Harp Lady: Ima neke setne nežnosti u harfinoj i mojoj interpretaciji
Sofija Sibinović se ne krije iza svog umetničkog imena. Ona to ime jeste – Harp Lady. Žena sa harfom. Njih dve nastupiće zajedno po prvi put u Domu omladine. Ali to neće biti debitanstska muzička avantura na sceni ni za jednu, ni za drugu. Ali biće početak Sofijine kantautorske karijere, jer će premijerno izvoditi svoje nove pesme. Među njima, naravno, i pesmu Zagrljaj, koju nam je već poklonila. Na repertoaru 17. aprila će se naći i kompozicije klasičnih i savremenih autora.
U susret tvom koncertu gde prvi put predstavljaš i svoju pesmu Zagrljaj, čiji zagrljaj ti smiruje prste pred nastup? Jer, ipak, sviraš instrument koji zahteva preciznost, a istovremeno i pevaš?
Pred nastupe, još odmalena, volim da se osamim. Pola sata pre izlaska na scenu izuzetno mi je važno da zapravo osetim potpunu izolovanost od materijalnog sveta, kako bi po izlasku na scenu, svaki moj ton mogao da biva zagrljaj upućen celokupnom čovečanstvu i svemu živom i neživom na ovom svetu.
Setna nežnost u interpretaciji
| „Singl je nastao prošlog leta, spontano. Splet raznih okolnosti, tog julskog dana, doveo me je u istu prostoriju sa Đuletom iz grupe Van Gogh. Nakon inspirativnog razgovora sa njim, složila sam se da zaista jeste vreme da sednem za harfu i da se drznem da ispričam svoju priču. U trenutku dok je pesma nastajala želela sam da prenesem čistu emociju. Ne tužnu, ne srećnu, samo čistu, toplu i nežnu, baš onako kako ja i doživljavam harfu ceo svoj život“. Čitajte više ovde. |
Govorila si već šta je bila inspiracija za pesmu – „drznula si se da ispričaš svoju priču“. Prenela si kako izgleda tvoja utopija kada si sa harfom. Zagrljaj smo dobili – da li je ta pesma uvertira u zvuk koji možemo očekivati i u drugim numerama koje si napisala i koje izvodiš u Velikoj sali Doma omladine 17. aprila?
Želim da verujem da sam uvek spremna da ekperimentišem sa zvukovima i da nemam potrebu da harfu (i mene sa njom) svrstavam ni u kakve “fioke” ili određene žanrove, već da imamo slobodu da pratimo zvuk nas dve zajedno i da verujemo da će nas uvek odvesti baš tamo gde želimo da budemo. Ali ono što jeste primetno u pesmama koje sam do sada pisala, koja god da se tema obrađuje i koji god da je karakter pesme, ima neke setne nežnosti u harfinoj i mojoj interpretaciji.
Za Rapsodiju još nije vreme
Ti si Harp Lady, ali, postoji li neka kompozicija koja ti zadaje muke? I koji žanr, sem klasike, baš voliš da sviraš?
Postoji jedna kompozicija koju nikada nisam svirala a na spisku mi je najomiljenijih kompozicija. Ne spada u kategoriju najtežih dela za harfu kao solo instrument. Jednom godišnje stavim note na pult i kažem “Pa Sofija mislim da je sad stvarno krajnje vreme da naučiš Rapsodiju”, nakon dva dana neki glasić u meni kaže “Ne Sofija još uvek nije vreme” i tako već 15 godina, bez obzira što sam svirala mnogo komplikovanija dela od te Grnađanijeve Rapsodije.
Što se tiče drugih žanrova – od svega me je najviše privlačila slobodna improvizacija i u toku studija vrlo sam se posvećeno bavila istraživanjem mogućnosti kada je improv u pitanju. Lepa je stvar kada stvaraš muziku u trenutku koji u sledećem nestaje i nikada se neće ponoviti, a menja te večno.
Sviranje za ljudsku dušu
| Sofija je svoje muzičko obrazovanje započela klavirom u muzičkoj školi „Petar Konjović“, a ubrzo je upisala i harfu. Nastupala je kao solistkinja u najprestižnijim salama Beograda – Kolarac, Filharmonija, Narodni muzej – i osvajala nagrade na međunarodnim takmičenjima. Svoj prvi solistički koncert održala je sa svega 14 godina, a tokom školovanja je paralelno pohađala i srednju školu za solo pevanje. Studije u Bostonu (2013) dodatno su oblikovale njen umetnički identitet – nastupala je u Boston Symphony Hall-u kao prva harfa sa Bostonskom filharmonijom, razvijala slobodnu improvizaciju i kombinovala harfu sa glasom, prelazeći granice klasične muzike. Po povratku u Beograd, Sofija je postala prva harfistkinja koja harfu uvodi u underground scenu, nastupajući solo i sa bendovima. Danas je član Beogradskog kvarteta harfi koji postoji već 38 godina i učestvuje u imerzivnom pozorištu Pincone, kreirajući muziku kroz strukturalnu improvizaciju. |
Nastupaš od tinejdžerskih dana, ređale su se i nagrade. Svirala si, ne samo u Srbiji, već i kao prva harfa u Boston Symphony Hall-u u tom američkom gradu. Postoji li scena na koju bi željno želela da staneš, a nisi još uvek imala prilike? Da li je to Dom omladine, ili maštaš o nečemu u inostranstvu?
Kolarac će uvek biti najvažnija sala za svakog muzičara koji je ikada imao prilike da, kao solista stane na tu scenu. Ja generalno jesam velika sanjalica, ali scene nikada nisu bile fokus mojih snova. Konekcija sa publikom, mogućnost da dodirneš dušu drugog čoveka, je najviši nivo katarze za jedno ljudsko biće, ali se ono ne vezuje za binu. Ono se može desiti i spontano u parku dok prenosiš harfu i prolaznik te zamoli da čuje nešto na njoj. Sale (pogotovo izuzetno akustične) su druga po redu najdivnija stvar za muzičara, ali ljudska duša će uvek ostati prva, bilo da ima vip karte za najlepšu salu na svetu ili da sedi pored mora na Bokokotorskoj ponti, dok ja sviram moru i vetru.
Foto: Jana Gavrilović
Share this content:
