Ova izložba se realizuje kao deo programske celine „Skok u neizvesnost“, pod kustoskim vođstvom Tatijane Dadić Dinulović.

Kroz prizmu scenskog kostima, autorka u ovom radu istražuje složeni fenomen neizvesnosti, sa fokusom na savremeni nomadizam i emocionalno izmeštanje (displacement).

Nakon bogate karijere tokom koje je realizovala više od 80 pozorišnih i 15 filmskih kostimografija u Srbiji i regionu, Selena Orb se u radu „Dis_placement“ okreće autorefleksiji, preispitujući ličnu i profesionalnu cenu internacionalnog delovanja. Rad tretira pojam izmeštanja ne samo kao fizički odnos tela i prostora, već kao duboko emotivno i identitetsko stanje. Izvođačko telo ovde funkcioniše kao arhiv promena, pomerajući displacement iz političko-geografskog u intimni prostor.

Ovim povodom Selena Orb izjavila je:

„Internacionalna karijera donosi mnogo, ali ima i svoju cenu. Moj način života iziskuje stalno izmeštanje sa jednog mesta na drugo, ostavljajući me sa hroničnim osećajem usamljenosti, razdvojenosti od bliskih ljudi kao i prostornim izmeštanjima i adaptacijama na nove privremene prostore življenja. Kao glavno sredstvo izražavanja koristim kostim i prostor. Kostim za mene ovde postaje taktilni, skulpturalni produžetak mog tela. Kroz upotrebu različitih materijala i njihovih tekstura, nastojim da sublimiram telesni osećaj privremenih boravka u različitim prostorima kroz koje prolazim. Telo u kostimu postaje jedina konstanta“.

Multimedijalni karakter instalacije zaokružen je sinergijom slike i zvuka. Autorka vizuelni segment i kreativnu realizaciju potpisuje u saradnji sa umetnicom pod pseudonimom Shtroxy (video i kreativna saradnja), dok auditivni deo rada potpisuje Dušan Vučković. Zvučni pejzaž funkcioniše kao auditivni rez između spoljašnjeg sveta i unutrašnjeg prostora sećanja. Buka prostora, tranzita i gradova predstavlja pritisak realnosti, dok se ponavljanje rečenice „Nema vremena pre nas, mi smo svuda i zauvek“ (autora Dina Pešuta) postavlja kao emotivno sidro i svedočanstvo da je pripadanje unutrašnji proces.

Posetioci će moći da pogledaju rad u periodu od 12. i 13, kao i 18 i 19. juna, u terminima od 20:30 do 22 časa.

Zatvaranje izložbe uz prateći program

Poslednjeg dana izložbe, što je ujedno i kraj sezone u petak, 19. juna u 19 časova, biće održan razgovor pod nazivom „Nema vremena pre nas, mi smo svuda i zauvek“, koji moderira dramaturg Dimitrije Kokanov.

U razgovoru, pored autorke Selene Orb, učestvuje i Emilija Đorđević, basistkinja grupe KOIKOI. Tema ovog panela biće usmerena na preispitivanje neizvesnosti kao dominantnog fenomena savremenog života.

Biografija autorke

Selena Orb je istaknuta srpska kostimografkinja i vizuelna umetnica. Diplomirala je na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu na Odseku za scenski kostim, a doktorske studije scenskog dizajna pohađala je na Fakultetu tehničkih nauka (FTN) u Novom Sadu. Od 2025. godine angažovana je u zvanju vanredne profesorke na Departmanu za scenski dizajn na FTN-u.

U svom bogatom profesionalnom opusu potpisuje više od 80 pozorišnih kostimografija u vodećim teatrima u zemlji i regionu, među kojima su Atelje 212, Jugoslovensko dramsko pozorište, Narodno pozorište u Beogradu, HNK Zagreb, Sarajevski ratni teatar, kao i produkcije u Nemačkoj i Sloveniji.

Pored pozorišta, ostvarila je značajnu karijeru i u filmskoj industriji potpisujući kostim za preko 15 dugometražnih i kratkometražnih ostvarenja, kao i televizijskih serija, uključujući projekte „Područje bez signala“, Poslednji Srbin u hrvatskoj“, „Zečiji nasip“ i druge.

U domenu vizuelnih i intermedijalnih umetnosti, njen rad karakteriše duboka autorefleksija i istraživanje intimnog prostora kroz medij videa i scenskog kostima, što potvrđuje i njen zapaženi video rad „Sebe sobom razdvajam od sveta“ – izveden u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu 2022. godine, kao deo njenog umetničkog doktorskog projekta.

Dobitnica je brojnih prestižnih priznanja u oblasti umetnosti, među kojima se izdvajaju Zlatna Arena za kostimografiju na Pulskom filmskom festivalu (2019), Sterijina nagrada za kostimografiju (2020), Nagrada Ružica Nenadović Sokolić na Festivalu malih scena u Rijeci (2023), Nagrada na Festivalu BiH drame u Zenici , kao i Nagrada fonda Aleksandar Tomašević. Tri puta je učestvovala na prestižnom Praškom kvadrijenalu scenskog dizajna i prostora (2015, 2019, i 2023. godine u okviru nacionalne selekcije.

The post Video instalacija „Dis_placement“ Selene Orb u galeriji Kolektiv appeared first on Kulturni kišobran.

Izložba se zove “Transoptimizam”, a mogla bi se isto tako zvati i “Ovde Major Tom, plutam u kariranim ska patikama sa zihericama na poderanom džinsu sopstvenog preobražaja”, sve što meni godi, sve što godi jednoj osobi koja vidi izvan viđenog i čita ispod naškrabanog, eto baš to je ova izložba.

Bilo da samo voliš stripove i pop-art (čiji se uticaji osećaju u mnogo Darkovih radova), ili si naklonjen filozofiji i kontemplaciji života i realnosti i spiritualnosti i sazrevanja i ljubavi, bilo da ste došli samo zato što volite autora, ili zato što volite umetnost, ili prezirete umetnost ali ste željni strasti i muzike i razumevanja,… Ma možete biti i čist nihilista i anarhista i sve što izlazi iz standarda (a koja prava osoba voli standarde?), došao si gde je trebalo.

Darka pratim dugo, kao mnogi ovde, kroz ono što je učinio za domaću radio scenu, za neklasičnu humorističku scenu, pa, na kraju krajeva, sasvim nevoljno, i za političku scenu (onako kako oni nikako ne vole). Ali, kroz sve to što sam godinama pratila, osećala sam koliko se i kako on otvara, koliko je sirovog i surovog humora proisteklog upravo iz mnogo čitanja, mnogo dobre muzike, filma, generalno mnogo pravog obrazovanja. Kroz taj surovi humor, najpre preko radija, onda i TV-a, stendapa itd, provlačilo se mnogo ozbiljnog poimanja društva (lokalnog i globalnog), života, ljubavi, kreativnosti, ljudske gluposti, apsurda, pokvarenjaštva.

Kada je rekao da je odrastao na panku, mnogo toga mi je postalo jasnije. Kada je citirao Karlina – još jasnije. A, kada sam videla ovu izložbu – besprekorno.

To što se galerija nalazi na par metara od već pokojne Šikarice (kultnog zbornog mesta ovdašnjih muzičkih alternativaca) mi je izazvalo osmeh pri samom ulasku (obožavam ironične situacije) – mrtvilo jedne alternative, rađanje neke druge, a ipak bliske, premda Darko u svom miksu filozofija odlazi mnogo dalje nego vođe nekih od meni omiljenih alt rock bendova.

Dare je, ipak, zbog svoje beskompromisnosti nekoliko puta u svom životu prilično propatio. Ponekad su se takvi lovovi na ovog niskog ali glasnog “vešca” preklapali i, neko labilniji bi, tokom takvih momenata, izgubio razum, dok je Dare, prkosan ali kreativan kakav jeste, izgubio samo želju da ide dalje istim putem, te je sebi nacrtao novi. I tako nekoliko puta. Svaki put sve interesantnije.

Kao Betmen sa jedne od njegovih ilustracija, bivao je na ivici besmisla sopstvene borbe isuviše puta da to na njega ne bi ostavilo uticaja, no, sudeći po smirenosti koju sam mu uhvatila u stavu i na licu ovog četvrtog juna, mislim da je svom Betmenu samo izvukao mikrofon i umetnuo kičicu, glas i glad i rezon je ostao.

