Izložba se zove “Transoptimizam”, a mogla bi se isto tako zvati i “Ovde Major Tom, plutam u kariranim ska patikama sa zihericama na poderanom džinsu sopstvenog preobražaja”, sve što meni godi, sve što godi jednoj osobi koja vidi izvan viđenog i čita ispod naškrabanog, eto baš to je ova izložba.

Bilo da samo voliš stripove i pop-art (čiji se uticaji osećaju u mnogo Darkovih radova), ili si naklonjen filozofiji i kontemplaciji života i realnosti i spiritualnosti i sazrevanja i ljubavi, bilo da ste došli samo zato što volite autora, ili zato što volite umetnost, ili prezirete umetnost ali ste željni strasti i muzike i razumevanja,… Ma možete biti i čist nihilista i anarhista i sve što izlazi iz standarda (a koja prava osoba voli standarde?), došao si gde je trebalo.

Darka pratim dugo, kao mnogi ovde, kroz ono što je učinio za domaću radio scenu, za neklasičnu humorističku scenu, pa, na kraju krajeva, sasvim nevoljno, i za političku scenu (onako kako oni nikako ne vole). Ali, kroz sve to što sam godinama pratila, osećala sam koliko se i kako on otvara, koliko je sirovog i surovog humora proisteklog upravo iz mnogo čitanja, mnogo dobre muzike, filma, generalno mnogo pravog obrazovanja. Kroz taj surovi humor, najpre preko radija, onda i TV-a, stendapa itd, provlačilo se mnogo ozbiljnog poimanja društva (lokalnog i globalnog), života, ljubavi, kreativnosti, ljudske gluposti, apsurda, pokvarenjaštva.

Kada je rekao da je odrastao na panku, mnogo toga mi je postalo jasnije. Kada je citirao Karlina – još jasnije. A, kada sam videla ovu izložbu – besprekorno.

To što se galerija nalazi na par metara od već pokojne Šikarice (kultnog zbornog mesta ovdašnjih muzičkih alternativaca) mi je izazvalo osmeh pri samom ulasku (obožavam ironične situacije) – mrtvilo jedne alternative, rađanje neke druge, a ipak bliske, premda Darko u svom miksu filozofija odlazi mnogo dalje nego vođe nekih od meni omiljenih alt rock bendova.

Dare je, ipak, zbog svoje beskompromisnosti nekoliko puta u svom životu prilično propatio. Ponekad su se takvi lovovi na ovog niskog ali glasnog “vešca” preklapali i, neko labilniji bi, tokom takvih momenata, izgubio razum, dok je Dare, prkosan ali kreativan kakav jeste, izgubio samo želju da ide dalje istim putem, te je sebi nacrtao novi. I tako nekoliko puta. Svaki put sve interesantnije.

Kao Betmen sa jedne od njegovih ilustracija, bivao je na ivici besmisla sopstvene borbe isuviše puta da to na njega ne bi ostavilo uticaja, no, sudeći po smirenosti koju sam mu uhvatila u stavu i na licu ovog četvrtog juna, mislim da je svom Betmenu samo izvukao mikrofon i umetnuo kičicu, glas i glad i rezon je ostao.

Da vam pojedinačno opisujem slike i crteže, besmisleno je, to su sve delovi dve celine – pop art fantazije i stvaraočeve emotivne implozije. Sve su one delovi njegovih impresija modernog i svakog društva, kao i, evidentno, sagledavanje njega samog i rezultat interakcije sa raznim osobama. To se oseti i može da se okusi (uz fantastičnu (Akademsku) rakiju koja je na izložbi poslužena).

O uticajima koje sam primetila bih mogla do ujutru da pišem (od Kitsove poezije, te panka, rokenrola, ljudi i bola i slikarstva i stripa, stripa, stripa…), o posetiocima neću, jer je nevažno da li je bilo i novinara i glumica i muzičarki i autora i gitarista i mnogih drugih tebi nevažnih-važnih persona. Svi koji su bili su bili prijatni i zaljubljeni u ono u šta gledaju, trgnuti, žacnuti, dirnuti, veseli, zbunjeni, impresionirani, zadovoljni, inspirisani, a nadasve počastvovani srdačnošću ovog dragog čoveka – Darka Mitrovića, koji ima svako opravdanje za kurčenje, ali to ne čini, ima svako pravo da bude ciničan i gorak, ali to nije. On je održao kratak i sladak govor, na način na koji bi to učinio dečak koji tek završava umetničku akademiju, pomalo sramežljiv, svakako duhovit, šarmantan nesumnjivo, pomenuo je sve a sebe nedovoljno, mada sasvim sigurno zna koliko vredi, ipak svestan toga da je pošao u potpuno novu plovidbu. Zapravo skočio je sa čvrstog tla palube i pliva, pliva, grize ajkule i čisti morske trave, pokušavajući da, najzad, stvori ostrvo na kome će moći da bude miran.

Darko Mitrović je krenuo iz malog pankera koji je zezao šminkere po centru Beograda, do pokretača omanje revolucije u domaćem radio programu, preko kamere i bine sve do statusa voljenog umetnika i pisca, što će tek, sigurna sam, biti i ostati.

Ja sam kući otišla kao da me neko okupao u bojama i notama. Idite do četvrtog jula u Galeriju 1217 pa proverite da li lažem.

Za kraj, ostaviću ovde par Daretovih odgovora na moja zapažanja i pitanja.

KK: Pomenuo si da ti je otac bio umetnik, kaži mi par reči o tome, i kako si ti počeo da crtaš i slikaš. Takođe, vidim da ti je strip forma jak uticaj… ?

DM: Ćale je bio čista magija sa olovkom, lik koji je mogao da nacrta bukvalno sve što vidi očima, a karikature su mu bile neprejebive. Život ga je odveo na drugu stranu, verovatno je svesno stavio svoje snove u drugi plan i žrtvovao ih da bi nas prehranio, ali talenat je ostao u krvi. Ja sam kao klinac bukvalno živeo u stripovima, nisam ih ispuštao iz ruku.

Bio je to neki moj projektovani svet, gde dobro na kraju uvek pobedi, mada te život kasnije nauči da to baš i ne ide tako. Crtao sam, jer me je to činilo živim i srećnim. Pravio sam svoje zinove, delio ih ortacima u školi, stigao i do salona stripa u SKC-u… Mislio sam da je to moj put zauvek, a onda su nas poklopile devedesete i svi smo prešli u mod čistog preživljavanja. ali ta klica je preživela.

KK: Koji stripovi i kakvo slikarstvo je ostavilo najsnažniji utisak?

DM: Gutao sam sve, od Stripoteke i Stripa 84, do YU stripa i Superstripa. To te formatira za ceo život, taj vizuelni ritam ti uđe pod kožu. Što se slikarstva tiče, cenim klasiku ali živim savremenu umetnost. Ne delim stvari na lepo i ružno, jer je to previše jeftino. Istinska umetnost je ona koja ne koketira sa publikom, koja te ne mazi po glavi, nego te udara direktno u stomak. Ja lepotu vidim u stvarima koje društvo često odbacuje kao ružne, prljave ili iskrivljene. Ako umeš da gledaš, tu se krije najčistija istina. Privlači me ta ulična energija, pank, taj neobrađeni, sirovi krik. Zato me i ne zanimaju fioke i istorija umetnosti, ne želim da lepim etikete i frljam se imenima. Zanimaju me autori koji ne kalkulišu, koji ne crtaju da bi se svideli kolekcionarima, nego oni koji povraćaju utrobu na platno i ostavljaju krv na papiru. Ta sirova, nefiltrirana iskrenost je jedino slikarstvo koje priznajem, i gde se prepoznajem.

KK: Videla sam praktično svuda na radovima „in god we trust“ precrtano, zatim reference na Soup Nazija iz Sajnfelda (što sam prvo primetila, jer mi je to omiljeni sitkom), ima još paterna, ali de mi kaži, ako želiš, što baš ove dve stvari svuda, kako god želiš odgovori, samo mi je zanimljivo?

DM: Iskreno, mrzim da objašnjavam simbole, to mi je malo bezveze. Želim da ljudi ispred mojih slika osete nešto svoje, a ne da čitaju uputstvo za upotrebu. Ali, ako zagrebeš ispod površine, sve te stvari – i precrtane parole i pop-kulturne reference poput Soup Nazija – jesu moje smejanje u lice lažnim vrednostima. To je čista subverzija i kritika ovog našeg licemernog, našminkanog društva, koje lagano gleda sopstvenu propast i aplaudira joj. To je moj način da kažem da sistem fejluje, a da mi i dalje možemo da budemo slobodni i divlji.

