Belgrade Film Festival: “Kasna slava”, ali po koju cenu?

U vreme kada, čini se, filmska industrija teži da postane “viralna”, jasno je da Beogradski Film Festival ide u drugom pravcu. Tačnije, ima za cilj da na veliko platno stavi filmove koji podstiču na dijaloge, izazivaju empatiju i podstiču na razmišljanje.

Beograd, grad satkan od kontrasta, borbe i radoznalosti je idealno mesto za jedinstvenu kolekciju pažljivo biranih filmova koji nose dubinu i inspiraciju.

Ti filmovi nisu samo vredni aplauza već i ćutanja i razmišljanja, razmene ideja i utisaka koji će produžiti život filma i nakon izlaska iz bioskopske sale.

Pravi predstavnik ovog opisa je film „Kasna slava“- oda onima pridaju značaj i shvataju jačinu napisane reči, ali i međuljudskim odnosima, jazu između generacija i realnom životu.

Premisa filma je sama umetnost kroz različite slojeve, ali ponekad ne shvatamo da je ona vidljiva u običnim, svakodnevnim stvarima. Naime – za umetnost je potreban umetnik.

Kasna slava – film o nama, ne o slavi

„Kasna slava“ (Late Fame, 2025), film Keneta Džounsa, počinje tiho i toplo, gotovo nostalgično. Kao razgovor koji se vodi bez žurbe, uz kafu koja se hladi. Deluje kao priča o ponovnom otkrivanju, o njujorškom pesniku čija su zaboravljena dela iznenada ponovo postala važna.

Ali kako film odmiče, postaje jasno da ovo nije film o slavi kakvu zamišljamo. Ovo je film o njenom prividu. O ljudima. O odnosima. O potrebi da budemo viđeni, prihvaćeni, prepoznati i o ceni koju, ponekad, za to nažalost plaćamo.

Ed Saksberger, kojeg je maestralno odglumio Vilijam Defo, u početku deluje kao tiha, skromna osoba, udaljena od porodice. Film nam postepeno otkriva kompleksne slojeve njegove ličnosti oslikavajući tih i emotivan portret nekoga ko se sa slavom susreće tek onda kada ona nema mogućnost da utiče na njegov život i promeni ga.

On živi mirnim, povučenim životom, radi običan posao u pošti već duži niz godina i ne traži mnogo od sveta. Barem ne dok ga grupa mladih, bogatih i samouverenih kreativaca ne „otkrije“. Njihov entuzijazam deluje iskreno, gotovo zarazno i inspirativno ali vrlo brzo postaje jasno da iza tog divljenja stoji nešto drugo, potreba da se bude deo nečega „posebnog“, da se prisvoji autoritet, da se izgleda pametno, a sve zbog izuzetne mogućnosti za tim.

Film precizno razlaže savremeni intelektualizam bez dubine. To su ljudi koji govore mnogo, citiraju još više – ali ne čitaju. Traže savete, ali ne i razumevanje, traže empatiju, emocije, bez da istu barem delom vrate. Nekada se podrazumevalo da moraš da pročitaš da bi znao, kako bi komentarisao, danas se često zna unapred, bez čitanja, a tome umnogome doprinose današnji uslovi, tehnika i društvene mreže. Kao da je važnije ostaviti utisak nego stvarno se susresti sa delom ili ponekad čak i važnije sa čovekom koji je zaslužan za to delo.

Mlada ekipa okupljena oko Eda ga posmatra opijeno gotovo kao muzejski eksponat. Fascinantnost njime je prisutna, ali više kao idejom o idealu nego osobom. Njegova knjiga možda jeste nekada bila važna, ali paradoks filma leži u tome što saznajemo da je, gotovo niko zapravo nije pročitao.

Ta „kasna slava“ ni nalik nije pravoj slavi, međutim Edu i te kako prija, donoseći mu novo samopouzdanje, pokušaj dubokoumnih razgovora i osećaj pripadnosti.

Grupa Edovih obožavalaca je izuzetno specifična i ekscentrična a pravi predstavnik nje je Glorija, usamljena glumica, koju igra Greta Li. Upravo ona nam daje dublji uvid u delove ličnosti mladih umetnika koji su pronašli Eda. Ona je posebno snažan lik, odglumljen precizno, a suptilno. Spolja savršena, šarmantna, uvek na visini zadatka, a iznutra rasuta i usamljena. Ona je simbol ljudi koji stalno nose masku, koji znaju kako da se predstave, ali ne i kako da budu. Njeni prijatelji znaju samo onu Gloriju koju ona pusti među ljude. Pravo lice ostaje iza zatvorenih vrata. Izvanredna glumica, mirna i fantastična i u sopstvenim lomovima.

Ed je u početku skeptičan. Pita se šta ti ljudi zapravo žele od njega. Zašto sada? Zašto baš on? Vremenom, međutim, popušta. Želi da se uklopi. Da bude deo tog sveta. Da još jednom oseti pripadnost, mladost, onaj osećaj da si nekome važan. Vremena su drugačija, ali potreba za vidljivošću i shvatanjem je ista. Osećaj nelagode i hladni kadrovi grada u potpunosti prate istrošeni lik ponovo otkrivenog pesnika.

Za njega pravi emotivni udarac dolazi tiho, bez dramatizacije: smrt njegovog brata. Čoveka kom se nije javio. Kog nije želeo da vidi. U tom trenutku Ed shvata razliku između prividne bliskosti i stvarnih odnosa. Između ljudi koji te okružuju i onih koji te stvarno čekaju. I tu film, bez velikih reči, pogađa suštinu.

Srećom, Ed nije u potpunosti izgubio sebe. Kada shvati šta je za mlade umetnike koji ga okružuju, kao i da nisu pročitali njegovo delo, ne odlazi njima, već se vraća starim vrednostima i starim prijateljima. Ima dovoljno godina, ali i zrelosti, da pusti ono što je lažno i shvati da treba da zadrži ono što je bitno.

Na kraju, on zaista doživljava neku vrstu kasne slave. Ali film jasno poručuje: pod reflektorima ona ne izgleda mnogo drugačije nego u senci.

„Kasna slava“ je film o životu, o odnosima, o lažnim društvenim normama i o toj večitoj ljudskoj čežnji da budemo prihvaćeni. Jasno je da generacijski jaz ne može tako lako biti ispunjen kada je sve površno. Gorka ironija uspeha stiže onda kada smo naučili da živimo bez njega. Tiha, ali moćna priča o ljudima, vremenu i istinama koje često shvatimo tek kada postane kasno ili, srećom po Eda na vreme.

Foto: Late Fame LLC

Autori: Katarina Stevanović, Nikola Spasić.