Da vam pojedinačno opisujem slike i crteže, besmisleno je, to su sve delovi dve celine – pop art fantazije i stvaraočeve emotivne implozije. Sve su one delovi njegovih impresija modernog i svakog društva, kao i, evidentno, sagledavanje njega samog i rezultat interakcije sa raznim osobama. To se oseti i može da se okusi (uz fantastičnu (Akademsku) rakiju koja je na izložbi poslužena).

O uticajima koje sam primetila bih mogla do ujutru da pišem (od Kitsove poezije, te panka, rokenrola, ljudi i bola i slikarstva i stripa, stripa, stripa…), o posetiocima neću, jer je nevažno da li je bilo i novinara i glumica i muzičarki i autora i gitarista i mnogih drugih tebi nevažnih-važnih persona. Svi koji su bili su bili prijatni i zaljubljeni u ono u šta gledaju, trgnuti, žacnuti, dirnuti, veseli, zbunjeni, impresionirani, zadovoljni, inspirisani, a nadasve počastvovani srdačnošću ovog dragog čoveka – Darka Mitrovića, koji ima svako opravdanje za kurčenje, ali to ne čini, ima svako pravo da bude ciničan i gorak, ali to nije. On je održao kratak i sladak govor, na način na koji bi to učinio dečak koji tek završava umetničku akademiju, pomalo sramežljiv, svakako duhovit, šarmantan nesumnjivo, pomenuo je sve a sebe nedovoljno, mada sasvim sigurno zna koliko vredi, ipak svestan toga da je pošao u potpuno novu plovidbu. Zapravo skočio je sa čvrstog tla palube i pliva, pliva, grize ajkule i čisti morske trave, pokušavajući da, najzad, stvori ostrvo na kome će moći da bude miran.

Darko Mitrović je krenuo iz malog pankera koji je zezao šminkere po centru Beograda, do pokretača omanje revolucije u domaćem radio programu, preko kamere i bine sve do statusa voljenog umetnika i pisca, što će tek, sigurna sam, biti i ostati.

Ja sam kući otišla kao da me neko okupao u bojama i notama. Idite do četvrtog jula u Galeriju 1217 pa proverite da li lažem.

Za kraj, ostaviću ovde par Daretovih odgovora na moja zapažanja i pitanja.

KK: Pomenuo si da ti je otac bio umetnik, kaži mi par reči o tome, i kako si ti počeo da crtaš i slikaš. Takođe, vidim da ti je strip forma jak uticaj… ?

DM: Ćale je bio čista magija sa olovkom, lik koji je mogao da nacrta bukvalno sve što vidi očima, a karikature su mu bile neprejebive. Život ga je odveo na drugu stranu, verovatno je svesno stavio svoje snove u drugi plan i žrtvovao ih da bi nas prehranio, ali talenat je ostao u krvi. Ja sam kao klinac bukvalno živeo u stripovima, nisam ih ispuštao iz ruku.

Bio je to neki moj projektovani svet, gde dobro na kraju uvek pobedi, mada te život kasnije nauči da to baš i ne ide tako. Crtao sam, jer me je to činilo živim i srećnim. Pravio sam svoje zinove, delio ih ortacima u školi, stigao i do salona stripa u SKC-u… Mislio sam da je to moj put zauvek, a onda su nas poklopile devedesete i svi smo prešli u mod čistog preživljavanja. ali ta klica je preživela.

KK: Koji stripovi i kakvo slikarstvo je ostavilo najsnažniji utisak?

DM: Gutao sam sve, od Stripoteke i Stripa 84, do YU stripa i Superstripa. To te formatira za ceo život, taj vizuelni ritam ti uđe pod kožu. Što se slikarstva tiče, cenim klasiku ali živim savremenu umetnost. Ne delim stvari na lepo i ružno, jer je to previše jeftino. Istinska umetnost je ona koja ne koketira sa publikom, koja te ne mazi po glavi, nego te udara direktno u stomak. Ja lepotu vidim u stvarima koje društvo često odbacuje kao ružne, prljave ili iskrivljene. Ako umeš da gledaš, tu se krije najčistija istina. Privlači me ta ulična energija, pank, taj neobrađeni, sirovi krik. Zato me i ne zanimaju fioke i istorija umetnosti, ne želim da lepim etikete i frljam se imenima. Zanimaju me autori koji ne kalkulišu, koji ne crtaju da bi se svideli kolekcionarima, nego oni koji povraćaju utrobu na platno i ostavljaju krv na papiru. Ta sirova, nefiltrirana iskrenost je jedino slikarstvo koje priznajem, i gde se prepoznajem.