***

I MOŽEMO. Hvala Darku što nam je to i ovim pokazao, i sve se nadam da ćemo jednom uraditi ceo intervju, ali, kako sa osobom ovako višeslojnom uopšte imati “normalan” intervju? Bolje je samo da gledamo, slušamo, obraćamo pažnju, i živimo. Mislim da nam to svakako i on želi.

The post Darko Mitrović: Nefiltrirana iskrenost je jedino slikarstvo koje priznajem appeared first on Kulturni kišobran.

Niko mi nije rekao da u beskrajno dosadnom kraju kakav je onaj nedaleko od stanice “29. novembar” postoji skrovište za alternativce, bunker za muzičku ekstazu kakva se dogodila ove subote 11. aprila, u lokalu zapuštenog, grafitima i prašinom kamufliranog tržnog centra. Kontrapunkt je kontra na toliko načina, ali posebno tako da u ta četiri kratka zida imaš osećaj kao da si u koncertnoj dvorani, ili je možda ipak do nas, do bendova, do duha. Provlačeći se kroz hodnike do samog kluba, osetila sam se, te preduskršnje subote, vrlo produhovljeno dok me prožimala vibracija istinskog panka, jer je predgrupa – bend Opproprium – sastavljen od četvoro prilično mladih ali opako entuzijastičnih majstora, te smo, čim smo ušli, znali da smo, sasvim sigurno, kod kuće.

Moram da priznam, nikada ne bih verovala da će generacija koju sam mogla da rodim, u 2026. godini izvesti tako autentičnu pank šutku uz prve sekunde izvedbe Zlatnog Papagaja (El. Orgazma), potom da, uz narednu pesmu, poseda po podu i osvetli sve upaljačima, kao da se cela svirka dešava u nekom od londonskih klubova krajem sedamdesetih, a ne ovde, i nikako sada. Mnogo nove nade, mnogo osmeha, hvala im bespogovorno.

Kada se mlađana publika i ekipa Oppropriuma sklonila i šmugnula u svoju, mladu noć, članovi The Bite su, jedno po jedno, izlazili, čeprkali po bini, podešavali, odlazili, vraćali se, vrlo stručno ali veoma opušteno, valjda kako ne bismo shvatili koliko snažan uragan će nas pogoditi kroz nekoliko minuta.

Počelo je žustro, žestoko, neprobojno, probadajuće, blues-rock rifovima pesme Age of Dark, zatim tvrđe i opasnije, pesmom Hand in the Rubber Glove, nakon koje je Ljilja (Zdravković, vokal) napokon izrekla “Dobro veče”, istovremeno ortački, ali i šeretski, jer tako rade ljudi, a posebno umetnici, koji su svesni toga da su te u tih prvih nekoliko minuta potpuno preuzeli i poneli svojim putem.

Nastavljeno je jednako moćnim udarima pesama Stone Cold Bitch, You Don’t Have Me, i They Say, sve do sada već favorizovane She’s a Rock (but I am Rock n Roll), gde je Ljiljana dodala da je ta igra reči postala sastavni deo internih fazona u njenim bliskim krugovima (ona je kao kamen, ali ja samrock n roll – žargon koji je veoma teško prevesti, ali je zabavno, verujte).

Potom je lista nastavljena nešto laganijom bluz-hardrock pesmom Some People, dosta poletnijom Lay Down, kidajućom Lies, potpuno šmekerskom Go To Hell, a kada su pevali So You Think You Know Me svi su počeli najdivnije da đuskaju, trenutak kada bend zna da te kupio sasvim, razložio na sitno, verio te, igra sa tobom prljavi ples iz koga nema jasnog izlaza, moj partner koji je praktično kafanski čovek postaje opčinjen, ja postajem uzbuđenja, mentalno, telesno, to je TO.

Nekoliko puta do ovog i nakon ovog momenta, članovi benda pozdravljaju i provociraju se međusobno s bivšim članovima, posebno pevačicom Unom i basistom Igorom, koji prate iz publike, bubnjar Stole (Bojan Stevanović) bivšem basisti Igoru Ćiliju dovikuje: “P*ČKO, IZDAO SI BEND”, iako se sadašnji basista Zlaja (Zlatan Oraščanin, višegodišnji bass u Rainy Underground) glasno smeje i skakuće po i pored bine, obojica basista potvrđuju da je Zlaja savršena zamena, a reklo bi se ne samo po umeću rukovanja instrumentom, već i energetski.

Zapravo, svi ovi ljudi, posebno gitarista Boki (Bojan Savić) kao osnivač i idejni vođa benda, shvataju da stvari i postave mogu da se menjaju iz hiljadu razloga, da nesigurnosti, životne i profesionalne turbulencije, ljubavi i neshvatanja povremeno mogu da se javljaju, ali, sve dok se cilj neprekidno i bezuslovno postiže, dok ljudi koji taj sastav prate ili tek otkrivaju osećaju istu nit godinama, decenijama, istu bodljikavu žicu koja svakim rifom pravi brazde po kičmi i stopalima, dok god se znojimo po klubovima i livadama prateći njihov zov kao nešto primalno i pravo, onda sve promene nisu toliko važne, stvoreno je nešto za pamćenje.

Zlaja koji mi je, par minuta pre svirke, rekao da je odnedavno u bendu i “valjda se snalazi”, na skroman način ipak pokazuje da mu je stalo, da se nalazi negde gde mu je dobro. Bubnjar Stole (čovek koga sam upoznala kao više nego vrsnog fotografa/videografa, potpuno ostvarenog (Kan i Lingus) u umetničkom polju koje obično zauzimaju introverti), za bubnjevima izgleda kao realni prikaz Zverka iz Mapet Šoua, posve mokar i divalj, srećan. Pa kako da ne shvatim da je ovaj bend nešto što grli svoje članove i od njih pravi plamen i s njima čini čelik…? Ljilja, višedecenijski radijski čovek, osoba koja s autoironijom izgovara da je kraljica vasione i sila prirode, ne shvatajući da zapravo, upravo to i jeste, osoba koja nosi snagu šesnaest žena u jednom oku, a koliko ih tek ima u glasnim žicama i muzičkom znanju, kaže da želi da se vrati u punu sebe a te večeri je, boga mi, posedovala sebe više negoli vatra ima iskri.

Ovo su ljudi kojima dolaze braća Jelić u Fest na svirke, ljudi koji poznaju sve i svakoga, a najtoplije izgrle nas koje su dvaput u životu videli. Ovo su pravi ljudi.

Bend je svirku nastavio starom pržilicom I’ll Drink to That, i skoro pa pesmom za arene – a definitivno za upaljače – Alone. “A sada naša najnovija, Selene, čijih se ni reči baš najbolje ne sećam, malo ću da mumlam”, reče Ljiljana i otkide pesmu kao od šale. Teže sam recitovala brzalice u prvom razredu nego što su oni odsvirali i otpevali pesmu koju “nisu još uvežbali”. Ja mislim da su oni u stvari apsolutno svesni toga da u snu umeju da odrade vrhunsku svirku, te da se s nama poigravaju kao mačići s percima, to je odlika svakog vrsnog umetnika i zanatlije, da ispresavija železo kao Popaj a da je njemu to kao da mesi perece. Briljantno.

Ljilja se, nakon totalne egzaltacije rifovima u I Don’t Care, prisetila legendarnog kolege Vlade Jeta, čestitavši mu rođendan uz nešto što je davno rekao njima: “Dobri ste, ali što na engleskom…”, te su zasvirali eksplozivnu Znaš koja jeste na srpskom, ali može biti i na još hiljadu jezika. Tebe ionako erotično vozi Bokijeva gitara i Stoletova bubnjarska gimnastika, to je govor tela, to je duhovno i duševno otkriće, bas i glas su tu da podmažu klipove i kukove za kompletni stiskavac.

Za finiš su odsvirali i The End i Change, mi smo bili željni i zagrljaja i sunovrata i sukoba i nežnosti, “samo nam svirajte još, još”, Ljiljana kaže da bi rado to učinili ali ne znaju više pesama. Toliko šarma, toliko emocija, kako možemo da stanemo?

