Preporuke filmova sa Beograd Film Festivala

Tokom osam festivalskih dana publika je na prvom izdanju Beograd Film Festivala imala priliku da pogleda čak 43 filmska ostvarenja različitih žanrova koji oslikavaju raznovrsnost savremene svetske kinematografije i snažnu međunarodnu orijentaciju festivala.

Program je obuhvatio filmove različitih renomiranih savremenih autora, uključujući i naslove nagrađivane i nominovane na najznačajnijim evropskim i svetskim festivalima, a neke od njih smo spominjali u prethodnim tekstovima.

Pročitajte i ovo: Belgrade Film Festival: „Kasna slava“, ali po koju cenu?

Program festivala bio je podeljen u više selekcija: Novi talasi, Velike vizije, Zima u bioskopu i Pogled iza ogledala. 

Selekcija Novi talasi bila je posvećena autorima i autorkama nove generacije koji hrabro otvaraju teme vezane za identitet, intimnost i društvo, dok je selekcija Velike vizije predstavila najnovija ostvarenja afirmisanih savremenih autora.

Program Zima u bioskopu stavio je publiku u fokus, sa glavnim ciljem festivala – a to je ponovno oživljavanje bioskopa kao prostora susreta i zajedničkog filmskog doživljaja, što je potvrđeno velikim interesovanjem i posećenošću projekcija tokom celog festivala.

Uoči zatvaranja prvog izdanja Beograd Film Festivala organizatori su najavili i novo izdanje za 2027. godinu koje će biti održano od 29. januara do 5. februara i predstavili zvaničnu nagradu- „Beogradska lasta“, koja će od naredne godine biti dodeljivana u okviru takmičarskog programa.

Iako smo neke filmske predloge već spomenuli, postoji još naslova koje vredi pogledati, a to su: Moda (Couture), Franc (Franz), Da imam noge šutnula bih te (If I Had Legs I’d Kick You), La Cache (Sklonište) kao i Oprosti, ljubavi (Sorry, baby).

Pročitajte i ovo: Počinje Beograd Film Festival, koje filmove gledati?

Moda (Couture)

Ovo ostvarenje bavi se svetom visoke mode, ali ispod spoljašnjeg sjaja istražuje mnogo dublje teme – identitet, ambiciju, lične žrtve i potragu za pripadanjem.

Radnja prati glavnu junakinju Maksin (Anđelina Džoli) koja pokušava da pronađe svoje mesto u zahtevnom i često surovom svetu modne industrije. Njen zadatak je da napravi kratki film koji će pratiti modnu reviju. Kroz njen razvoj, film prikazuje kontrast između glamura koji je vidljiv spolja i unutrašnjih dilema koje oblikuju njen karakter. Sem profesionalnih izazova ona se suoči i sa mnogobrojnim privatnim problemima.

U kadrovima kamera se zadržava na detaljima tkanine, pokreta i prostora, stvarajući gotovo opipljiv osećaj modnog sveta koji se prikazuje. Ovakav pristup ne služi samo estetici, već dodatno naglašava emotivno stanje likova i njihovu upečatljivost.

Franc (Franz)

Film „Franz“ je biografska drama o životu slavnog češkog pisca Franca Kafke. Predstavlja duboku i vizuelno upečatljivu priču o portretu umetnika koji je, uprkos ličnim sumnjama i društvenim pritiscima, ostavio neizbrisiv trag u svetskoj književnosti.

Reč je o ostvarenju poznate poljske rediteljke Agnješke Holand, koje prati život jednog od najuticajnijih pisaca 20. veka – od njegovih mladalačkih dana u Pragu do prerane smrti 1924. godine. Film prikazuje Kafkine unutrašnje borbe, odnos sa autoritarnim ocem, svakodnevni rad u osiguravajućem društvu, kao i njegovu strast prema pisanju koja ga je učinila jednim od najznačajnijih autora moderne književnosti.

Glavnu ulogu tumači mladi glumac Idan Idan Vajs, čija interpretacija donosi intiman i složen portret čoveka rastrzanog između ličnih očekivanja i kreativnog naboja. Film posebno naglašava Kafkine odnose sa ženama i njegovim bliskim prijateljem i izdavačem Maksom Brodom, kao i stalni osećaj otuđenosti koji je obeležio njegov život i stvaralaštvo.

Da imam noge šutnula bih te (If I Had Legs I’d Kick You)

Jedna recenzija na IMDB-u vezana za ovaj film glasi „A brilliant work. I’ll never watch it again“, i to je bez ikakvog spojlovanja najbolji opis ovog filma sa elementima horora.

