Kad sviraju The Bite: Gitarska liturgija četiri rokenrol božanstva

Ove godine, praznični vatromet je počeo nešto ranije – u našim glavama, telima, vazduhu jednog malog kluba. The Bite su svirali u Kontrapunktu. A kada sviraju The Bite, ti ostavljaš sve i hrliš, bez izgovora, ti postaješ pokoran, očaran, začaran, jer ti se mnogostruko vraća. To četvoro ljudi ti poklone i puls i krvotok da po tome plešeš. Četvoro ljudi, četiri mala rokenrol božanstva, pronose kroz tebe svojevrsnu gitarsku liturgiju.

Niko mi nije rekao da u beskrajno dosadnom kraju kakav je onaj nedaleko od stanice “29. novembar” postoji skrovište za alternativce, bunker za muzičku ekstazu kakva se dogodila ove subote 11. aprila, u lokalu zapuštenog, grafitima i prašinom kamufliranog tržnog centra. Kontrapunkt je kontra na toliko načina, ali posebno tako da u ta četiri kratka zida imaš osećaj kao da si u koncertnoj dvorani, ili je možda ipak do nas, do bendova, do duha. Provlačeći se kroz hodnike do samog kluba, osetila sam se, te preduskršnje subote, vrlo produhovljeno dok me prožimala vibracija istinskog panka, jer je predgrupa – bend Opproprium – sastavljen od četvoro prilično mladih ali opako entuzijastičnih majstora, te smo, čim smo ušli, znali da smo, sasvim sigurno, kod kuće.

Moram da priznam, nikada ne bih verovala da će generacija koju sam mogla da rodim, u 2026. godini izvesti tako autentičnu pank šutku uz prve sekunde izvedbe Zlatnog Papagaja (El. Orgazma), potom da, uz narednu pesmu, poseda po podu i osvetli sve upaljačima, kao da se cela svirka dešava u nekom od londonskih klubova krajem sedamdesetih, a ne ovde, i nikako sada. Mnogo nove nade, mnogo osmeha, hvala im bespogovorno.

Kada se mlađana publika i ekipa Oppropriuma sklonila i šmugnula u svoju, mladu noć, članovi The Bite su, jedno po jedno, izlazili, čeprkali po bini, podešavali, odlazili, vraćali se, vrlo stručno ali veoma opušteno, valjda kako ne bismo shvatili koliko snažan uragan će nas pogoditi kroz nekoliko minuta.

Počelo je žustro, žestoko, neprobojno, probadajuće, blues-rock rifovima pesme Age of Dark, zatim tvrđe i opasnije, pesmom Hand in the Rubber Glove, nakon koje je Ljilja (Zdravković, vokal) napokon izrekla “Dobro veče”, istovremeno ortački, ali i šeretski, jer tako rade ljudi, a posebno umetnici, koji su svesni toga da su te u tih prvih nekoliko minuta potpuno preuzeli i poneli svojim putem.

Nastavljeno je jednako moćnim udarima pesama Stone Cold Bitch, You Don’t Have Me, i They Say, sve do sada već favorizovane She’s a Rock (but I am Rock n Roll), gde je Ljiljana dodala da je ta igra reči postala sastavni deo internih fazona u njenim bliskim krugovima (ona je kao kamen, ali ja samrock n roll – žargon koji je veoma teško prevesti, ali je zabavno, verujte).

Potom je lista nastavljena nešto laganijom bluz-hardrock pesmom Some People, dosta poletnijom Lay Down, kidajućom Lies, potpuno šmekerskom Go To Hell, a kada su pevali So You Think You Know Me svi su počeli najdivnije da đuskaju, trenutak kada bend zna da te kupio sasvim, razložio na sitno, verio te, igra sa tobom prljavi ples iz koga nema jasnog izlaza, moj partner koji je praktično kafanski čovek postaje opčinjen, ja postajem uzbuđenja, mentalno, telesno, to je TO.

Nekoliko puta do ovog i nakon ovog momenta, članovi benda pozdravljaju i provociraju se međusobno s bivšim članovima, posebno pevačicom Unom i basistom Igorom, koji prate iz publike, bubnjar Stole (Bojan Stevanović) bivšem basisti Igoru Ćiliju dovikuje: “P*ČKO, IZDAO SI BEND”, iako se sadašnji basista Zlaja (Zlatan Oraščanin, višegodišnji bass u Rainy Underground) glasno smeje i skakuće po i pored bine, obojica basista potvrđuju da je Zlaja savršena zamena, a reklo bi se ne samo po umeću rukovanja instrumentom, već i energetski.