I zaista ovoga puta nisam želela da se skidam, majke mi, ali jesam, i zaista nisam očekivala puno od tako malog kluba, a dobila sam mnogo, i zaista, ove osobe su rođene i isklesane za stadione i Vudstoke. To su ove preduskršnje subote bila jedina božanstva i presveštenstva koja su važna za krvotok, osmehnuli su se, zasjali, pokupili nas i prosuli po podu kao ključalo ulje, kao svoje robove i vernike i ljubavnike. Zaista, znala sam za šta su sposobni, ali ne i da su za ovo stvarno rođeni. Kao i mi za njih. Hvala The Bite, vidimo se uvek.

The post Kad sviraju The Bite: Gitarska liturgija četiri rokenrol božanstva appeared first on Kulturni kišobran.

Niko mi nije objasnio da će mi nedostajati baš svi. Da ću se osećati loše, jer nisam došla kod ovog i one. Što nisam jače zagrlila nekog milog, da ostane do leta u kosi. Što se nisam više ljubila, kada sam mogla. Da će mi faliti jutro i veče. Ružni barovi i jeftino pivo. Bol u tabanima kada stignem u stan. Lepi bol na koži od vođenja ljubavi. Osrednja kafa sa bratom na drugom kraju grada. Autobus koji se dere na mene. Igra žmurke s ridžovanima. Trafika u ponoć. Gužve na Zelenjaku. Karaburma koja se raspada, i Gardoš koji sija. Reka koja miriše na život. Česma na Tašu. Skupa bicikla na Adi. Griža savesti, dok otkidam grančicu procvetale trešnje. Večernji burek i šala smešnog pekara. Ono kad nađem neki super grafit, ili uletim, neplanirano, na izložbu koja muti misli. Fotkanje neprimećenog ugla na Kališu. Razgledanje haljina koje ne mogu da kupim. Ono kad mi dobaci taksista na pešačkom. Ono kad branim suknju od vetra. Da će mi faliti prokleta košava. Vreme kad je smog bio najveća briga. Dosadne priče oko izbora. Dosadne priče na poslu. Kolektivna ogovaranja i strogi šefovi. Vreme kada se nakašljem od cigarete, a niko ne uzmiče i ne prekriva lice. Vreme kada sam jela keks čim izađem iz radnje. Kada nije bila frka da pomazim nečije dete. Da se rukujem. Da se igram sa tuđim psima. Da leškarim u parku. Ono kad niko ne viče na mene, jer besciljno lutam nekoliko sati. Žurke na kojima tesno plešem sa kim god hoću. Da će mi nedostajati i svadbe i slave, iako ih ne volim, i beskrajno lupanje escajgom okolo. I predavanja na fakultetu, kada bih zaspala. Redovi u pošti umesto reda pred marketom. Red ispred međugradskog busa. Mogućnost da pređem granicu. Sat vremena u kineskoj radnji, da bih izašla s jednim ukrasom. Sretanje osoba kojima se nikad ne javljam. Ono kad mi neko priča šta ima novo, a ja se trudim da se setim ko je on. Ono kad to neko radi dok ja pričam. Koncerti. Svirke. Festivali. Bazeni. Teretana u koju ne idem godinama. Moja mačka na drugoj opštini. Moja baka, sama u dalekom gradu. Februar, u kome sam još imala velike planove za sebe. Planovi za ovo leto, koji će se menjati u planove za jesen, zimu… Moj honorarni posao, da ne grizem nokte prvog u mesecu. Kafa sa stanodavcima. To kako se svaki put iznenadim koliko su im deca porasla. Vreme kada nisam svakoga dana morala da ribam svoj telefon, svoje patike, svoje kvake, ambalaže svega što sam donela. Vreme kada me se nisu bojale komšije, i ja se nisam bojala nikoga. Vreme kad se nismo svi okretali prema slabašnom penzioneru, koji je promolio nos na ulicu. Kada nismo uspaničeno trčali prema zgradi u pet popodne. Kada nisam osećala nešto strašno, dok slušam aplauze u osam, jer me podsete na to da smo svi u svojim ćelijama. Vreme kada nismo u ćelijama, u kojima smo da ne bismo povredili jedni druge, a to mi je važnije od sopstvenog zdravlja.

Niko mi ovo sve nije rekao. Da jeste, verovatno ne bih čula. Sve što sam u tom minutu znala je da ovo sada moram. Sve što sam shvatila je da ja ne mogu da budem ja, ovih par meseci, da niko od nas ne može da bude šta hoće, da bismo kasnije svi mogli i umeli sve. Sve što sam videla su ljudi koji padaju u krevete jer je neko negde kinuo. Potom više ništa nisam mogla da znam, osetim, vidim, osim spoznaje da nemam izbora. I spoznaje da imam mogućnosti da opstanem, jer opstajali smo mnogo puta, u mnogo konstelacija. Radiću nešto pametno, radiću na sebi, obećavam. Učiću. Vežbaću. Stvaraću. Voleću na daljinu, i miriću se sa svima preko mreža. Čitaću nešto kvalitetno. Biću u svojoj sobi koliko treba. Ribaću podove, hraniću ove uzrujane golubove na prozoru. Naći ću neke super izvore zarade na netu. Možda ću i ja opet tapšati u osam. Slušaću i spavaću dovoljno. Sve ću činiti. Samo me sada pustite da još malo plačem.

Foto: Pixabay

The post „Čitava ulica polako tone u ne“ appeared first on Kulturni kišobran.

Međutim, gosn Popović te uvodi blago. Zavodi, zatim prekriva, i, napokon, počinješ da poznaješ ovog nekog čoveka, onako kako on čezne da ga, napokon, neko upozna.

Knjiga se zove: „Pesma bunca i plače“. Zapravo, stiče se utisak da je autor u vezi s tim bio ironičan. Ove pesme su isuviše ispunjene nadom, željom i žudnjom, da bi pisac tu ispao tugaljivi očajnik u groznici. Uistinu, svaka ta nada i ljubavna (ljubavnička) nota je pažljivo umotana, možda je tako u prirodi osobe iz koje su stihovi iscureli, a možda je do lukavstva.

Interesantno je to koliko se doživljaja na posletku svodi na ljubav. Najzad, ona postoji kao ono zbog čega mnoštvo stvaralaca ume da čeka narednu zoru, i kao ono zbog čega je njegovo delo toplo. Čak i kada piše o ružnoći jednog grada, o cinizmu prokletnika koji siluju poeziju, o težini duše koja se miri sa smrtnošću… on se ipak drži za tu jednu nit koju je sebi dozvolio, iskreno očaran time da je tako šta pronašao u svetu koji sve više gazi i zaboravlja.

Popović ovde, takođe, često iznosi ishode observacija ljudske prirode i prirode mesta po kome se svakodnevno mora kretati – umetnik je, ipak, nadasve, posmatrač, onaj koji vidi i oseća, kako svet, tako i sopstvene, slabo dostižne dubine.

Umetnik je strahovito empatičan. On ne može odoleti tome da ga pogađa sve što ga kroz dan očeše. Čak i kada toga nije svestan, on u svome delu jasno secira i posloži baš sve. U ovoj zbirci, uspelo mi je da svaki taj fragment pronađem, učitam, prepoznam ga, kao da ga doživljavam na svome temenu.

Kako je autor čovek koji iza sebe ima iskustva, mislim da mu ne bi bio problem da se njime služi, kako bi nam poslužio ono što bismo najviše voleli da kušamo. No, mislim da to, zaista, nije ispravno kazati za ovu knjigu. To iskustvo – a, ono je prostrto kako na sopstvena dela, tako i na saradnju s brojnim magazinima koje se bave pop kulturom, muzikom, urbanim svetom – savršeno je upotrebio da satka sve ozbiljnije nego što bi umeo neko u ranom, prvom delu.

Ova zbirka je, nesumnjivo, veoma lična. Kako bi se drugačije i moglo pisati dobro, ako ne iskreno? Zato, nemojte zameriti ukoliko se negde ne budete smestili lako. Sa druge strane, takva lična osećanja su ona koja svaki pravi ljubitelj poezije nosi unutra, pa mislim da se veza ipak može uspostaviti, makar na nivou korena svakog ponaosob, onom koji čuvamo od rođenja, a koji jača kako postajemo zreliji, išarani tragovima lomljenja, vođeni sutrašnjicom, ili pojavom nekoga koga volimo, ili želimo voleti, i, najzad, vođeni težnjom da od sebe hoćemo više nego što su nam govorili da umemo činiti.