Film nam prikazuje intenzivnu priču o Lindi koju tumači Rouz Birn, dok pokušava da organizuje sopstveni život i karijeru. Na samoj ivici nervnog sloma mora da se nosi sa bolešću svoje ćerke, odsutnim mužem, nestalom osobom koja je njen pacijent i blago rečeno neobičnim odnosom sa svojim psihoterapeutom.

Mračno putovanje na kom se Linda nalazi je prepuno problema koji naizgled nemaju rešenje, pasivnom agresijom i disfunkcionalnim odnosima. Najobičnije stvari u takvim uslovima su preplavljujuće, a shvatanje da život nije bajka dolazi u valovima. Linda, kao psihijatar, nema dovoljno empatije i razumevanja, jer ni za nju niko nema iste osećaje, a traume koje potiskuje će u jednom momentu postati neizdržive.

Zanimljiva informacija – lice njene ćerke se ne prikazuje u filmu sve do poslednje scene.

La Cache (Sklonište)

Ovaj film nas je osvojio sveprisutnim humorom u teškim situacijama.

Radnja filma smeštena je u Pariz 1968. godine, u stan jedne neobične porodice čiji svakodnevni život nosi tragove političkih uverenja, ratnih trauma i ličnih tajni.

Sve posmatramo očima devetogodišnjeg dečaka koji, pokušavajući da razume svet odraslih, otkriva skrivene pukotine iza prividno stabilne porodične svakodnevice. Upravo taj dečji pogled omogućava filmu da balansira između nežnosti, ironije i tihe melanholije. On je oduševljen što može da provede nekoliko dana kod svojih bake i deke u društvu dvojice živahnih ujaka – vizuelnog umetnika i ambicioznog intelektualca, kao i svoje šarmantne prabake iz Odese, dok se njegovi roditelji pridružuju istorijskim protestima. Svaki lik ima poseban pečat, a odnosi između članova porodice su prikazani kao puni razumevanja i zaštite.

Dok se zemlja okreće naglavačke, čitava porodica je primorana da se suoči s prošlošću kada jedan ugledni politički gost potraži sklonište u njihovom dom. Fokus tih scena je na tome šta njegovo skrivanje znači za porodicu. Prisutna je napetost ali i bunt, solidarnost i hrabrost, stvari koje nam umnogome govore o turbulentnim vremenima sedamdesetih.

Oprosti, ljubavi (Sorry, Baby)

Sorry, Baby je autorski debi američke rediteljke i glumice Eve Viktor. Ovaj intimni i hrabri film, koji je privukao veliku pažnju festivalske publike emotivno ogoljava i prikazuje intimni portret mlade žene koja pokušava da pronađe svoje mesto u svetu nakon traumatičnog iskustva.

Radnja prati Agnes, mladu profesorku književnosti koja živi pokušava da uspostavi kontrolu nad svojim životom nakon seksualnog napada. Film počinje u svakodnevnom ritmu njenog života – predavanja, sastanci s prijateljima, kratki susreti s kolegama, ali ispod standardnih životnih obaveza prisutna je prava emotivna borba koju junakinja vodi.

Agnes se suočava s osećajem krivice, stida i izolacije, dok pokušava da normalizuje svoj život i održi odnose s ljudima oko sebe. Kroz fragmente sećanja, unutrašnje monologe i tihe trenutke introspektivnog razmišljanja postepeno dobijamo uvid u njenu unutrašnju borbu. Ovi fragmenti pokazuju kako trauma utiče na njene svakodnevne odluke, interakcije i način na koji percipira svet.

Važan deo filma su takođe i odnosi koje Agnes gradi s ljudima iz svog okruženja. Prijatelji i kolege pružaju različite nivoe podrške, a pojedini susreti otkrivaju neosetljivu ili nesvesnu reakciju društva na traumatična iskustva, što dodatno produbljuje njenu izolaciju. Istovremeno, u malim, svakodnevnim trenucima Agnes pokazuje sposobnost da se polako oporavlja i pronalazi snagu.

Kroz sve ovo, „Sorry, Baby“ istražuje kako trauma oblikuje identitet, odnose i samopouzdanje. Film se završava na otvoreni način – Agnes nije potpuno izlečena, ali publika svedoči njenom napretku, sposobnosti da postavi granice i traži podršku. Ova završna nota naglašava da oporavak nije trenutni događaj, već proces, i čini film realnim i emotivno rezonantnim.