Niko mi nije rekao da u beskrajno dosadnom kraju kakav je onaj nedaleko od stanice “29. novembar” postoji skrovište za alternativce, bunker za muzičku ekstazu kakva se dogodila ove subote 11. aprila, u lokalu zapuštenog, grafitima i prašinom kamufliranog tržnog centra. Kontrapunkt je kontra na toliko načina, ali posebno tako da u ta četiri kratka zida imaš osećaj kao da si u koncertnoj dvorani, ili je možda ipak do nas, do bendova, do duha. Provlačeći se kroz hodnike do samog kluba, osetila sam se, te preduskršnje subote, vrlo produhovljeno dok me prožimala vibracija istinskog panka, jer je predgrupa – bend Opproprium – sastavljen od četvoro prilično mladih ali opako entuzijastičnih majstora, te smo, čim smo ušli, znali da smo, sasvim sigurno, kod kuće.

Moram da priznam, nikada ne bih verovala da će generacija koju sam mogla da rodim, u 2026. godini izvesti tako autentičnu pank šutku uz prve sekunde izvedbe Zlatnog Papagaja (El. Orgazma), potom da, uz narednu pesmu, poseda po podu i osvetli sve upaljačima, kao da se cela svirka dešava u nekom od londonskih klubova krajem sedamdesetih, a ne ovde, i nikako sada. Mnogo nove nade, mnogo osmeha, hvala im bespogovorno.

Kada se mlađana publika i ekipa Oppropriuma sklonila i šmugnula u svoju, mladu noć, članovi The Bite su, jedno po jedno, izlazili, čeprkali po bini, podešavali, odlazili, vraćali se, vrlo stručno ali veoma opušteno, valjda kako ne bismo shvatili koliko snažan uragan će nas pogoditi kroz nekoliko minuta.

Počelo je žustro, žestoko, neprobojno, probadajuće, blues-rock rifovima pesme Age of Dark, zatim tvrđe i opasnije, pesmom Hand in the Rubber Glove, nakon koje je Ljilja (Zdravković, vokal) napokon izrekla “Dobro veče”, istovremeno ortački, ali i šeretski, jer tako rade ljudi, a posebno umetnici, koji su svesni toga da su te u tih prvih nekoliko minuta potpuno preuzeli i poneli svojim putem.

Nastavljeno je jednako moćnim udarima pesama Stone Cold Bitch, You Don’t Have Me, i They Say, sve do sada već favorizovane She’s a Rock (but I am Rock n Roll), gde je Ljiljana dodala da je ta igra reči postala sastavni deo internih fazona u njenim bliskim krugovima (ona je kao kamen, ali ja samrock n roll – žargon koji je veoma teško prevesti, ali je zabavno, verujte).

Potom je lista nastavljena nešto laganijom bluz-hardrock pesmom Some People, dosta poletnijom Lay Down, kidajućom Lies, potpuno šmekerskom Go To Hell, a kada su pevali So You Think You Know Me svi su počeli najdivnije da đuskaju, trenutak kada bend zna da te kupio sasvim, razložio na sitno, verio te, igra sa tobom prljavi ples iz koga nema jasnog izlaza, moj partner koji je praktično kafanski čovek postaje opčinjen, ja postajem uzbuđenja, mentalno, telesno, to je TO.

Nekoliko puta do ovog i nakon ovog momenta, članovi benda pozdravljaju i provociraju se međusobno s bivšim članovima, posebno pevačicom Unom i basistom Igorom, koji prate iz publike, bubnjar Stole (Bojan Stevanović) bivšem basisti Igoru Ćiliju dovikuje: “P*ČKO, IZDAO SI BEND”, iako se sadašnji basista Zlaja (Zlatan Oraščanin, višegodišnji bass u Rainy Underground) glasno smeje i skakuće po i pored bine, obojica basista potvrđuju da je Zlaja savršena zamena, a reklo bi se ne samo po umeću rukovanja instrumentom, već i energetski.