KK: Videla sam praktično svuda na radovima „in god we trust“ precrtano, zatim reference na Soup Nazija iz Sajnfelda (što sam prvo primetila, jer mi je to omiljeni sitkom), ima još paterna, ali de mi kaži, ako želiš, što baš ove dve stvari svuda, kako god želiš odgovori, samo mi je zanimljivo?

DM: Iskreno, mrzim da objašnjavam simbole, to mi je malo bezveze. Želim da ljudi ispred mojih slika osete nešto svoje, a ne da čitaju uputstvo za upotrebu. Ali, ako zagrebeš ispod površine, sve te stvari – i precrtane parole i pop-kulturne reference poput Soup Nazija – jesu moje smejanje u lice lažnim vrednostima. To je čista subverzija i kritika ovog našeg licemernog, našminkanog društva, koje lagano gleda sopstvenu propast i aplaudira joj. To je moj način da kažem da sistem fejluje, a da mi i dalje možemo da budemo slobodni i divlji.

***

I MOŽEMO. Hvala Darku što nam je to i ovim pokazao, i sve se nadam da ćemo jednom uraditi ceo intervju, ali, kako sa osobom ovako višeslojnom uopšte imati “normalan” intervju? Bolje je samo da gledamo, slušamo, obraćamo pažnju, i živimo. Mislim da nam to svakako i on želi.

The post Darko Mitrović: Nefiltrirana iskrenost je jedino slikarstvo koje priznajem appeared first on Kulturni kišobran.

Postavka obuhvata radove iz različitih oblasti, od vizuelnih identiteta, ambalaže i dizajna publikacija, do dizajna svakodnevnih proizvoda, ukazujući na umetničku i funkcionalnu vrednost savremenog dizajna.

Na izložbi učestvuju i članovi drugih sekcija ULUPUDS-a, predstavljajući radove koji povezuju više disciplina i oblasti bliskih dizajnu, poput arhitekture, enterijera, modnog i tekstilnog dizajna, kao i dizajna nakita.

„Zajednička nit svih učesnika ogleda se u promišljenom pristupu kreiranju proizvoda u skladu sa potrebama korisnika, kao i u autentičnosti i profesionalnom integritetu koji prožimaju svaki izloženi rad. Posebnu vrednost izložbi daje veliki broj realizovanih projekata – knjiga, publikacija, ambalaža i različitih promotivnih materijala, koji svedoče o praktičnoj primeni i značaju dizajna u svakodnevnom životu“, naglasio je Vladimir Zagorac, predsednik Odbora Dizajn sekcije ULUPUDS-a.

„Posebna vrednost ovakvih izložbi, ogleda se i u činjenici da pružaju prostor talentima koji žele da predstave svoj rad široj publici, uspostave profesionalne kontakte i doprinesu razvoju kreativne scene. Radovi svih umetnika zajedno, a i svaki kroz sopstveni kreatorski izraz, svedoče o visokom nivou umeća, ali i o hrabrosti da eksperimentišu novim materijalima, tehnologijama i konceptima“, izjavila je Tijana Stojiljković, istoričar umetnosti i autor teksta u katalogu izložbe.

Izložbu možete pogledati do 10. juna 2026. godine.

The post Godišnja izložba Dizajn sekcije ULUPUDS-a u Bioskopu Balkan appeared first on Kulturni kišobran.

U trenutku kada slika sve češće liči na proizvod, a linija na alat, radovi Darka Mitrovića deluju kao nešto što je ostalo van sistema. Ne pokušavaju da budu savršeni. Ne pokušavaju ni da objasne sebe. Postoje kao trag, ponekad nervozan, ponekad tih ali uvek prisutan.