Pročitajte još: “Pesma bunca i plače – dopunjeno izdanje”, nova knjiga Milana B. Popovića

Piše: Ariel Cemović

The post Da li zaista „Pesma bunca i plače“ – recenzija jedne zbirke pesama appeared first on Kulturni kišobran.

„Dosta je bilo skrivanja iza raznih imena  i pseudonima, vrijeme je da pokažem što mogu sama. Kud puklo da puklo! Jako se veselim ovom novom početku. U pripremi je album za koji sam napisala svu muziku, tekstove, a i izdaću ga sama, pod svojom etiketom“, kaže Ida.

Ida je uvek bila svestrana i zanimali su je različiti muzički pravci, stoga je i postavila različite muzičke projekte, koji komuniciraju sa različitom publikom. Ali muzika koju sada sluša, kako kaže, je nežnija, suptilnija, što se odrazilo i na muziku koju stvara.

Duhoviti tekstovi su i dalje jedan od njenih aduta, a svaki tekst priča svoju neobičnu priču. 

Prvi singl se zove “Šansa“, za koju je aranžman i produkciju uradio Voja Aralica. Govori o jednoj fantaziji, neostvarenom potencijalu velike strasti, o uspomenama koje se nisu dogodile.

Pesmu “Šansa“ prati i neobičan, šareni spot snimljen u sportskoj dvorani. Angažovano je 25 plesača i Ida se prvi put okušala u baletskim pokretima.

“Vrlo minimalno, htjela sam više, ali su mi nakon prve probe rekli da samo sjednem na krevet, oni će sve“, kaže Ida kroz smeh.

Ida Prester je za svoj prvi spot okupila žensku ekipu. Rediteljka spota je Maja Uzelac, scenaristkinja Ana Rodić, a koreografiju je radila Dunja Jocić, naša nagrađivana koreografkinja s amsterdamskom adresom.

Intervju sa Idom Prester: Jako mi fali ta era autoironije i humora

Kada uporedi nove pesme sa Lollobrigidom, Ida kaže: “Lollobrigida je prvenstveno punk band, izrazito brzog ritma. Nakon sat vremena nastupa Lolle, oznojite se kao nakon tri sata kardio treninga u teretani. Uz Lollobrigidu skačete, a uz Idu ćete lagano plesati.“

Foto: Aleksa Vitorović

The post Ida Prester i prvi solo album: „Vrijeme je da pokažem šta mogu sama“ appeared first on Kulturni kišobran.

Nikada nisam pročitala neki roman, koji me opio ovoliko, a da, zapravo, ama uopšte nije roman. Ovo je život, on se događao pre jednog veka, i u sebi je sadržao sve što velika ljubavna priča mora.

Priča o Zeldi i F. Skotu Ficdžeraldu je sasvim istinita, ali je, čitajući sva pisma u ovoj zbirci, tako dramatična, tragična, magična, strašna i lepa, kao da su ovo dvoje večnih ljubavnika i vrsnih pisaca seli i osmislili je, pa je ispisivali, kroz sve godine koje su provodili zajedno. Ovo nisu “Orkanski visovi”, niti su ljubići koji preplavljuju današnje izdavače, iako ova knjiga sadrži obe stvari. Iskreno, dok sam čitala Zeldina pisma, napisala sam sigurno deset ljubavnih pesama,  osetila kako ona ispisuje sve ono što je svako od nas osećao, ili će jednom osećati, izražavati i ono što nas sve u jednom momentu slama.

Zelda je imala problem. Imala je nekoliko slomova živaca, i mnogo vremena koje je provela u braku sa Skotom, provela je u mentalnim ustanovama. Skot je bio priseban, te, mada na momente i više nego racionalan i naizgled hladan, on je uspevao da brine o Zeldi, upravo zato što ju je osećao bolje nego bilo ko. U stvari, jedina osoba koja je bolje osećala Zeldu je ona sama, međutim, ona to nije uspevala da iskaže drugačije nego kroz ono što je pisala. Ovde to možemo videti kroz tone pisama i poruka koje je slala Skotu, od njihovih prvih dana kao udaljenih ljubavnika, do momenata s kojima su se mukotrpno borili u braku i roditeljstvu. Takođe, ona je to ispisala kroz autobiografski roman, isto je pokušala da izrazi kroz ples, iako je i jedno i drugo isečeno kao na pogubljenjima. Jedno od strane kritike, drugo zbog ličnih problema, koji su s godinama rasli. Svo to vreme, ona je pokušavala da objasni svoja stanja svom čoveku – onom koga je, uprkos nebrojenim mogućnostima, sasvim svesno odabrala, te žrtvovala sve – na posletku i sopstveni život – kako bi bila dostojna toga da ostaje polovina ovog snažnog umetničkog para.

Uprkos tome što bih volela da mislim da je Zelda bila na strani, tada rastuće, buntovne populacije žena, ona je često umela da bude i submisivna, usled izgrađene vizije Skota kao spasioca. On je to nekada bio, ali mislim da je mnogo više toga spasavala upravo ona. Mnogo ovih pisama je sastavljala u ustanovama u kojima je probala da se postavi na noge. Nekada u njima možemo jasno videti moćnu ženu novog doba, nekada iskričavo zaljubljenu curicu, a ponekad sasvim klonulu senku nekada cele osobe. Mada, u svim ovim tekstovima, mi pratimo nekoga ko ne odustaje.

Nažalost, mnoga pisma koja je Skot pisao Zeldi su zauvek izgubljena, ali, kao i svaki pravi pisac, često je umeo da u telegramima (lepljenim u Zeldinu beležnicu) pokaže sve što neko ne bi umeo u tri toma. Sve drugo, ono što on nikada nije mogao da izgovori, i ono što je moralo biti istaknuto kao najsvetliji lampion, ostavila je ona. Na hiljade načina, uvezano stotinama silovitih slika. I hvala joj.

Pročitajte ovu knjigu, koja je samo prvi deo, te čekajte naredni, kao i ja, više negoli sve prošle i predstojeće ljubavne romane na ovom malom svetu.

Piše: Ariel Cemović

Foto: Wikimedia Commons/Kolaž

The post Recenzija knjige „U potpisu, Zelda i Skot Ficdžerald“ appeared first on Kulturni kišobran.

U to vreme, nisam sasvim shvatala šta je to elekro/synthpop, a kamoli razne varijacije na temu, i za mene je jedini bend koji je to nosio bio Videosex. Međutim, kada sam pokušala da mu guglam Videosex, prva fotka je bila fotka Lollobrigide. Sve je stalo, ja sam skinula album i slušala ga lutajući kroz mokre beogradske ulice, a raspoloženja su se menjala… Ovo je bila moja nova fascinacija. “Ovi ljudi me razumeju”, rekla sam sebi u bradu. Pojma nisam tada imala ko je Ida Prester i šta sve ta cura radi, šta je “Tina Lollipop”, ko je “Stefan Franck” i kako se to voli kao “…Casio i šljokice”. Znala sam da neću biti “Straight Edge”, kao ni “Katarina Velika” (iako su me ljudi potom godinama zvali Keti), i šta sve, kog đavola, govori ona pesma “Stand By”, ali sam znala da mi sve te stvari govore mnogo. Kasnije sam imala prilike da bend gledam uživo, u nekoliko navrata. Te cure na toj bini su bile nešto što je mlada devojka htela jednom da iz sebe iznese.

Jednom smo, iz nekakve glupe šale, napisale “Ido, rodiću ti bebu!” i odnele na Beer Fest. Ida se, kada sam je srela godinama kasnije, na to slatko smejala, a meni je bilo milo što sam uspela da isped sebe slušam zvonki smeh i glas te neizmerno harizmatične, sada već zrele i ispunjene žene, osobe, umetnice. Ona je tada već bila (i jeste) stanovnik ovog našeg grada, možeš je ponekad sresti kako u veselim bojama viori preko pločnika, s crvenim ružem i malenim plavušanima u rukama.

Ona je sada mama, ali je i mnogo drugih stvari, ona je stvaralac i didžej i modna ikona i svetski putnik i osnivačica fenomenalnog sastava “Maika”, s kojim, u oblaku nezamislivih kostima, ritmova i svetala, praši i zagreva podijume planete. Zaista ne bi bilo fer da pokušavam spakovati jednu tako dražesnu pojavu kakva je Ida u nekoliko redova, stoga sam odlučila da sa njom porazgovaram za Kulturni kišobran, i dopustim joj da sama ispliva u ovom tekstu, kako najlepše ume.