Zapravo, svi ovi ljudi, posebno gitarista Boki (Bojan Savić) kao osnivač i idejni vođa benda, shvataju da stvari i postave mogu da se menjaju iz hiljadu razloga, da nesigurnosti, životne i profesionalne turbulencije, ljubavi i neshvatanja povremeno mogu da se javljaju, ali, sve dok se cilj neprekidno i bezuslovno postiže, dok ljudi koji taj sastav prate ili tek otkrivaju osećaju istu nit godinama, decenijama, istu bodljikavu žicu koja svakim rifom pravi brazde po kičmi i stopalima, dok god se znojimo po klubovima i livadama prateći njihov zov kao nešto primalno i pravo, onda sve promene nisu toliko važne, stvoreno je nešto za pamćenje.

Zlaja koji mi je, par minuta pre svirke, rekao da je odnedavno u bendu i “valjda se snalazi”, na skroman način ipak pokazuje da mu je stalo, da se nalazi negde gde mu je dobro. Bubnjar Stole (čovek koga sam upoznala kao više nego vrsnog fotografa/videografa, potpuno ostvarenog (Kan i Lingus) u umetničkom polju koje obično zauzimaju introverti), za bubnjevima izgleda kao realni prikaz Zverka iz Mapet Šoua, posve mokar i divalj, srećan. Pa kako da ne shvatim da je ovaj bend nešto što grli svoje članove i od njih pravi plamen i s njima čini čelik…? Ljilja, višedecenijski radijski čovek, osoba koja s autoironijom izgovara da je kraljica vasione i sila prirode, ne shvatajući da zapravo, upravo to i jeste, osoba koja nosi snagu šesnaest žena u jednom oku, a koliko ih tek ima u glasnim žicama i muzičkom znanju, kaže da želi da se vrati u punu sebe a te večeri je, boga mi, posedovala sebe više negoli vatra ima iskri.

Ovo su ljudi kojima dolaze braća Jelić u Fest na svirke, ljudi koji poznaju sve i svakoga, a najtoplije izgrle nas koje su dvaput u životu videli. Ovo su pravi ljudi.

Bend je svirku nastavio starom pržilicom I’ll Drink to That, i skoro pa pesmom za arene – a definitivno za upaljače – Alone. “A sada naša najnovija, Selene, čijih se ni reči baš najbolje ne sećam, malo ću da mumlam”, reče Ljiljana i otkide pesmu kao od šale. Teže sam recitovala brzalice u prvom razredu nego što su oni odsvirali i otpevali pesmu koju “nisu još uvežbali”. Ja mislim da su oni u stvari apsolutno svesni toga da u snu umeju da odrade vrhunsku svirku, te da se s nama poigravaju kao mačići s percima, to je odlika svakog vrsnog umetnika i zanatlije, da ispresavija železo kao Popaj a da je njemu to kao da mesi perece. Briljantno.

Ljilja se, nakon totalne egzaltacije rifovima u I Don’t Care, prisetila legendarnog kolege Vlade Jeta, čestitavši mu rođendan uz nešto što je davno rekao njima: “Dobri ste, ali što na engleskom…”, te su zasvirali eksplozivnu Znaš koja jeste na srpskom, ali može biti i na još hiljadu jezika. Tebe ionako erotično vozi Bokijeva gitara i Stoletova bubnjarska gimnastika, to je govor tela, to je duhovno i duševno otkriće, bas i glas su tu da podmažu klipove i kukove za kompletni stiskavac.

Za finiš su odsvirali i The End i Change, mi smo bili željni i zagrljaja i sunovrata i sukoba i nežnosti, “samo nam svirajte još, još”, Ljiljana kaže da bi rado to učinili ali ne znaju više pesama. Toliko šarma, toliko emocija, kako možemo da stanemo?

I zaista ovoga puta nisam želela da se skidam, majke mi, ali jesam, i zaista nisam očekivala puno od tako malog kluba, a dobila sam mnogo, i zaista, ove osobe su rođene i isklesane za stadione i Vudstoke. To su ove preduskršnje subote bila jedina božanstva i presveštenstva koja su važna za krvotok, osmehnuli su se, zasjali, pokupili nas i prosuli po podu kao ključalo ulje, kao svoje robove i vernike i ljubavnike. Zaista, znala sam za šta su sposobni, ali ne i da su za ovo stvarno rođeni. Kao i mi za njih. Hvala The Bite, vidimo se uvek.