Izložba TRANSOPTIMIZAM postavljena je kao dvodelni prostor koji ne deli radove po formatu, već po temperaturi. U prvom, giclée fine art printovi uspostavljaju sabran, gotovo tih odnos prema slici, površine koje deluju kontrolisano, ali ne i zatvoreno. U drugom, radovi na platnu i papiru pomeraju taj odnos: materijal izlazi u prvi plan, slika postaje neposrednija, a proces vidljiviji.

Tu linija više ne traži stabilnost. Luta, prekida se, ostaje. Površina nosi tragove odluka koje nisu vraćene unazad. Ako prvi prostor funkcioniše kao zadržan pogled, drugi ga razlaže. Uvodi impuls, šum, neizvesnost.

Mitrovićev vizuelni jezik kreće se između savremene figuracije, ilustracije i onoga što se još uvek naziva “fine art”, ali bez potrebe da pripada bilo čemu od toga. Njegovi radovi balansiraju kontrolu i impuls, jasnoću i šum. Figura se pojavljuje i nestaje, prostor je često nestabilan, a boja funkcioniše više kao stanje nego kao odluka.

Postoji nešto gotovo literarno u načinu na koji ovi radovi komuniciraju, ne kao narativ, već kao fragment. Kao beleška uhvaćena usput. Kao scena koja je već počela pre nego što smo je videli.

Naslov izložbe ne nudi objašnjenje. TRANSOPTIMIZAM ne deluje kao pravac, niti kao stav koji traži sledbenike. Više kao lična konstrukcija, unutrašnji mehanizam koji pokušava da održi ravnotežu između onoga što jeste i onoga što bi moglo biti.

U tom prostoru između, slika prestaje da bude odgovor. Postaje stanje.

O Darku

Darko Mitrović je ilustrator, strip crtač, pesnik i pisac. Nekada najprepoznatljiviji radijski glas, danas je primarno posvećen vizuelnoj umetnosti i ilustraciji, kroz koju razvija specifičan autorski izraz.

Član je Međunarodnog udruženja vizuelnih umetnika (IAVA), a na međunarodnoj scene sarađuje sa američkim izdavačkim kućama Gold Arrow Comics iz Detroita i Boink Comix iz Filadelfije, kao i drugim partnerima. Njegove ilustracije pojavljuju se na koricama izdanja u Srbiji i inostranstvu, dok su radovi objavljivani u internacionalnim magazinima i publikacijama, uključujući 46Pgs, RYL, Punkura Zine i Men’s Health.

Učestvovao je na više međunarodnih izložbi i grupnih projekata, među kojima su Ritam II, Iluzija: Buđenje IV, Kontakt, Linija – Paralelni svet V i Svet u boji, u organizaciji Kreativne fabrike, Udruženja za razvoj likovnih umetnosti i ULUPUDS-a.

Autor je zbirke poezije Neizbežna smrt jednog avokada (Rende Books).

Trenutno priprema samostalnu izložbu TRANSOPTIMIZAM, čije je otvaranje zakazano za 4. jun 2026. godine u Galeriji 1217 u Beogradu.

Darko o svom delu

„Moji radovi nastaju između crteža, teksta i fragmenata svakodnevnog iskustva i života. Ne pokušavam da ih ukalupim u sistem, već da zadržim trenutak u kojem nastaju, sa svim greškama, prekidima i šumom koji ga prati.

Zanima me linija kao trag, ali i kao zapis nečega što je već prošlo kroz ruku i pogled. Rad često ostaje otvoren, kao skica koja nije tražila da postane završena slika.

Greška me ne prekida. Ona ostaje u radu kao trag odluke koja se nije dogodila ili se dogodila prebrzo. Ne uklanjam je, već posmatram šta menja.

Kroz vizuelni rad pokušavam da uhvatim stanje, ne narativ. Ne objašnjavam ga do kraja, jer verujem da značenje ne pripada samo autoru, već i prostoru u kojem se rad posmatra.

TRANSOPTIMIZAM je nastavak tog procesa. Ne kao ideja optimizacije, već kao pokušaj da u istom prostoru ostanu kontradikcije: crtež i tekst, kontrola i greška, zapis i brisanje.“

The post Od radija do galerija: Izložba TRANSOPTIMIZAM Darka Mitrovića appeared first on Kulturni kišobran.

