imati performans ponovo na Oktobarcu ili spremaš neke nove interaktivne izložbe?

SĆ: Kontakt sa publikom mi je jako prijao, bio je jako i blamantan i uznemirujući ali i snažan i uzbudljiv, pogotovo nakon velike izolacije tokom korone. Performativnost da, i u videima je uvek tu, ali sam zahvalna za priliku da ovog puta uživo mogu da čujem ljude šta misle, da me prekidaju dok pišem, da vidim kako se smeju ili reaguju na stvari koje pročitaju, i da budem tu sa njima nešto kao glamurozna i doterana, da obeležim to ulaženje u ulogu umetnice i performerke. Nažalost ne znam da li ću stići da održim još jedan performans zbog putovanja, ali je trenutno u toku i izložba Bijenale mladih, na kojoj izlažem serijal TikTok videa u paviljonu Cvijeta Zuzorić, a planiram i spremam nove izložbe za sledeću godinu. Sve to je na to-do listi! 

Foto: Nemanja Knežević

The post Sanja Ćopić: Moji radovi su dug proces čišćenja nekog unutrašnjeg dvorišta appeared first on Kulturni kišobran.

Uz pomoć njene porodice i prijatelja, koji pandemiju provode zaključani tokom 2020. godine u Berlinu i Bukureštu, Prvački i njen tim napravili su tri video rada.

Dela dovode u ravnotežu analogno i digitalno, oslanjajući se na mitologiju, folklor i nauku. Iako preispituju uticaj nedavnih događaja na naš društveni i mentalni život, ovi radovi daju maštovite alate koji će nam omogućiti da se svakodnevno bolje nosimo sa strepnjama i pandemijom kroz poetsku formu.

Stavljajući lepotu, kreativnost i transformaciju u srž svog rada, „Pandemijska trilogija“ se bavi blagostanjem i brigom, ponavljajući ideje koje su najvažnije za praksu Ane Prvački.

„Pandemijska trilogija“ izvedena je za potrebe 13. Bijenala u Gvangdžu, (Minds Rising, Spirits Tuning), selektorki Defne Aias i Natasha Ginvala.

Multimask (VIDEO)

Rad Multimask (Multimask) iznova zamišlja karantin i izolaciju kao vreme obnove, ličnog rasta, svesti i lepote, istovremeno pružajući siguran način interakcije sa drugima.

Prvački se oslanja na svoje usavršavanje i istraživanje rada sa maskama i njihovom transformacionom potencijalu.

Energetic Tickle (VIDEO)

Energetičko golicanje (Energetic Tickle) fokusira se na društveno distanciranje i preispituje njegove emocionalne, transmisivne i fiziološke implikacije.

Putem tela i zvuka Prvački nas upoznaje sa novim načinom pozdravljanja ljudi koji nam omogućava da zaštitimo sve učesnike u interakciji. Gestom se komunicira raznolikost emocija iza naših maski za lice kao kompenzacija za odsustvo dodira.

Splash Zone (VIDEO)

Zona prskanja (Splash Zone) ovu trilogiju zatvara snažnim osećajem sigurnosti i zajedništva, ohrabrujući nas da se borimo protiv nemira videći optimizam i osvetljenost u različitim spoljnim elementima našeg života: od prašine i talasa do školjke možemo dobiti duboki osećaj pripadnosti i povezanosti sa vazduhom, vodom kao esencijom, željom i sukobom sa zemljom koja nas okružuje. 

Pored opsežnog istraživanja o različitim temama u  svojim video radovima, Prvački je za svaki izradila i studije akvarela u bliskoj saradnji sa 3D animatorom Catalin Otelea. Na ovaj način fluidni vizuelni jezik vode preveden je u digitalnu animaciju, čime je postignut balans analognog i digitalnog.

***

Iskustvo Ane Prvački u oblasti muzike, pozorišta, prerušavanje, arhitekture, likovne umetnosti i pčelarstva svedoči o njenoj svestranoj praksi – od slikanja do video umetnosti, performansa i virtuelne realnosti.

Njen eksperimentalni pristup uključuje naučno istraživanje, bihejvioralne studije i emotivni uticaj u strategiji čiji je cilj stvaranje maštovitih alata koju mogu služiti izazovima svakodnevnog života. Umetnička praksa Prvački je ekološki svesna.