The post Kad sviraju The Bite: Gitarska liturgija četiri rokenrol božanstva appeared first on Kulturni kišobran.

Naš izbor za kraj ove godine je bio Advent u Ljubljani uz kratkotrajnu posetu Klagenfurtu koji takođe odiše prazničnim sjajem, a ovo mini putovanje smo začinili i boravkom na jezeru Bled.

Ljubljana, Slovenija

Za obilazak slovenačke prestonice bio je dovoljan jedan vikend. Centar Ljubljane, odnosno sam Prešernov trg, mostovi na reci Ljubljanici, kao i obale reke ispunjene adventskim kućicama su neprekidno mamili posetioce.

Brojne lampice, šoljice kuvanog vina ili džina i miris cimeta činili su hladnoću neprimetnom, a svaku ulicu maksimalno ispunjenom. Nasmejani ljudi crvenih noseva su na svakom ćošku dok istražuju najuže uličice centra. Kuvana vina nismo brojale, ali smo imale ‘wow’ count – bilo ih je čak 24!

Klagenfurt, Austrija

Sutrašnji dan je bio rezervisan za Klagenfurt, grad u južnom delu Austrije. Njihov Božićni market se održava na glavnom trgu i dosta je manji u odnosu na Ljubljanu, ali ništa manje poseban. Čitav trg mirisao je na tradicionalno austrijsko pecivo po nazivu krapfen (slično našim krofnama) i male jelke koje se mogu kupiti za kićenje u domovima.

Bled, Ljubljana

Ostatak dana proveli smo na Bledu gde nas je dočekalo sunce. Bled je prelep u svako doba godine, ali sada je bio izuzetno poseban. Šetalište oko Bledskog jezera je prošarano adventskim kućicama i nasmejanim ljudima, a što se tiče pojedinih štandova – sem kuvanog vina greje vas i vatra koja pucketa dok gledate u Bledski zamak koji se nalazi iznad samog jezera. Labudovi će vam ukrasiti svaku sliku, a nezaobilazna poslastica kad dođete na Bled je bledska krempita.

Za kraj, povratak u Ljubljanu je značio još šetnje i kuvanog vina, kao i odluku o ponovnom skorijem dolasku.

Adventi obično traju i tokom početka januara, a gradovi koji su se istakli što se tiče božićnog marketa su Beč, Prag, Budimpešta, Zagreb, ili neki još bliži poput Segedina i Temišvara.

Povratak u Beograd

Ako putovanje u vreme praznika nije opcija za vas, Beograd ima sjajne praznične sadržaje. Već godinama se u Savskom parku održava Zimska bajka, prepuna sadržaja poput koncerata, božićnih filmova, klizališta i prelepih dekoracija, a sada i Zemun može da se pohvali sličnim dešavanjem – Zemunskom bajkom. Veliki trg će nešto više od mesec dana biti ispunjen bogatim novogodišnjim programom kako za decu tako i za odrasle.

Sve informacije možete pronaći na njihovim instagram profilima, a mi vam u daljem tekstu donosimo još neke zanimljive praznične događaje.

Šta posetiti?

Do 30. decembra u hali 1 Beogradskog sajma se održava Novogodišnji vašar gde je ulaz besplatan.

Za vikend 27. i 28. decembra možete svratiti u Vikend Krčedin na vikend advent – novogodišnji bazar domaćih brendova i izlagača. Ne smete propustiti njihove cimet rolnice i bajkovitu dekoraciju.

Istog vikenda će Čuburski park biti domaćin ‘Parka otvorenog srca’, uz muzički matine, novogodišnji bazar i brojne sadržaje za decu i porodice.

Od 26. decembra u parku kod Vukovog spomenika možete prisustvovati zimskom street food festivalu.

Smokvica Holiday market na Vračaru se svakog decembarskog vikenda pretvara u božićni market sa raznim igraonicama i radionicama za decu ali i velikim izborom poklona lokalnih brendova.