Film intimno istražuje život i stvaralaštvo jedne od najznačajnijih fotografkinja regionalne kulturne scene. Kroz razgovore sa Borisom Miljkovićem, dugogodišnjim prijateljem i saradnikom Goranke Matić, publika dobija uvid u njene najvažnije umetničke projekte, lične priče koje stoje iza kultnih fotografija, ali i do sada neviđene kućne filmove nastale sedamdesetih godina.

Narativ filma razvija se kroz sećanja na detinjstvo, porodicu, prijateljstva i događaje koji su oblikovali njen umetnički razvoj i pogled na svet. Pred publikom se postepeno otkriva i mlada i zrela Goranka Matić – snažna, duhovita, nežna i beskompromisna umetnica, čiji je fotografski rukopis obeležio vizuelni identitet čitavih generacija.

„Goranka je bila poseban fotoreporter i objektivan svedok jednog vremena. Iako to zvuči kao floskula, to zaista jeste tako. Ovaj film je i svedočanstvo o jednoj generaciji koja, kakva god bila, stoji rame uz rame sa današnjim generacijama“, izjavio je Boris Miljković.

Film „Goranka“ predstavlja emotivno i autentično svedočanstvo o umetnosti, prijateljstvu i vremenu, donoseći intiman portret žene koja je svojim objektivom beležila najvažnije trenutke kulturne i društvene istorije nekadašnje Jugoslavije.

Projekciji filma prethodilo je otvaranje izložbe Gorankinih fotografija. Među autorima čiji su portreti izloženi nalaze se Slobodan Šijan, Živko Nikolić, Goran Paskaljević, Sofija Soja Jovanović, Miloš Radivojević, Želimir Žilnik, Dušan Makavejev, kao i brojni drugi.

Izložba je postavljena u Dvorani Kulturnog centra Beograd i biće otvorena do 15. jula 2026. godine.

The post Izložba fotografija Goranke Matić “Portreti reditelja” na 19. Beldocsu appeared first on Kulturni kišobran.

Nakon višegodišnjeg odsustva sa beogradske likovne scene, Hrvanović se vraća projektom koji objedinjuje intenzivnu produkciju iz proteklih godinu dana.

Izložba je koncipirana kao serija od pet tematskih celina koje prožimaju sirovi, industrijski prostor galerije, transformišući ga u polje istraživanja materijalnosti, procesa i rizika.

Postavka obuhvata širok dijapazon medija – od monumentalnih skulpturalnih objekata u betonu, bronzi i pozlati, preko radova u ogledalu i svetlosnih kutija, do serije slika i crteža pod nazivom „Karbonski pejzaži“.

Poseban segment izložbe čine digitalni radovi nastali kroz specifične algoritamske kodove i uputstva, čime umetnik istražuje presek između manuelnog izvođenja i tehnološki generisane vizuelnosti.

Naziv „ALL IN“ simbolizuje potpuni stvaralački ulog i beskompromisni pristup umetničkom činu. Oslanjajući se na prostornu logiku galerije, autor uvodi specifičan režim kretanja kroz pet „soba“, gde svaka celina funkcioniše kao zaseban narativni čvor, ali i kao deo šire, ritmične celine.

Tokom sedmodnevnog trajanja izložbe biće organizovana stručna vođenja, uz raznovrstan prateći program. 

Izložba traje do 29. maja.

Mladen Hrvanović – biografija

Mladen Hrvanović je multidisciplinarni umetnik, autor i kreativni direktor sa više od dve decenije iskustva u oblasti savremene umetnosti, prostorne artikulacije, skulpture, javnih instalacija i interdisciplinarnih kulturnih projekata.

Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu 2006. godine. Tokom studija usavršavao se u klasi profesora Dragana Jovanovića na odseku za proširene medije (eksperimentalna klasa), kao i kod profesora Zdravka Vajagića i Marije Dragojlović na slikarskom odseku.