Realizovala je mnoge samostalne izložbe i projekte medju kojima se izdvajaju NTU CCA u Singapuru, UCLA Hammer Museum, Los Andjeles; Isabella Stevart Gardner muzej u Bostonu i Castello di Rivoli Museo d’Arte Contemporanea u Torinu. Izlagala je izmedju ostalog na, 14. Istanbulskom bijenalu, 1. bijenalu u Singapuru i 13. dokumenti. Nastupala je i na LA Philharmonic-u i Arhitektonskom bijenalu u Cikagu. Nedavno je bila deo projekta Marine Abramović- SkiArt.

Samostalna izložba Ane Prvački u Muzeju De Loung u San Francisku osvojila je nagradu Vebbi 2020 za upotrebu virutelne realnosti, a priznata je od strane Međunarodne akademije za digitalnu umetnost i nauku zbog svojih značajnih postignuća. 

Foto: Ana Prvački

The post Pandemijska trilogija (Pandemic Trilogy) Ane Prvački appeared first on Kulturni kišobran.

Ova izložba predstavlja seriju video minijatura, sačinjenu od ostataka nikada snimljenog filma, odbačenih kadrova, zapisa i tekstova. Video rad, smešten je u prostor putovanja, sumnje i nedoumice, gde pojmovi dolaska i odlaska prelaze iz glagola kretanja u emotivne teritorije, prikazane kao fusnote bez označene celine.

Učim novi jezik putujući u praznom vagonu: sintaksu truckanja, zastajanja, naglosti, štucanja, preskakivanja, lupanja, iluzije, promaje, tenzije i opuštanja. Ne usuđujem se da ustanem sa sedišta, oči su mi prikovane za klizeće stvari, emulziju predela. Umesto “šta želim da prikažem” negde pri početku masivnog planinskog lanca, oko 20-og minuta, zapitaću se “šta pokušavam da sakrijem”, i ovo zaboraviti.

Mia Ćuk umetnica je koja deluje u polju fotografije, teksta i instalacije. Interesuje se za fragmente, tragove i ostatke svakodnevnice koje sakuplja, dokumetnuje i promišlja.

Naročito je privlače zaostaci materijalne kulture 20. veka. Učestvuje na izložbama, uređuje publikacije, beleži i podvlači.

Foto: Mia Ćuk

The post Izložba “Kupine, noću” Mie Ćuk appeared first on Kulturni kišobran.

KK: Pre deceniju ste osvojili nagradu za ciklus “Otisci prirode” a danas su Vaša dela u muzeju pored dela Pikasa, Direra, Mikelanđela upravo u Beču. Šta za Vas predstavlja taj grad? A koliki je zapravo uspeh imati dela izložena u muzeju “Albertina”?

JS: Izuzetna mi je čast što je moj rad postao deo kolekcije muzeja “Albertina” u Beču, koji poseduje jednu od najznačajnijih svetskih zbirki grafika i crteža. U mojoj dosadašnjoj umetničkoj biografiji Beč zauzima značajno mesto jer sam u tom gradu ostvarila zapažen rezultat kada su moji radovi nagrađeni na međunarodnoj izložbi Valter Košacki 2009. godine i od tog perioda aktivno izlažem na samostalnim i brojnim kolektivnim izložbama u Austriji.

Svaki put kada sam odlazila u Beč nisam propuštala priliku da posetim izložbe u “Albertini”, gde sam se divila delima velikih majstora od Direra, Mikelanđela, Leonarda, Pikasa i mnogih drugih umetnika. Meni je tada ideja da bi se moj rad jednog dana mogao naći u takvoj kolekciji delovala nedostižno, ali taj san mi se ostvario i time mi je ovaj uspeh veći. Ponosna sam na ovo postignuće iza kojeg stoji više od 15 godina kontinuiranog i posvećenog rada, usavršavanja, studijskih boravaka i veliki broj samostalnih i kolektivnih izložbi u gradovima širom sveta. 

KK: Vaša grafika “Kapi i senke” je sada u “Albertini”, a radili ste je u tehnici drvoreza. Imate li omiljenu tehniku i da li je to baš drvorez? I šta Vas posebno intrigira u toj tehnici?