Hangar food market na Novom Beogradu ćete moći da posetite do 15. januara, a ova opština krije još jedno iznenađenje ispred Beogradske arene – Čarobnu zimu. Panorama, klizalište, bioskop i koncerti vas čekaju na platou ispred ovog dobro poznatog mesta do 25. januara.

Vukov božićni kutak – božićna prodavnica i kafe od sada rade svakodnevno tako da u bilo kom trenutku možete uživati u šarenolikim ukrasima i toploj čokoladi.

Mnoštvo prazničnog sadržaja nas očekuje tokom ove zime, a mi se radujemo da i od vas čujemo predloge, čak i za ostale gradove u Srbiji.

Fotografije: Katarina Stevanović

The post Praznični događaji u Beogradu koje možete posetiti ove zime (a i šire) appeared first on Kulturni kišobran.

Međutim, i u 2021. godini, Tatjana nastavlja da nas inspiriše i da nas intrigira.

Pejzaži koji čine novu izložbu ,,Pusti lepoto ti si mi zrak’’, trenutno žive u jednoj divnoj, pomalo skrivenoj galeriji Lucida, u Čika Ljubinoj 11, gde smo imali priliku da razgovaramo sa umetnicom.

Tatjana je spontana, nežna, neposredna, kao i njena platna. Setnog pogleda uperenog ka zamišljenom horizontu, stičete utisak da ona nosi neku tajnu, tajnu kojom vas prosto okrzne u prolazu.

Vanja: Vaši pejzaži nam šapuću, golicaju nas, plešu sa nama, i jednom rečju – zavode nas. Šta nam oni poručuju?

Tatjana Pirović: Moji pejzaži pružaju blagost i mir… Često pružaju čistu emociju o Mediteranu.

Vanja Pavićević: Šta osećate u procesu stvaranja? U kom trenutku znate da ste uspeli da uhvatite često neuhvatljivu inspiraciju?

Tatjana Pirović: U procesu stvaranja tj. u završnici mog rada, taj trenutak je neuhvatljiv i tek kasnije mogu da ga odredim i definišem. Uvek treba ići dalje u stvaranju, jer možda je ono što sledi bolje od onog što smo imali.

Vanja Pavićević: Trenutno smo suočeni sa pandemijom, restriktivnim merama… Na koji način se nosite sa izazovima, i kako uspevate da uprkos zabrani putovanja misaono šetate toplim mediteranskim kamenom?

Tatjana Pirović: Korona je mnogima donela mogućnost da se konačno probude. Način na koji ja mogu najvernije da oživim u mislima mediteranski pejzaž bilo u Grčkoj, Dalmacijii ili Boki, jeste putem crtačkog i slikarskog gesta.

Vanja Pavićević: Pored pejzaža, Vaši ciklusi slika posvećeni univerzalnoj ljubavi veoma su prepoznatljivi. Da li je za njih potrebna nešto drugačija inspiracija? Kako biste uporedili ta dva ciklusa stvaranja?

Tatjana Pirović: Pored pejzaža, jednako često slikam figuraciju u jednom intimnom vidu. Potreban je drugačiji emotivni i slikarski podsticaj. Najplemenitija osobina čoveka jeste da nekoga voli posvećeno i istrajno, i ja se upravo trudim da takvu, plemenitu ljubav oživim na platnu.

Vanja Pavićević: Šta možemo da očekujemo od Vas u narednom periodu?

Tatjana Pirović: U narednom periodu pripremam jednu samostalnu izložbu posvećenu pre svega figuraciji. Mnogo se radujem proleću, u njemu je sve nekako lakše. Proleće mi, pored toplog vremena, donosi novu stvaralačku inspiraciju i lepo raspoloženje.

I mi se, zajedno sa Tatjanom, radujemo proleću, predstojećim izložbama, dok željno iščekujemo novi ciklus njenih toplih mediteranskih vetrova…. jer svako putovanje prvo započinje u nama.

Izložba je otvorena do 18. marta.

Podsećamo:

Foto: Mira Vujović/Tatjana Pirović/Kulturni kišobran kolaž

The post Tatjana Pirović: Moji pejzaži pružaju blagost i mir appeared first on Kulturni kišobran.