Zapravo, svi ovi ljudi, posebno gitarista Boki (Bojan Savić) kao osnivač i idejni vođa benda, shvataju da stvari i postave mogu da se menjaju iz hiljadu razloga, da nesigurnosti, životne i profesionalne turbulencije, ljubavi i neshvatanja povremeno mogu da se javljaju, ali, sve dok se cilj neprekidno i bezuslovno postiže, dok ljudi koji taj sastav prate ili tek otkrivaju osećaju istu nit godinama, decenijama, istu bodljikavu žicu koja svakim rifom pravi brazde po kičmi i stopalima, dok god se znojimo po klubovima i livadama prateći njihov zov kao nešto primalno i pravo, onda sve promene nisu toliko važne, stvoreno je nešto za pamćenje.

Zlaja koji mi je, par minuta pre svirke, rekao da je odnedavno u bendu i “valjda se snalazi”, na skroman način ipak pokazuje da mu je stalo, da se nalazi negde gde mu je dobro. Bubnjar Stole (čovek koga sam upoznala kao više nego vrsnog fotografa/videografa, potpuno ostvarenog (Kan i Lingus) u umetničkom polju koje obično zauzimaju introverti), za bubnjevima izgleda kao realni prikaz Zverka iz Mapet Šoua, posve mokar i divalj, srećan. Pa kako da ne shvatim da je ovaj bend nešto što grli svoje članove i od njih pravi plamen i s njima čini čelik…? Ljilja, višedecenijski radijski čovek, osoba koja s autoironijom izgovara da je kraljica vasione i sila prirode, ne shvatajući da zapravo, upravo to i jeste, osoba koja nosi snagu šesnaest žena u jednom oku, a koliko ih tek ima u glasnim žicama i muzičkom znanju, kaže da želi da se vrati u punu sebe a te večeri je, boga mi, posedovala sebe više negoli vatra ima iskri.

Ovo su ljudi kojima dolaze braća Jelić u Fest na svirke, ljudi koji poznaju sve i svakoga, a najtoplije izgrle nas koje su dvaput u životu videli. Ovo su pravi ljudi.

Bend je svirku nastavio starom pržilicom I’ll Drink to That, i skoro pa pesmom za arene – a definitivno za upaljače – Alone. “A sada naša najnovija, Selene, čijih se ni reči baš najbolje ne sećam, malo ću da mumlam”, reče Ljiljana i otkide pesmu kao od šale. Teže sam recitovala brzalice u prvom razredu nego što su oni odsvirali i otpevali pesmu koju “nisu još uvežbali”. Ja mislim da su oni u stvari apsolutno svesni toga da u snu umeju da odrade vrhunsku svirku, te da se s nama poigravaju kao mačići s percima, to je odlika svakog vrsnog umetnika i zanatlije, da ispresavija železo kao Popaj a da je njemu to kao da mesi perece. Briljantno.

Ljilja se, nakon totalne egzaltacije rifovima u I Don’t Care, prisetila legendarnog kolege Vlade Jeta, čestitavši mu rođendan uz nešto što je davno rekao njima: “Dobri ste, ali što na engleskom…”, te su zasvirali eksplozivnu Znaš koja jeste na srpskom, ali može biti i na još hiljadu jezika. Tebe ionako erotično vozi Bokijeva gitara i Stoletova bubnjarska gimnastika, to je govor tela, to je duhovno i duševno otkriće, bas i glas su tu da podmažu klipove i kukove za kompletni stiskavac.

Za finiš su odsvirali i The End i Change, mi smo bili željni i zagrljaja i sunovrata i sukoba i nežnosti, “samo nam svirajte još, još”, Ljiljana kaže da bi rado to učinili ali ne znaju više pesama. Toliko šarma, toliko emocija, kako možemo da stanemo?

I zaista ovoga puta nisam želela da se skidam, majke mi, ali jesam, i zaista nisam očekivala puno od tako malog kluba, a dobila sam mnogo, i zaista, ove osobe su rođene i isklesane za stadione i Vudstoke. To su ove preduskršnje subote bila jedina božanstva i presveštenstva koja su važna za krvotok, osmehnuli su se, zasjali, pokupili nas i prosuli po podu kao ključalo ulje, kao svoje robove i vernike i ljubavnike. Zaista, znala sam za šta su sposobni, ali ne i da su za ovo stvarno rođeni. Kao i mi za njih. Hvala The Bite, vidimo se uvek.