KK: Kako je bilo šetati po Kolumbiji, a onda i vratiti se?

IP: Eto, vratili smo se živi i zdravi, a još i preporođeni. Prekrasna zemlja, najveća bioraznolikost flore i faune na svijetu, eksplozije boja i mirisa posvuda. Ima Kolumbija i drugu stranu, onu opasniju, ali situacija se drastično popravila u zadnjih 15-tak godina. Mi smo se šetali u sigurnim zonama, da ne povlačimo vraga za rep, i divno se proveli.

KK: Šta rade tvoji dečaci? Mislim na svu trojicu.

IP: Moj najveći dečak je tu pored mene u autu, na putu do Zg. Ovi manji dečaci su kod none na čuvanju, idu popodne na rođendan Rokovom najboljem drugu. Sve je pod kontrolom

KK: Šta radi MaiKA u poslednje vreme?

IP: Ludujemo koliko god možemo

KK: Divno je to kako nalaziš vremena za svašta, u gradu u kome ga niko ne može uhvatiti za rep. Stižeš biti i DJ. To je filter, potreba ili sastavni deo muzičkog rada?

IP: Šta ja znam, ja sam radnica pre svega. Volim puno raditi i puno putovati. Najbolje kad se sve spoji. Odabrala sam dinamične, scenske poslove kojima zabavljam i radujem ljude. Kroz bendove, evente, festivale, pa tako i DJ-ing upoznajem stalno nova nasmješena lica, ona namrgođena izbjegavam, meni je to dovoljno.

KK: Lepe su te saradnje sa beogradskim DJ svetom. Kakvo je bilo partijanje, na primer, sa 100MU Tamarama i Joviah u Mercury-u?

IP: Ej, pa počelo je dosta napeto, ali smo na kraju spasili stvar i super se proveli. Naime, došla je jako mlada ekipa. Klinci kojima je Lady Gaga vec bakica. Slušaju samo te neke nove hip hoperice i trepere za koje ja ni ne znam, nit je moj fah. Muziku koju ja slušam i volim oni ne poznaju. Plesali su onako iz pristojnosti, jer su dragi, al vidim ja da to nije to. Pa sam rekla Tamari i Jovijahu, ajmo mi back to back, ja jednu old school pjesmu, pa bi onda jednu za klince. To je bio pun pogodak! Na kraju je na red dosao i Queen i Nirvana, mislim da im je bio kao neki čas pop kulture iz prošlosti DJ-ing je takav, treba se snaći u sekundi i prilagoditi potrebama, s bendom to ne trebaš.

KK: Da li je lakše pronaći off-mejnstrim kulture u Beogradu ili u Zagrebu?

IP: Zagreb je manji, pa i mjesta za izlaske ima manje. Ali su razmjerno tu negdje. Beograd je jači u rokenrol i klupskoj sceni, a u Zagrebu je popularniji indie. Ali, danas se sve toliko pomiješalo da nema jasne granice.

KK: A stilske ikone koje ne priznaju ikakve strimove?

IP: Nema više toga, internet je sve nekako ujednačio i uprosječio

KK: A nedostaje li ona era kada su devojčice nosile tutu suknjice na Lollo koncerte, kao svojevrsnu unformu?

IP: Jako nedostaje. To je baš bilo veselo razdoblje, šareno, odjećom i stilom se potcrtavao karakter, klinci su htjeli biti drugačiji, zabavni, šašavi, buntovni… Moj bend je bio pravi predstavnik te scene, baš smo nekako nenamjerno ulovili duh vremena. Danas curice svojim stilom većinom žele bit opasne i sexy. Jako mi fali ta era autoironije i humora.

KK: U to vreme si radila i na zagrebačkom TV-u. Ima li u tome draži i slobode, kao u pisanju kolumni?

IP: Ja sam dijete medija i volim ih. Ljudi ne vole da ih ljudi gledaju, kritikuju.. ne vole otkrivati svoje stavove i slabosti. Ja nemam problem s tim. U radu na tv-u nije fokus na meni, nego na sugovorniku, ja sam samo intermedijator. Svaki dan upoznaješ neke nove zanimljive ljude, otkrivaš nova područja, pa onda to sve prenosiš ljudima kroz medij, bilo tv, internet, radio.. nije bitno. Meni je to strast.

KK: Kako je bilo učestvovati na Krokodil festivalu? I sarađivati sa Vladom Arsenijevićem?

IP: Predivno iskustvo. Jako volim i Krokodil i Vladu. Načeli smo jako zanimljive teme, nadam se da će rasprava o njima biti s vremenom sve manje potrebna.

KK: Tamo si govorila o jezicima – balkanskom jedinstvu, razlikama i problemima koji mogu ići uz oba. Misliš da je MAiKA savršeno prevazišla te besmislene kategorizacije na ovim prostorima? A Lollobrigida?

IP: I Maika i Lollobrigida i ja sama. U svim mojim bendovima su svirali državljani svih jugoslavenskih država, sama svaki tjedan pređem Balkan uzduž i poprijeko, djeca su mi ‘miješana’.. Baš se pitam hoće li i ona morati u doba umjetne inteligencije, globalnih kriza i klimatskih promjena morati odgovarati na pitanja o nacionalizmu :/

KK: Gde najviše osećamo Idu kao takvu: Lollo, MAiKA, Frau Casio, ili uživaš u bouvijevskom poigravanju i prožimanju sopstvenog lika kroz fikciju u tekstu?

IP: Volim puno uloga. To me uzbuđuje i inspiriše. Neki glumci vole cijeli život igrati samo jedan lik, ja volim da šamaram

KK: Bude još saradnje sa Bojanom Vunturišević?

IP: Sigurno!

KK: Kakvi su bili Gogol Bordello?

IP: Luđački energični, ali i disciplinirani. Pred svaki koncert slijedi sat vremena zagrijavanja i joge. Nije ni punk više bez glave i repa

KK: Kako je bilo raditi sa Mirom Karanović?

IP: Ona je vrhunski talent. Zahtjevna je i neobična, ali nevjerojatan radnik. Snimala je s nama od zore do mraka, gotovo bez pauze. Njena ekspresija bila je ključan element spota “Kontrola”, nitko to ne bi mogao tako izvesti.

KK: Moram da pitam, kaži šta god želiš: kako gledaš na građanske šetnje (ovde i u drugim državama) i misliš li da su takvim pojavama pojačani solidarnost i razumevanje među običnim svetom?

IP: Poenta demokracije je da građani kažu što misle, da se njihov glas čuje. Tužno je samo vidjeti političare koji kidnapiraju cijelu akciju svojim pojavljivanjem, prisvajaju nešto što nema veze s njima. Podržavam svaku formu entuzijazma s konstruktivnim namjerama.

KK: Da li muzika na ovim prostorima i dalje ima ulogu u širenju svesti, i šta nam preporučuješ kao saundtrek za tako nešto?

IP: Ima puno društveno angažiranih bendova, ne znam koliko mlađa publika to prati, oni su većinom u fazi nihilizma i materijalizma. Al Hladno pivo, Edo maajka, Partibrejkersi, Dubioza kolektiv, Elemental, Repetitor.. svi oni još rade i pune dvorane i stadione.

KK: Šta to čitaš, gledaš, voliš, u poslednjih godinu dana?

IP: Većinom dječju literaturu koju čitam klincima pred spavanje. Rijetko kad uspijem pogledat seriju neku, najčesće na HBO. Zadnja knjiga koju sam pročitala i uživala bila je “Ciganin al najljepši” hrvatskog pisca Kristijana Novaka.

KK: Vole li Srbi, i dalje, kada slatko opsuješ svojim meko-zagrebačkim?

IP: Više ne psujem, ni tvrdo ni meko. Moram bit primer klincima

KK: Gledajući tvoj instagram, deluješ nezaustavljivo. Gde ćeš putovati ove godine? Ili to dolazi kao impuls?

IP: Ne pitaj. Ne bi se time hvalila jer mislim da je too much. Od jeseni ću sasvim drugačije, treba znati svoje granice, a ja sam ih malo i prešla

KK: Bude nove muzike / drugih projekata iz glave Ide Prester uskoro?

IP: O da. Na jesen spremam veliko iznenađenje. Stay tuned

KK: Hvala ti, i želimo ti veličanstvene momente u svakoj narednoj inkarnaciji.

IP: Također!!