Moto grada je „Tako evropski – a tako blizu“.

Sam centar Kvebeka UNESCO je proglasio Svetskom baštinom. Tu se nalaze uske i strme ulice popločane kaldrmom, a zgrade su kao u francuskoj provinciji, od fasadne cigle, sa drvenim prozorima i crvenim krovovima. U staroj luci se nalaze brojne galerije, restorani, pabovi, butici i antikvarnice, i zaista sve neodoljivo podseća na neki evropski kvart.

Pored uživanja u pogledu na crvene krovove u januaru 2021. malobrojni turisti našli su se usred crvenog COVID-19 alarma. Skoro sve što vam padne na pamet bilo je zatvoreno, osim par atrakcija, među kojima je bio i „Ledeni Hotel“ koji ove godine slavi 20. rođendan.

Prvi put ovo zdanje je otvoreno u januaru 2001. Promenili su mu nekoliko lokacija, a ove godine se nalazi 30 km severno od grada Kvebeka, samo 35 minuta vožnje kolima. Ovo je bio i prvi „Ledeni Hotel“ u Severnoj Americi.

Gradi se svakog decembra, otvara se početkom januara, a polako počinje da se „topi i nestaje“ već u aprilu.

Potrebno je oko mesec i po dana da se „Ledeni Hotel“ izgradi, a 50 radnika na tome vredno radi i utroši oko 30.000 tona snega i 500 tona leda kako bi napravili ovo pravo arhitektonsko čudo.

Najeftiniji smeštaj za jednu noć, na krevetu od leda, košta oko 450 dolara, a turistički obilazak hotela 25 dolara.

Iako su se arhitekte i umetnici i ove zime svojski potrudili da „Ledeni Hotel“ dobije potpuno nov i svež izgled, crveni COVID-19 alarm u provinciji Kvebek, ostavio je ovo zdanje skoro bez posetilaca.

Ovaj veličanstveni objekat ima preko 40 soba kroz koje umesto glasova radoznalih turista, fijuče vetar i nestvarna tišina, pa je utisak da ovaj (pomalo) tužan 20-i rođendan hotela, na neki čudan način deli sudbinu ljudi.

Prošetali smo se prelepom Velikom dvoranom, kapelom u kojoj nije bilo ni mladenaca, ni svatova; obišli smo sobe i apartmane, a među najlepšim bili su Salvador Dalí, Egipatska i Božićna soba, kao i nekoliko komada nameštaja isklesanih od leda.

Na kraju smo otišli u čuveni Ice bar u kojem nismo mogli da naručimo i popijemo koktel u čaši od leda jer je bio zatvoren.

Slični „Ledeni Hoteli“ postoje u Kanadi (Montrealu), Finskoj, Japanu, Norveškoj, Švedskoj i u našem komšiluku – Rumuniji.

Venčanje iz bajke u prelepom dekoru!

Bilo da se radi o venčanju ili „obnavljanju zaveta“, kapela u ovom hotelu obećava lepe fotografije. Ukoliko volite zimu i niske temperature, pa izaberete ovo romantično i belo odredište za svoje venčanje, imaćete nezaboravne uspomene.

Do sada je preko 300 parova iz celog sveta odlučilo da ujedini svoje živote baš ovde. Cena za venčanje u ovom hotelu kreće se od 2.795 $ pa sve do 8.195 $.

Zanimljive činjenice

– Temperatura unutar hotela je uvek oko – 5C.

– Hotel je prepun specijalnih rezbarija po zidovima, kao i skulptura i lustera od leda.

– Omiljena je lokacija filmskih ekipa iz celog sveta.

– Bio je inspiracija za Diznijev film „Frozen“.

– Head & Shoulders je snimio reklamu u ovom hotelu, kao i mnogi drugi brendovi.

– Posle 13. sezone, zvanična statistika prijavila je preko milion posetilaca i 43.000 gostiju koji su ovde prenoćili.

Piše: Marina Bulatović

Foto: Ulaz u Ledeni hotel (Kvebek) / Lazar Petrović student fotografije na Seneca College u Torontu

Izvor: Bazar

The post Priča iz Kvebeka: 20. rođendan „Ledenog Hotela“ appeared first on Kulturni kišobran.