Njegova umetnička praksa obuhvata skulpturu, instalaciju, oblikovanje prostora, svetlosni dizajn, scenografiju i arhitektonske koncepte, sa posebnim fokusom na istraživanja u oblasti javnog prostora, novih medija i društveno angažovanih umetničkih formi. U svom radu povezuje savremene umetničke prakse sa urbanizmom, ekologijom, društvenom odgovornošću i kulturnim strategijama.

Autor je brojnih nacionalnih i međunarodnih projekata u oblastima javne umetnosti, intermedijskih istraživanja, arhitektonskih intervencija i kreativne produkcije. Njegov profesionalni angažman obuhvata saradnju sa umetnicima, kustosima, arhitektama, urbanistima i međunarodnim kulturnim institucijama na projektima koji istražuju odnos umetnosti, prostora i društvene transformacije.

Među značajnijim projektima izdvajaju se: „Iluzionarium“ (Zlatibor, 2025), muzej iluzije u realizaciji kao kreativni direktor; CSR projekat „Re-connect“ (Pančevo, 2023) kao autor koncepta, art direktor i prostorni dizajner; svetlosni dizajn za „Opera Industriale“ u okviru programa Evropske prestonice kulture u Rijeci (2019); multimedijalna instalacija „Pejzaž moje domovine“ predstavljena na Trijenalu proširenih medija ULUS-a (2019); autorski koncept srpskog paviljona na Svetskoj izložbi EXPO u Šangaju (2010); kao i projekat „Silent Society“ (Beograd, 2009), Ceremonija otvaranja Univerzijade 2009, Beograd – umetnički direktor. Kum je časopisa „Liceulice“.

Realizovao je samostalne izložbe „Negative Space“ (2005) i „Home Sweet Home“ (2000), kao i niz grupnih izložbi i javnih prezentacija u Srbiji i inostranstvu. Učestvovao je u međunarodnim umetničkim rezidencijalnim programima u Beču, Nici, Budimpešti, Parizu i Ohridu, gde je razvijao projekte iz oblasti eksperimentalnih medija i prostorne umetnosti.

Dobitnik je više značajnih priznanja, među kojima su nagrada „Arhitektura godine“ Udruženja arhitekata Beograda (2012), Nagrada grada Beograda, nagrada Pozorišta „Duško Radović“ za scenografiju, kao i priznanje festivala MEMEFEST u Ljubljani za video umetnost.

Član je ULUS-a.

Foto: Nemanja Branković

The post Otvaranje izložbe „ALL IN“ Mladena Hrvanovića u galeriji Neon appeared first on Kulturni kišobran.

Zrela skulpturalna artikulacija, balansiran odnos između spoljašnjeg i skrivenog, onog što smo bili, što jesmo i čemu težimo – obeležja su poslednje serije skulptura i slika „Primordijalni susret“, beogradske umetnice Milice Rakonjac.

U izuzetnim delima (u idejnom, estetskom i vizuelnom smislu), nastalim u protekle dve godine – krije se nešto duboko ljudsko i ima vezu sa prošlim i budućim, a materijalizovano je u kompozicijama koje balansiraju između spontanosti i promišljenosti. One su različitih, a skladnih dimenzija i formi (srednjih i manjih formata) sazdanih od gline, stakla i epoksi smole… ispituju granice skulpture kao likovnog medija – od doživljaja koga izazivaju, do odnosa u prostoru.

Tretmanom materijala Milica vizuelizuje materiju koja je u stalnom postojanju, što ukazuje na njenu večitu znatiželju i kompleksnu iskrenost. Narativnom celinom naslovljenom „Primordijalni susret“ istražuje korelacije svetlo – tamnog i čvrsto – mekog, koje fino pratimo kroz nekoliko epizoda taktilnosti, ritmički razigranih – od konciznih, stamenih, mehirastih, korenastih…do jezgrovitih i oblih grupacija skulptura.

Na taj način, njenim univerzumom vladaju antinomije sinteza ili sučeljavanja pojavnog i apstraktnog, kao i hromatskih ukrštanja.

Milica odustaje od banalne deskripcije, briše sve što je suvišno koncentrišući se na delikatno sazvučje dva pojma, fenomena crnog i belog narativa. Vibrantno belih i zagonetno crnih obličja, sa zlatnim finesama koje ih sintetizuju ili sučeljavaju, u zavisnosti od percepcije posmatrača.