Intevjuisala: Ariel Cemović

Naslovna fotografija:  Goran KovaZg

The post Intervju sa Idom Prester: Jako mi fali ta era autoironije i humora appeared first on Kulturni kišobran.

Kada sam videla da Hooverphonic nastupa u Beogradu, u meni se odigravala čitava mala predstava, traka se odvijala i prikazivala toliko različitih perioda u kojima mi je ta muzika bila najbolji prijatelj. „Filmska muzika, šta drugo“, rekla sam naglas, kada su počeli da sviraju prošle srede u „Kombank dvorani“ (koju i dalje zovemo Dom Sindikata, nostalgično, baš onako kako zvuče i pesme koje su se te večeri ređale).

Od kada su se pojavili tih devedesetih – nenametljivo, kako Belgijanci već umeju – sve što su radili bilo je stvaranje filmova u srcima slušalaca. Od prva dva albuma, koja su donela tako moćne stvari poput „2 Wicky“, „Eden“ i „This Strange Effect“, bilo je sasvim jasno da imamo saundtrek za sve što smo osećali kao mladi. Neki pre, neki posle, imali smo najbolju podlogu za ekstaze, razdiranja, savršene nežnosti, slamanja i snažne ljubavi.

Naredni album, „The Magnificent Tree“, nam je doneo verovatno i najveći hit – „Mad About You“, a do tada su ljudi već bili potpuno očarani, poneseni, zaljubljeni u te, tako prave muzičke avanture, i ostali smo takvi, kao što su i oni ostali posve jedinstveni i iskreni, kao što se u vezama i mora. „Ne uzimaj me zdravo za gotovo“, pevala je osamnaestogodišnja Luka Cruysberghs, jednim nadasve zrelim glasom. Nećemo. Kako i možemo?

Izašli su na ovu beogradsku binu vrlo spontano i smelo, uzeli su tih nekoliko dasaka podijuma kao ljubavnicu, a potom počeli da plešu sa nama. Znate, kada sam kupovala karte, pitala sam se kako je to slušati alternativnu muziku sedeći, ali ipak nije bilo boljeg načina za upijanje ovog slatkog spektakla. Plesali smo mi sa njima, a da nismo morali ni da ustajemo. Pljeskali smo posle svake pesme, kao da pljeskamo činovima neke velike drame. Ali, život i jeste najveća drama, a autori ovih muzičkih činova su prenosili život u kompozicije, kao vrsni pozorišni reditelj.

Luka je izašla, prekrivena tamnim ogrtačem, i iznela nekoliko teških pesama kao što prave ljubavne priče i moraju biti – punim glasom, kao nožem u srce. Alex Callier – koji je kroz poslednje dvadeset i tri godine radio sa nekoliko vokalnih boginja, spomenuo je sitne Lukine godine kao deo njegovog oduševljenja, jer kada je došla na audiciju i otpevala baš onu pesmu koju je on smatrao najtežom, ona je pesmu privolela kao sopstvenu, a potom isto učinila i s ljudima u bendu. Sada je to radila i sa nama. Menjajući odeću s vremena na vreme, iz tamne u jarku, pa crno-belu, ova žena je kroz svoju malenu figuru vibrirala kao celi simfonijski orkestar – zbog čijeg odsustva nam se Alex tokom večeri svakako izvinio, i obećao da će se vratiti zajedno narednog puta. Ukoliko nas bude više, razume se. Verujem da hoće.

Kako je performans tekao, tako nam je svima bivalo toplije, dok u jednom momentu neki parovi nisu zaista ustali da plešu. Niko tu nije bio umoran. Mislim da bih mogla da, neumorno, potrošim još tri sata sa ovim fenomenalnim ljudima. Usput, objašnjavali su kako je koja pesma nastajala: hej, pa to su istinite emocije, proživljavanja krahova i uzbuđenja… nema tu foliranja, samo nevinog predavanja svetu, obožavanja života i osoba. Ponešto je nastalo i kao omaž umetnicima koji su u međuvremenu napustili ovaj svet, te je to moralo biti istaknuto, a potom svesrdno prožeto kroz svirku.

Neke pesme su bile svima poznate (Mad About You, 2 Wicky, Love Me To Death, Eden, Heartbroken, i novi singl – Romantic), neke, izgleda, pravim fanovima, ali retko ko je poželeo da ustaje i krene, čak i nakon dva odlaska benda sa bine. Dva bisa su bila toliko dražesna, nije tu bilo insistiranja na nekakvom rasplakivanju publike arijama, već samo truda da žurku održe do poslednjeg rifa i ispuštenog glasa. Bal je uspeo, mi smo bili egzaltirani (čak i bez piva, koje sam opazila na VIP balkonu dvorane), a pozorišna trupa zvana Hoovephonic je otišla dalje, na put, na nove predstave, pred nova lica i aplauze. Dečje stidljivo, božanski ponosno.

Piše: Ariel Cemović

Naslovna fotografija: Jean Bloux / Facebook

The post Hooverphonic – ples uživo, na filmskoj traci appeared first on Kulturni kišobran.

Pred promociju svoje prve knjige, Nemanja Stanojević – ovaj naučnik, pisac i budući doktor medicine, podelio je sa nama nekoliko crta iz svog neverovatnog života i znanja. Nadam se samo da će i vas poneti ona ista vrtoglavica koja je ponela mene, kada sam se postidela nad svojim odrastanjem i upitala – a šta to onda čekam?

Rođen je pre dvadeset dve godine u Zaječaru, gde je završio srednju medicinsku školu. Kako se podjednako interesovao za društvene i prirodne nauke, učestvovao je na takmičenjima iz matematike, biologije, istorije, književnosti. Svoju prvu priču (u oblasti naučne fantastike i egiptologije) napisao je sa prijateljicom u osmom razredu osnovne škole, a od prvog razreda srednje škole piše poeziju, te je svake godine učestvovao na Festivalu mladih pesnika u Zaječaru, kao i na mnogim drugim literarnim konkursima. Pored same književnosti, oduvek ga je interesovalo i pozorište, pa je učestvovao i dramsku sekciju. Napisao je novelu „Oprosti mi, dragi Goe”, koja je potom dramatizovana, i kao duo drama (u kojoj je i sam glumio) odigrana dan pred njegov odlazak na fakultet.

Srednju školu završio je kao učenik generacije, dobitnik je Svetosavske nagrade, Vukove diplome i povelje grada. Od treće godine srednje škole, pohađao je seminare biomedicine u Petnici, i radio na svom polazničkom projektu iz ove nauke. Upisao je medicinu 2015. godine, i iste postao saradnik u IS Petnica, gde i danas radi kao mentor srednjoškolcima, kojima pomaže u vezi sa projektima i uvodima u nauku. Naravno, nastavio je da piše poeziju i prozu. Početkom ove godine, napisao je prozni tekst „Duže o Ani Desebratum”, a shvativši koliko je poezija, zapravo, uticala na samo prozno delo, motive i stil, sastavio je zbirku „Mijazme”, koja je u septembru objavljena u izdanju Nove Poetike. Trenutno radi na knjizi proze, studira četvrtu godinu medicine, radi u Petnici, volontira na Institutu za medicinska istraživanja i piše za studentski list „Medicinar” o naučno – popularnim temama.

Ovom prilikom, sa Nemanjom sam razgovarala o nauci i umetnosti, o mladom i odraslom, o borbi i inspiraciji. Želela sam da mu postavim stotinu pitanja, ali, neka ostane nešto i za naredni put. Sigurna sam da će ovaj mladi, fenomenalno svestrani gospodin imati mnogo prilika da govori o svemu. Znam da ću ga ja sa pažnjom slušati.

 KK: Otkuda ti toliko energije i inspiracije?

NS: (uz smeh) Mnogi su me to pitali i pitaju, čak se i sam nekada zapitam. Nikada ne mogu dati smisleni odgovor na to, niti mogu navesti neki konkretan izvor… Znam samo da me najviše u životu raduju nove stvari. Takođe, nikada nisam mogao da se zadovoljim ponuđenim znanjima/aktivnostima koje se nude u srpskom školstvu, te sam uvek tragao za nečim dodatnim, „vannastavnim“, za stvarima koje su zabavnije i daju mnogo veću slobodu. Petnica me je naučila da sve ono što nam se nudi u školama / fakultetima i ostalim zvaničnim ustanovama nikako ne može biti dovoljno, da je znanje deo jednog kontinuuma i da se ne može ocenjivati na malecnoj skali od 1-5 / 5-10. S tim u vezi sam uvek voleo da istražujem taj kontinuum, a kada se krećete tom beskonačnom vijugom, inspiracija je na svakom ćošku. Samo treba biti dovoljno slobodouman i širiti horizonte, koliko god to klišeasto zvučalo.