Daleke 1934. u Ontariju je 9. februara zabeleženo neverovatnih minus 56C.

U vreme COVID-19 kada su brojni mali biznisi ovde trajno zatvoreni, a milioni ljudi ostali bez posla, kada restorani, bioskopi, pozorišta i Spa centri vrlo često zatvaraju ‘svoja vrata’ po preporuci nadležnih organa – zaljubljeni se nalaze pred pravim izazovom – kako iznenaditi voljenu osobu i odabrati (savršen) poklon?

Parfeme, donje rublje u crvenoj boji, slatkiše i knjige umotane u crveni ukrasni papir, buket ruža ili saksijsku biljku koja traje duže i može predstavljati simbol dugovečne ljubavi.

Na listi poželjnih znakova pažnje za Dan zaljubljenih su i odlazak u šetnju, ali svakako dobro obučeni u tople perjane jakne, sa kapama, rukavicama i dubokim čizmama, i šoljom kafe ili čaja „za poneti“.

A priroda se na neki čudan način postarala da voljenoj osobi tokom šetnje možete ubrati cvet sa crvenim bobicama. Biljku koja prkosi i opstaje po dramatičnoj hladnoći i kada napada debeo sneg.

U prilog ovoj ideji (dar iz prirode) ide i jedno istraživanje koje kaže da bi, čak i u bogatim društvima kakvo je i Kanadsko, prosečna žena više želela da je dečko ili muž poljubi svakog dana pre odlaska na posao, nego da dobije skupoceni poklon.

Mladi fotograf – zaljubljenik u pejzaže

Lazar Petrović je student prve godine fotografije na Seneca koledžu u Torontu. Od svoje 15 godine on strastveno snima pejzaže širom sveta. U Beogradu je 2019. završio foto kurs u popularnoj „Fabrika Fotografa„. Član je Toronto Kamera Kluba koji je osnovan davne 1888. kao jedan od prvih foto-klubova u čitavoj Severnoj Americi.

Fotografije Lazara Petrovića do sada su objavili: „Ilustrovana Politika“, portali Sputnik Srbija, RTS Dijaspora, MediaSfera i Kulturni kišobran.

Piše: Marina Bulatović

Foto: Lazar Petrović student fotografije na Seneca koledžu u Torontu

The post Kanada: Dar prirode za Dan zaljubljenih appeared first on Kulturni kišobran.

Ukoliko se kakvim važnim poslom ili iz čistog užitka uputite iz Ontarija u Novu Skošiju ili ako putujete iz Britiš Kolumbije u Nju Brunsvik moraćete provesti u karantinu čitavih 14 dana.

Građanima Kanade nije dozvoljen turistički odlazak za Ameriku od marta 2020. godine koji je na snazi i danas. Isto pravilo važi i za Amerikance koji bi da posete Kanadu.

Na sve to, došla je prava polarna zima koja je okovala ledom i snegom Kanadu, tu drugu po veličini zemlju na svetu (prva je Rusija), pa je za očekivati da ljude viđate isključivo u prodavnicama hrane, apotekama ili LCBO (prodavnice alkoholnih pića koje spadaju u esencijalni biznis i ne zatvaraju se nikada, čak ni zbog pandemije) uz obaveznu socijalnu, a ne fizičku distancu, kako ovde piše na brojnim natpisima i obaveštenjima.

Ali pojedini Kanađani su ipak spremni da vas prijatno iznenade!

U Torontu ih možete videti kako na minus 15 C po snegu i ledu veoma vešto voze bicikle sa širokim gumama koje često voze i po brdsko-planinskim predelima jer njihovi omiljeni dvotočkaši poseduju gume koje imaju krampone.