JS: Iako izbor tehnike nije važniji od ideje, moramo uzeti u obzir činjenicu da umetnici koji se izražavaju u mediju grafike čine prvi odlučujući korak u umetničkom procesu izborom metoda i tehnike koju će koristiti. Izabrani postupak, u mom slučaju tehnika drvoreza, je utkan u konceptualni okvir dela i bitno utiče na moj likovni jezik. Odgovarali su mi ti izražajni elementi drvoreza, tekstura drvene matrice koja ostavlja linije i zahvaljujući kojoj ostvarujem tu finu taktilnost materije na grafičkom otisku. Ta tehnika mi omogućava da radim i veće formate, da se širim i izlazim u prostor. U svom radu nastojim da pomeram granice i tako sam u drvorezu najstarijoj grafičkoj tehnici uspela da postignem nov način izraza. Želja za istraživanjem dovela je do toga da sam tehniku drvoreza kombinovala sa drugim tehnikama. 

KK: Za Vaše drvoreze su rekli da su očaravajući, a za iste ste dobijali nagrade. Koju kritiku, pozitivnu ili negativnu pamtite?

JS: Znače mi kritike svih onih koji su pisali o mom radu. Posebno bih izdvojila kritike istoričarke umetnosti Ljiljane Ćinkul koja je među prvima prepoznala moj rad i koja me prati od trenutka kada sam debitovala na umetničkoj sceni.

O mom radu zapisala je: “Jelena Sredanović je uzorni primer čiji rad potvrđuje iskreno uverenje u grafiku, demonstrirajući neiscrpne mogućnosti klasičnog medija kao što je drvorez. Njen likovni koncept i rukopisna ortografija nastavljaju linijom velikih uzora iz istorije umetnosti, pa su drevni japanski drvorez i njegove evropske verzije samo primereno integrisani u savremenu recepciju dela”. (Ljiljana Ćinkul, Politika, 2008)

KK: Nova godina je uvek vreme za neke nove planove – koji su novi ciljevi kojima težite u narednom periodu? Planirate li novu izložbu? Postoji li neki muzej u kojem biste posebno voleli da vidite svoje radove?

JS: Aktuelna situacija je doprinela da imam više vremena za umetnički rad u ateljeu. Moje redovne aktivnosti se nastavljaju – učestvujem na međunarodnim izložbama i projektima i sarađujem sa galerijama i muzejima širom sveta. Docent sam na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i veoma me ispunjava rad sa studentima. I na umetničkom i na akademskom planu, protekla godina bila je veoma izazovna – moje dve samostalne izložbe od kojih je jedna trebalo da se održi u Beogradu u Galeriji ULUS-a a druga u Velikoj Britaniji morale su biti održane onlajn, kao i dobar deo predavanja tokom godine. Nadam se što skorijem direktnom kontaktu sa publikom, saradnicima i studentima. U međuvremenu svi se trudimo da nađemo alternativne načine da prezentujemo svoj rad i prenesemo iskustvo. 

Nosim veoma lepe uspomene iz Njujorka gde sam izlagala u Međunarodnom grafičkom centru i aukcijskoj kući Kristi (Christie’s). Impresivna mi je kolekcija crteža i grafika njihovog Muzeja moderne umetnosti MOMA i bila bi mi velika čast se moji radovi nađu u toj kolekciji.

Foto: Mila Pejić

The post Jelena Sredanović: Nastojim da pomeram granice u svom radu appeared first on Kulturni kišobran.

Od samog početka filma, pred nama je iskrena intimna priča jednog putešestvija žene koja se nakon više od 40 godina, tokom kojih je živela u mnogim gradovima sveta, vraća u rodni Beograd.

Prošle godine, Marina je imala izložbu „Čistač“ koja je trajala nekoliko meseci u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.

Film je i zabeleška te izložbe, koja predstavlja celokupnu evoluciju Marine kao umetnice. Kadrovi sa izložbe, i pripreme iste prepliću se sa događajima iz prošlosti o kojima Marina govori otvoreno.

Marina podigla lestvicu

Miljković smatra da Marina „Čistačem“ visoko podigla lestvicu izlaganja.

„Kroz tu izložbu, ona je doživela svoju malu ličnu katarzu, otpakivanje važnog kofera. Time što je došla i dovela Čistača, učinila je sebi, pre svega, puno dobrog, ali i nama“, rekao je Miljković.

U filmu su prikazani i segmenti priprema reperformera koje je publika gledala u Muzeju savremenih umetnosti prošle godine. Cilj, međutim, nije puko ponavljanje onog što je Marina radila u orginalnim izvođenjima, već predstavljaju jedno posebno iskustvo za svakog umetnika.