KK: Hajde, pojasni malo naziv zbirke „Mijazme” i tu zaista nesvakidašnju ideju za nazive pesama. Otkuda tolika zainteresovanost za mentalna stanja ljudi?

NS: U epidemiologiji postoji jedan pojam koji se zove Mijazmatska teorija bolesti. Nekada davno, davno, ljudi su smatrali da su bolesti poput kolere, hlamidije, kuge uzrokovane – mijazmom, formom „lošeg vazduha“ koji se širi iz bolesnog organizma. To je bila otrovna para / magla koja se širi i zaražava ljude. Naravno ta teorija je odbačena isto tako davno, po otkriću mikroorganizama. Nazivom knige „Mijazme“, želeo sam da poentiram odnos ljudi prema socijalnoj patologiji, duševnim bolestima i socijalno neprihvatljivim izborima pojedinaca. O mnogim stvarima se ne priča, mnoge stvari se stavljaju pod tepih, o mnogim stvarima ne znamo ništa, i ponašamo se prema njima kao prema nekim otrovnim parama / maglama, a da li su te stvari zapravo otrovne? Da li je to lakše raditi nego razumeti? Sam naziv pesme po psihijatriskoj dijagnozi ne znači da pesma ima za cilj da opiše jedno takvo stanje i bolesnika, već pojedinca koji je na neki način drugačiji, ili po onome što oseća ili radi ne pripada „standardu“ te ga okolina smatra „bolesnim“.

KK: Omiljena pesma iz sopstvene zbirke?

NS: Zavisi od doba dana, raspoloženja i toga ko pita. Neka danas bude „F64.8 Drugi poremećaji polnog identiteta”.

KK: Omiljena pesma drugog pesnika?

NS: Žak Prever, „Adrijen”

KK: Kakva su tvoja iskustva sa učešća na književnim festivalima i konkursima? Gde su tvoji radovi objavljivani?

NS: Objavljivan sam u zbornicima Festivala mladih pesnika, tri godine za redom. Oni su mi najdraži, pošto se Festival održava u mom rodnom gradu, Zaječaru. Bilo je još par zbornika. Nažalost, ne mogu reći da, suma sumarum, imam pozitivna iskustva sa festivalima i konkursima. Takođe, mislim da nisam jedini mladi pesnik koji ima takvo iskustvo. Najveći procenat književnih konkursa za neafirmisane autore, po mom skromnom mišljenju, neguje neku kulturu koja je odveć staromodna i dosta daleko od savremenog, što je zaista paradoksalno, je li? Žalimo se kako se književnost ne može približiti mladima, posebno poezija, a držimo se nekih ispraznih formi i pravila koji odbijaju te mlade. Čini mi se da poezija, ili bar oni koji kreiraju izdanja i stoje između autora i publike, ne evoluiraju u korak s vremenom. Ne mislim da poezija treba da se banalizuje i spusti na ovaj „zadrugarski“ nivo koji je danas popularan, ali svakako ne treba ni da ostaje tako formalna i ustaljena. Sa druge strane, najveći problem književnih konkursa, kao samih konkursa, jeste što se od autora zahteva štampanje u dvadeset i pet primeraka, šifriranje, slanje poštom, što je u današnje vreme kada i penzioneri imaju email-ove nonsensno.

KK: Koliko je teško mladom i modernom stvaraocu pronaći svoje mesto, odrastajući u srpskoj provinciji?

NS: Zapravo, zavisi šta mladi moderni stvaralac priželjkuje. I u tim provincijama, a i u velikim gradovima, uvek se može naći krug istomišljenika i zaljubljenika u umetnost koji će se podržavati i podsticati. Ukoliko nekoga ne zadovoljava tako nešto, nalaženje mesta u većim krugovima definitivno je teško, psihofizički naporno i zahteva pun novčanik.

KK: A kao mladom naučniku i budućem doktoru?

NS: Ja i dalje živim u uverenju da za vredne, požrtvovane ljude, koji su stručni i vole to što rade uvek ima mesta. Nažalost, posmatrajući svoje prijatelje, istraživače i lekare kako odlaze iz Srbije, menjam svoje mišljenje. Da se ne lažemo, nije problem samo teško nalaženje posla, niska plata i slično… Mislim da je zaparloženost i nepoštovanje veliki problem. Nemam dovoljno godina i iskustva da elaboriram na temu, ovo je samo osećaj – to se i dalje važi, zar ne?

KK: I te kako. Koliku si ti podršku imao, odmalena do danas, za sve te stvari kojima se baviš, i kome / čemu si najviše zahvalan?

NS: Porodica i prijatelji su mi oduvek najveća podrška, i to je konstanta. Imao sam veliku sreću da imam strašno požrtvovane profesore u srednjoj školi, koji su mi uvek izlazili u susret. Najviše sam zahvalan mami i Petničarima.

KK: Sada je, u Beogradu, pretpostavljam, lakše… možda i inspirativnije? Ili je provincija jednako interesantna…?

NS: Čudno ali istinito, bio sam produktivniji u literarnom smislu dok sam živeo u manjoj sredini. Ne znam zašto je to tako…Takođe nisam ni siguran da je ovde lakše… Šuma je velika, ličnosti su različite, malo je vode, a puno vodenica. Ume da bude lepo, ako znaš dobro da plivaš.

KK: Kako se boriš sa opštom inercijom mladog sveta, kada su umetnost i nauka u pitanju?

NS: Baš ne smatram da su mladi ljudi inertni, naprotiv. U Petnici sam uspeo da upoznam na stotine veoma inspirativnih mladih ljudi, punih entuzijazma, ideja, sa neverovatnim načinom razmišljanja, punih energije i želje da rade na sebi i menjaju svet. Nažalost, pri kraju fakulteta to krene da jenjava, jer smo primorani da se svrstamo u neki obruč, u neki kalup. Smatram da su stariji izgubili motivaciju i postali inertni, a nekako mi mladi nikako da prestanemo da zavisimo od njih. Čini mi se da je ovde sposobnost adaptacije mera uspeha. Ne mislim da to tako treba da bude. Stariji treba da se poštuju, ali mladi ne smeju da se ukalupljuju i sputavaju i teraju na besmislene adaptacije – raznolikost je ono što omogućava napredak.

 KK: A kako se boriš sa svojim polaritetima? Nauka zahteva mnogo rada, pisanje takođe… negde između treba i živeti. Ili je i to, zapravo, život?

NS: To je život. Pišem automatski, to mi dođe kao disanje ili bilo koja fiziološka funkcija. Nauka je ono što me održava budnim i tera da se stalno usavršavam… Dakle, život. 

KK: Ti si se, u jednom momentu, obreo i na pozorišnoj bini? Kakav je osećaj, pošto su stvaraoci često i introvertni?

NS: Da, bilo je to tokom srednje škole u par predstava Dramske sekcije profesora Stevana D. Jovanovića i profesorke Aleksandre Jovanović. Bilo je to neprocenjivo iskustvo i krivo mi je što nisam nastavio sa tim aktivnostima i po preseljenju u Beograd. Osećaj je strava, jer nismo ni svesni koliko na sceni moraju da se kanališu različite emocije.

KK: Hoće li biti još (tvojih) dramskih dela?

NS: Ko zna. Svakako ostavljam tu mogućnost otvorenom. Lep je osećaj kada se ostvari neko dramsko delo i kada na sceni vidiš kako ga reditelj i glumci tumače.

KK: Pričaj nam malo o svojim iskustvima iz Petnice. Šta ostavlja najsnažnije utiske?

NS: U Petnici sam od 2013. godine, prvo kao polaznik programa Biomedicina, a od 2015. godine kao mlađi saradnik na istom programu. Najlepša iskustva nosim iz Petnice. To je retko mesto gde možeš naći više od dvoje istomišljenika, zaljubljenika u iste / slične stvari. Mnogo toga, što i nema veze sa naukom i biomedicinom, sam tamo naučio i srećom nastavljam da učim kroz saradništvo. Svake godine upoznajem nove srednjoškolce i ne zaboravljam kako sam se ja osećao u tim godinama, šta su mi bili snovi i želje – to me motiviše.

KK: Imaš li neku viziju sebe kao naučnika, medicinskog radnika, i koji su to ciljevi?