Dok sa kanadske strane Nijagare čežnjivo gledate američku obalu pitajući se kada ćete moći skoknuti bar do Bafala – grada koji je naš Nikola Tesla prvo osvetlio u „Obećanoj zemlji“ 16. novembra 1896. godine  –iznenada ugledate čoveka u sportskom gliseru kako „seče vodu“ jureći neverovatnom brzinom dok temperatura ispod nule ledi krv u venama. I vama (posmatraču) i njemu (avanturisti). On je dobro obučen – u perjanoj jakni, sa kapom i rukavicama (ispod pantalona pouzdano ima dugačke gaće ili helanke!) prkoseći nekako u isto vreme zimi, ali i svim mogućim pravilima.

U ljupkom gradiću Niagara-on-the-Lake osnovanom davne 1798. godine možete iznajmiti kočije sa konjskom zapregom, a vaš domaćin-vozač će vam prvo ponuditi toplo ćebe koje vas neće ni malo zagrejati, a potom i mnoštvo istorijskih informacija o ovom čarobnom malom gradu. Petnaest minuta vožnje kočijom košta 60, a 30 minuta platićete 95 dolara, uz bakšiš koji iznosi oko 20 dolara i koji se ovde jednostavno podrazumeva.

Bilo kako bilo, na pragu Nove 2021. ne možete da se otmete utisku da ljudski duh, ali i turizam i biznis uvek nađu načina da prežive i da doskoče svim mogućim preprekama bilo da se one ogledaju u Celzijusima, virusima ili nečem trećem.

Piše: Marina Bulatović

Foto: Lazar Petrović student fotografije na Seneca college u Torontu/ Obilazak grada u otvorenim kočijama zimi – Niagara-on-the-Lake

Izvor: Sputnjik Srbija

The post Kanadski duh na pragu Nove 2021. appeared first on Kulturni kišobran.

Zbog nemogućnosti održavanja velikih koncerata, Botanička bašta, koja se prostire na preko pet hektara površine, bila je podeljena u četiri muzičke zone, u kojima su se u subotu i nedelju od 13 do 19h održavali akustični koncerti koji su upotpunili uživanje u prirodi i vinu.

Neki od izvođača bili su: bend Hot Club of Belgrade, koji svira džez obrade popularnih pesama i gipsy-swing muziku, gudački kvartet Crystal Strings, gudački trio A Corda, a na jednom od travnjaka nastupali su i ulični svirači i plesači.

Posetiocima je bio ponuđen i bogat izbor vina, sa više od 30 vinarija iz Srbije i inostranstva. Osim domaćih i vina iz Makedonije, Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine, posetioci su bili u prilici da degustiraju i vina iz Italije, Španije, Nemačke i Francuske.

Osim toga, posetioci su bili u prilici da degustiraju i razne vrste sireva, proizvoda od mangulice i delikatesnih pašteta, a da bi piknik bio potpun mogli su da se kupe i burgeri, peciva, kao i ručno rađeni sladoledi i slatkiši.

Ovo je bila odlična prilika za uživanje cele porodice na vinskom pikniku u predivnoj prirodi tokom poslednjih dana leta.

Važno je napomenuti i da je ovogodišnja manifestacija organizovana uz velike mere opreza. Vinski štandovi su bili postavljeni na razdaljini od po 10 m, a posetioci su usmeravani kako bi se održala i fizička distanca. Takođe, primenjene su sve i druge neophodne epidemiološke mere, koje su omogućile maksimalnu bezbednost posetilaca.

Foto: Marija Jovanović

The post Wine Garden po drugi put u Beogradu – raj za ljubitelje vina, prirode i dobre muzike appeared first on Kulturni kišobran.

Dom Jevrema Grujića, u samom kulturnom i istorijskom srcu prestonice, Svetogorskoj ulici broj 17, sagrađen je 1896. godine po projektu poznatog beogradskog arhitekte Milana Kapetanovića i prva je zgrada koju je zaštitio Zavod za zaštitu spomenika kulture Beograda.

Kuću je za svoju porodicu podigao istaknuti srpski državnik i diplomata Jevrem Grujić. Tokom 19. i 20. veka, u prostranim salonima ovog zdanja organizovani su gradski balovi na kojima se okuplјala društvena elita Srbije kao i diplomatski skupovi na kojima su politički i intelektualni prvaci tog vremena odlučivali o budućnosti srpske države.