Zato se Marina na neki način i gnuša, što se može primetiti u njenom glasu, onih koji „svoj rad ne daju nikom“.

„To je kao kad ne daš svojoj deci da odrastu“, kaže ona.

Ali tek kad je došla u SAD, u Njujork, grad koji broji mnogo umetnika, Marina je morala da pronađe način da bude jedinstvena.

Sviđala se ili ne nekom njena umetnost, razumeli je mi ili ne, ona je u tome i uspela. Marini je 2016. dodeljena nagrada za najuticajniju ličnost iz sveta umetnosti. A nekoliko godina ranije sarađivala je i sa Lejdi Gagom.

I pored svih performansa, od „Kuće sa pogledom na okean“, preko „Ritma“ do „Umetnik je prisutan“, koji sami po sebi jesu fascinantni, scena koja možda najviše intrigira u filmu jeste momenat nostalgije kada Marina konačno ulazi u stan u kojem je živela u Beogradu, za vreme Jugoslavije.

Taj povratak Marine, a ne njenog dela, kao i njena prošlost i odnos s majkom, jeste ono o čemu ovaj film zaista govori.

Na kraju, ako niste upoznati nimalo sa delom Marine Abramovć, ovaj film će vas uvesti u njen svet koji ćete nakon poslednje scene makar malo bolje razumeti.

Foto: MCF

The post „Jedini pravi film o Marini“ appeared first on Kulturni kišobran.

Učestvuju: Maja Ćirić (istoričarka umetnosti i nezavisna kustoskinja), Igor Simić (multimedijalni umetnik i filozof) i Petar Protić (novinar i istraživač).

Značajne promene i poremećaji su se dogodili zahvaljujući globalnoj pandemiji. Teme kojih ćemo se dotaći odnose se na digitalni obrt, tržišnu eksploataciju, kolapse, hiperprodukciju, proteste umetnika tokom lockdown-a, socijalnu tehnologiju, (ne)mogućnost okupljanja i stvaranja otpora u kontekstu umetnosti. Promene do kojih je došlo ukazuju na suočavanje sa jednim specifičnim istorijskim trenutkom. Da li postoji kapacitet da se taj trenutak prevaziđe kroz novu umetnost, nove institucije, novo mišljenje?

Samo neke od aktivnosti koje su praktično buknule tokom ove godine zahvaljujući pandemiji korona virusa jesu onlajn posete galerijama i muzejima, prisustva predavanjima i debatama putem vebinara, posredovanje umetnosti putem oglasa i društvenih mreža, afirmacija Internet/Digital Art-a i „nematerijalne“ kulture. Dogodio se digitalni obrt. To ne samo da je uticalo na struktiriranje umetničkih programa (prelaskom na potpuno digitalizovane forme) već je promenilo kulturnu logiku koja se nalazi u pozadini svakog pojedinačnog događaja, posebno u smislu klasičnog okupljanja u javnom prostoru.

Takođe, umetnost je uvedena u jednu algoritamsku sferu u kojoj može drastično menjati svoju funkciju kao specifična vrsta mrežne potrošnje (online consumption).

Periodu korone prethodila je uvećana tržišna ekploatacija umetnosti i njena hiperprodukcija. U korak sa ekonomskim razvojem i umetnost se iznova legitimisala: u kapitalističkim društvima muzeji moderne umetnosti nastajali su kao ideološki projekti koji su proces modernizacije sprovodili kapitalističkim sredstvima. Veliki evropski muzeji su, na primer, franšizirani u Kini i Ujedinjenim Arapskim Emiratima kao logična posledica borbe za tržišnom dominacijom kroz kulturu, na šta se nadovezalo otvaranje na stotine velikih muzeja savremene umetnosti u ovim zemljama i na hiljade manjih galerijskih prostora.

Međutim, tržišna vrednost umetničkih dela posle lockdown-a je drastično opala. Ukupna prodaja kineske aukcije umetničkih dela opala je za zapanjujućih 84,9%, dok su Velika Britanija i SAD u odnosu na prošlu godinu opale za 52%.

Prosečna cena likovnog dela pala je za 41,3%. A najdramatičniji pad doživeo je elitni deo impresionističkog i modernog tržišta koji je potonuo za 69,6%. Mnogi su odlučili da svoj najbolji materijal prodaju privatno ili čekaju da ga stave na tržište. Sa druge strane rastu ponude prodaje digitalne umetnosti za bitcoine.