NS: Voleo bih da budem istraživač / naučnik u oblasti biomedicinskih nauka. Planiram da po završetku medicine odem u inostranstvo na doktorske studije, a posle – gde me vetar odnese…

KK: Ukratko – koja je ideja novog proznog dela na kome radiš?

NS: Ne izlazim iz glave likova. U novom delu želim da prestavim „jousku“ – osećanje onog kompulzivnog unutrašnjeg dijaloga koje vodimo. Likovi će te unutrašnje dijaloge voditi tamo gde svaki prosečni beograđanin provodi puno vremena – gradski saobraćajni prevoz.

KK: Kakva je “Nova Poetika” kao izdavač? Nastavićete saradnju? Ili je prerano za takve zaključke?

NS: Nova Poetika je izdavačka kuća koja je okrenuta mladima, mladim autorima i svemu onome što je u današnje vreme alternativno. Kvalitet i autentičnost su stvari koje cene. Dosta su okrenuti autorima, i trude se da svakog veoma dobro upoznaju. Voleo bih da nastavim saradnju sa njima, s obzirom na to da je ceo proces bio izrazito prijatan i lep.

KK: Tvoja knjiga će se, nakon predstojeće promocije, pojaviti i na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu. Hoćeš li biti prisutan na štandu, makar na kratko?

NS: Potrudiću se da nakon vežbi na fakultetu provedem neko vreme na štandu. Nadam se da se vidimo.

KK: Na posletku – kako je osmišljena promocija knjige u „Poletu”, šta da očekujemo kada dođemo?

NS: Trudili smo se da promenimo koncept promocije, u tom smislu da celokupna atmosfera bude opuštena i alternativna, tako da će – posle kratkog predstavljanja knjige – DJ duo Kamilica i Nana puštati muziku, a ja ću se potruditi da sa svima proćaskam o bilo kojoj temi. Polet, 9.oktobar u 19h.

KK: Hvala ti, želimo ti vrtoglave uspehe na svim poljima!

NS: Hvala vama mnogo, uživao sam odgovarajući na pitanja.

Intervjuisala: Ariel Cemović

The post „Mijazme” i beskonačni horizonti Nemanje Stanojevića appeared first on Kulturni kišobran.

Prošlo je neko vreme, a Roisin Murphy je izrasla u ozbiljnu muzičku figuru i raširila svoja krila, otpustivši se u riskantan let solo umetnika. Ono što je ona tada otpočela – tu nema sigurnosne mreže i mirne vode. Ugrabila je najbolje od zapadnog talasa svega što je ikada slušala, to filovala predivnim začinima namerno preterane Tokio mode, a na to sve dodala nauku. Jeste, društvo – antropologiju, biologiju, kibernetiku. Prožeto je kroz mnoge tekstove, posebno na prvom solo albumu “Overpowered”, koji je odjeknuo i povukao je dalje nego što je mislila da ume odskočiti. Zapravo, mislim da je znala. Kvalitetni umovi uvek znaju za šta su sposobni. 

Nisam mogla da je vidim uživo nikada pre. Ovaj – onaj razlog, nije važno. Ona je ovog leta došla u Beograd, na deset minuta od mog stana. Beer fest, jedno beskrajno neinspirativno mesto, na kome se domaći muzičari skupljaju svake godine kao da obeležavaju maturu, uvek su tu i uvek pred dovoljno (istih) ljudi. Svi su tu pijani – došli su da konzumiraju mnogo piva i čuju rokenrol – i to ovde uvek mogu da dobiju. Međutim, Roisin je pružila nešto drugo. Ona je donela svet sa sobom, na svoja dva mala ramena je dovukla sve što ovoj sredini fali. Ta svežina se može porediti jedino sa najboljim, jakim multivoćnim koktelom koji ćete ikada probati. Onim koji će vas uvući u vir svih boja i srećnih mesta. Koncert će početi, a ti si istog momenta u nekoj diskoteci na pustom ostrvu, gde će te tropske ptice i reflektori zauvek njihati. To nema veze sa Beer Fest-om, ja tada nisam bila u Beogradu. Tog trenutka, ja sam bila u jedinstvenom svetu nasmejane Roisin Murphy.

Nije važno koja je pesma bila prva na set listi, a koja poslednja. Sve izvedbe su bile podjednako važne i fenomenalne. Skupili smo se malo pre ponoći, ne očekujući da će izaći na vreme. Ko, bre, ovde još počinje na vreme (pozdrav domaćim bendovima koji umesto u 22h izađu u 00.30)? Tačno u ponoć, nekoliko ljudi je stalo na binu, među njima i jedno stvorenje u ogromnom ogrtaču/kaputu (kako opisati kostim Roisin Murphy normalnim rečima?) i beli reflektori su se uperili ka nama. Nisam videla ništa. Drugarica je rekla da fotkam… ali, koga? Nije to slučajno. Stvorenje u ogrtaču/kaputu je, uz svog kolegu, zasviralo na jednoj od klavijatura. Ritam je polako poprimio neki oblik i u jednom momentu, čuli smo i njen vokal. Pevala je lagano, ali pevala je kao da to čini pred pola miliona ljudi, a ne pred nekoliko stotina uberfanova. Pevala je zbog nas, ali i zbog svoje prirode… ona nije umela drugačije… ovo je nešto za šta moraš da se rodiš. Da budeš performer, zabavljač, umetnik, jazz diva u telu disco vile. Strgla je ogrtač sa sebe i prikazala nam se, mlada kao i pre petnaest godina, vrti se kao nekakva Zvončica u zeleno – crnom, sa malo šminke i mnogo snage. Narednih sat i po je skakala, trčala, ležala s nogama u vis, presvlačila se desetak puta, uz dodavanje kojekakvih rekvizita uklopljenih u pesme. Na primer, za “Exploitation” je bila smerna, puštajući nas da obučemo sopstvenu ekstazu, dok je uz “Overpowered” bila u svemiru i vizuelno/vokalno vodila na Mars. More sintetičkih zvukova je bilo dovoljno moćno da se danima plovi bez jedara. Kolege iz pratećeg benda znaju svoj posao. U jednom momentu je nekuda umakla i ostavila nas u njihovim snažnim rukama.

Svirali su tako da sam bila bačena, bacana, svučena i nekoliko puta presvučena u razna izmišljena bića, jer, kako možeš da budeš nešto ovozemaljsko kada si već sat vremena na njihovoj planeti? Oni te sada imaju. Ti si, od početka do kraja ovog koncerta, ono nešto što je u tebi tinjalo celih dvadeset, trideset, pedeset godina. Ti si oslobođen. Tako do bisa, do posle bisa, sve do sekunda kada su svi oni otišli, a mi smo ostali žedni, željni, spremni za još, zatečeni stanjem u koje smo dospeli bez bilo kakvog opijata sem ove prelepe muzike. Oni su otišli, a nama je trebalo još deset minuta da počnemo da se razilazimo. Nisam umela da pronađem društvo, saplitala sam se o sebe. Nije to loše: umotana u snove i drhtaje koji proizvode umetnost.

Volela bih da je ovoga više kod nas. Da to nije samo kada nam banu ovakvi profesionalci. Sećam se koncerta Damona Albarna, koncerta Little Dragon, ili ovog koji je Grace Jones održala pre mesec i po dana. To su individue koje stvaraju nešto za šta zaista nisi znao da ti je potrebno kao voda. To se ne događa često. Volela bih da mogu da vam prenesem ono što je meni prenela Roisin. Umesto toga, ja ću vas sve zamoliti da pustite pesmu po izboru (može nasumično, zaista), zatvorite oči i pustite telo da samo pronalazi pravi potez, pokret, stazu. Znam da je smešno – to je samo nešto što svira dok se događa život. Međutim, umetnost i jeste život. U pravoj pesmi, postoji stotinu nadrealnih slika. U toj jednoj slici, hiljadu nekih, samo vaših filmova.

Zato postoje note. Pustite Roisin večeras. Nije važno šta se dešavalo danas i gde ćete se probuditi sutra, sve dok sada imate neki treptaj u kome je sadržano beskonačno mnogo želja i ljubavi.

Piše: Ariel Cemović

Pročitajte i englesku verziju reporaže:
Róisín Murphy at Beer Fest, Belgrade (Prevela: Tamara Fijat)

The post „Nesavladana“ Roisin Murphy – jazz diva u telu disko vile appeared first on Kulturni kišobran.