Umetnička kolekcija broji preko 600 predmeta neprocenljive istorijske vrednosti. Među njima se nalaze dela najvećih srpskih slikara, staro i retko oružje iz Prvog i Drugog srpskog ustanka, kraljevski darovi članovima porodice, portret kraljice Natalije, kao i najstarija sačuvana venčanica u Srbiji iz 1850. godine koja se sastoji ih nekoliko stotina hiljada srebrnih niti.

Zanimljivo je to da je prva diskoteka na Balkanu otvorena upravo u podrumu ove kuće 1967. godine i označila sociološki ‘bum’ u savremenoj istoriji grada. U nju su dolazile najveće svetske zvezde toga doba: Alen Delon, Keterin Denev, Omar Šarif… Diskoteka je popularno nazvana “Kod Laze Šećera”, koji i danas goste sprovodi kroz njene hodnike i priča priče iz njene burne istorije.

Čajanka sa kraljicom Natalijom

Jedna od najzanimljivijih stvari u Domu Jevrema Grujića svakako jeste poseta Salonu za čaj kraljice Natalije Obrenović.

Uz šoljicu čaja, kafe, soka ili uz čašu vina samo ovde možete probati kraljičinu omiljenu čokoladnu tortu, pripremljenu po starom, originalnom receptu pronađenom u arhivi muzeja.

Ova neobična čajanka će vam dočarati život i običaje u jednoj uglednoj građanskoj porodici, ali i upoznati vas sa životom jedne od najlepših i najvoljenijih srpskih kraljica – Natalije Obrenović.

Foto: Dom Jevrema Grujića

The post Dom Jevrema Grujića – na čajanci kod kraljice Natalije appeared first on Kulturni kišobran.

Napravljen po uzoru na velike svetske metropole u kojima slična mesta već odavno postoje, muzej selfija se u Beogradu nalazi na adresi Terazije 27a. (postoji još jedan u Jurija Gagarina 155 koji ne treba mešati sa ovim). Na ovom mestu možete napraviti selfi u mračnoj zatvorskoj ćeliji sa rešetkama, na dnu mora, u svemiru, fotografije sa optičkim varkama itd.

Ono što izdvaja selfi muzej jeste koncept koji izlazi iz okvira tradicionalnog shvatanja muzeja u našoj kulturi. Kao i kod drugih postavki ovog tipa, prostor je sačinjen od niza soba uređenih tako da budu vizuelno privlačne, šarene i dobro osvetljene, te da služe kao set za snimanje atraktivnih fotografija.

Ono što je zanimljivo jeste da je muzej „pet friendly“ tako da i svog ljubimca možete povesti na ovo uzbudljivo putovanje.

Pored ulaznice i napunjenog telefona, sve ostalo što vam treba jeste osmeh i mnogo pozitivne, kreativne energije!

Foto: Marija Jovanović

The post Prvi selfi muzej u Srbiji – nezaboravna zabava po ugledu na svetske metropole appeared first on Kulturni kišobran.

Za ove Markesove reči saznajemo od hispaniste iz Srbije, Radice Nikolić, koja nam i šalje ovu „razglednicu“ iz daleke Kolumbije.

Gradić Sipakira (Zipaquirá) je smešten blizu Bogote, glavnog grada Kolumbije.

Iako se magični realizam oseća u celoj Kolumbiji, Sipakira (Zipaquirá) je ta u kojoj ćete najviše osetiti duh Markesa.

„El colegio de Gabo“

Upravo se ovde, gde je završio srednju školu, probudila njegova jubav prema književnosti. Danas je škola koju je pohađao pretvorena u muzej. Nosi naziv „El colegio de Gabo“.

Nije ni čudo što je pisac toliko voljen u ovom gradiću. Markes je za svoj roman „Sto godina samoće“ dobio Nobelovu nagradu za književnost 1982. godine!

Sipakira (Zipaquirá) je poznata i po slanoj katedrali – prvom čudu Kolumbije.

Foto: Radica Nikolić

The post Razglednica iz Kolumbije: Zašto je za grad Zipaquirá bitan Gabrijel Garsija Markes? (GALERIJA) appeared first on Kulturni kišobran.