Akcentujući pitanja rasizma, svesti o raznolikosti, previranja u vezi sa pokretom „Black Lives“, ali i rada/prakse u umetnosti, Coco Fusco (multimedijalna umetnica, spisateljica, kustoskinja i aktivistkinja) kaže da je ovo vreme kada treba preispitati mitove o pravdi i pravičnosti: I dok pravda i pravičnost mogu biti ciljevi demokratske političke kulture oni nikada nisu bili principi koji pokreću najmoćnije pokrovitelje i umetnike sveta umetnosti. Bilo bi dobro da razmotrimo ko zapravo na umetnost gleda kao na arenu u kojoj socijalna pravda treba da prevlada. Ne možemo pretpostaviti da je to zajednička vrednost… Umetnici su protestovali na ulicama i slali deklaracije na društvenim mrežama pozivajući na institucionalne promene, a ne nove estetske pokrete. Bore sa za opstanak u miljeu koji je usmeren na visoke vrednosti, ali koji je perverzno nejednak u raspodeli resursa.

Postavlja se i pitanje (javne) umetnosti fitrirane kroz eho-komore/filter mehurove gde algoritam u perusuasive computation poduhvatu „traži“ ponudu i mišljenje slično našem, svodeći kognitivno delanje na minimum. Eliminušići zajedničku javnu sferu koja ostaje uskraćena za elemente reprezentacije i inkluzije, i postaje sfera istomišljenika. U određenom smislu, muzeji/galerije nisu više ni nominalno otvoreni prema najširoj publici.

Sve izraženija situacija gde socijalna tehnologija kreira mišljenje podriva savremene prakse u umetnosti koje podrazumevaju mišljenje u odnosu na (tehno-kapitalistički) kontekst. Algoritam koji nas „vodi“ nema mogućnost da presudi šta želimo, već pretpostavlja na osnovu prethodne statistike naših inputa. U toj operaciji „nuđenja“ stava i odluke, algoritam ostvaruje jednu vrstu medijske funckije koja utiče na našu percepciju umetnosti. Kreira se ponuda koja nije upravljana sa pretpostavkom naše lične građanske odgovornosti, ljudskih prava, misaonog procesa, životnog iskustva ili strategije otpora.

Kakvi ishodi proističu iz pobrojanih previranja? Moramo li da odučimo stara znanja i odnose sada kada se sve menja?

Foto: Promo

The post Tribina: Kako korona menja umetnost i svet umetnosti? appeared first on Kulturni kišobran.

U svom umetničkom radu Željka se godinama bavi gradovima, jer je spletom životnih okolnosti živela u mnogim evropskim gradovima: Tuzla, Beograd,Maćerata, Rim, Atina, Istambul, Ankara i Cirih. 

Ova izložba, može se reći, na neki način objedinjuje njen dosadašnji rad.

Željkin rad kao umetničko delo scenskog dizajna predstavljen je kroz slojevitu, kompleksnu i svakako višeznačnu scenografiju.

„Ognjište“ označava njen centralni na kome se nalazi osam velikih tanjira koji prikazuju osam gradova.

Svestrana i pre svega radoznala, radeći na ovom izuzetno složenom radu, Željka se koristila različitim medijima: crtež, grafika, porcelan, video art, a svaki pojedinačni rad rađen je kombinovanim tehnikama.

Video rad prati diptih, dve umetničke knjige sa temom „Skupljači mjesečine“, inspirisane pričom Branka Ćopića kao i delom „Magla i mesečina“ Meše Selimovića. 

Maslačci, bulke, galebovi, vilini konjici provlače se kroz celu izložbu, a autorku asociraju na migracije, „djetinjstvo“ i lakoću postojanja. S druge strane, jedan od važnih elemenata u Željkinoj priči je prozor, koji na Željkinoj sceni igra vrlo važnu ulogu i zauzima vrlo važno mesto.

Ovom izložbom Mićanović Miljković, predstavlja svoj doktorski rad.

Izložba će trajati do 1. decembra 2020.  

Foto: Željka Mićanović Miljković

The post „U potrazi za idealnim gradom: prozor u nadstvarnost“, izložba Željke Mićanović Miljković appeared first on Kulturni kišobran.