Čudesnost života i njegovog obnavljanja doživljavamo kroz zbijene oblike (crne poput ognjišta, najmoćnijeg arhetipskog simbola), koji su primordijalni – jer kriju neku iskonsku snagu, i kao da pamte svoju nekadašnju mekoću, a govore o tome da nismo uvek bili tako snažni, no ranjivi. Moćni, a krhki. Sa urezima kao podsetnicima postojanja.

Rizomasti su teksturalni i posebno interesantni, jer oblikom podsećaju na neka prastara bića zaustavljena u pokretu. Nose izrazitu sugestivnost jer vidimo i njihovu unutrašnjost.

Ritam u kome se smenjuju rustične i glatke površine sagledavamo u belim skulpturama mat glazura. Iako su kompaktne i povezuje ih stakleno jezgro… nose rafinirani dinamizam.

Neke od skulptura su zadržale formu kugle, u punom volumenu ili segmentarno. To je nastavak priče iz prethodne etape Miličinog opusa, sa fokusom na nukleusu.

Mada su slike (izražene pikturalnosti) ciklični saputnici skulpturalnog opusa, one imaju sopstvenu realnost u kojoj su zadržani znaci unutrašnjeg prosedea. On se temelji na organizaciji ritmova, širokih poteza, kontrasta i svedenog kolorita, tako da mogu da se prate i kao autonomna likovna dela. Njima vladaju pojačani efekti svetlo tamnog, sa akcentovanom narandžastom kao vezom sa vitalističkim u nama.

Harmoničnim bitisanjem tradicionalnog i modernog, izvornih sila u prirodi ali i u nama, kao i analogija koje nemaju vremenska značenja, Milica Rakonjac istražuje duboko egzistencijalne teme, spajajući prividnu krhkost i izuzetnu izdržljvost, otvorenost i iskrenost.

Maja Živanović, likovni kritičar

The post Izložba „Primordijalni susret“ Milice Rakonjac u Parobrodu appeared first on Kulturni kišobran.

Izložba predstavlja važan umetnički segment platforme Salon of Excellence, koja ove godine publici donosi rad umetnika svetskog renomea.

Ko je Massimo Listri?

Massimo Listri je međunarodno prepoznat po fotografijama koje na jedinstven način prikazuju arhitekturu, istorijske enterijere i kulturno nasleđe, uz prepoznatljivu perfekciju perspektive, atmosferičnost i izuzetnu upotrebu prirodnog svetla.

Tokom karijere duže od tri decenije objavio je više od 80 monografija za vodeće svetske izdavače, a njegovi radovi obuhvataju palate Rima, vile Toskane, Versaj i neke od najznačajnijih enterijera Evrope i Amerike.

Poseban značaj njegovom umetničkom putu daje i činjenica da je 1981. godine, zajedno sa Frankom Marijom Ričijem i Vitorijom Sgarbijem, osnovao legendarni časopis FMR, koji je decenijama važio za jedan od najuticajnijih svetskih magazina posvećenih umetnosti i arhitekturi.

Radovi Masima Listrija izlagani su u prestižnim institucijama širom sveta, među kojima su Vatikanski muzeji, Palata Piti u Firenci, Muzej istorije umetnosti u Beču, Palata Kvirinale u Rimu, Morgan Library u Njujorku i brojne međunarodne galerije i muzeji.

Beogradska publika će kroz izložbu „Interni Italiani“ imati priliku da doživi arhitekturu i prostor iz perspektive umetnika koji je redefinisao savremenu fotografiju enterijera i kulturnog nasleđa.

The post Izložba „Interni Italiani“ Massima Listrija u Salonu Muzeja grada Beograda appeared first on Kulturni kišobran.

Polazeći od umetničinog formalnog obrazovanja u oblasti vajarstva, njenog dugogodišnjeg profesionalnog delovanja u domenu performansa, kao i nedavnog povratka istraživanju kvalitativnih i interpretativnih mogućnosti tekstila i prirodnih materijala, tematska retrospektiva međunarodno renomirane umetnice Tanje Ostojić koncipirana je oko raznolikih aspekata materijalnosti u njenoj višedecenijskoj angažovanoj i feministički orijentisanoj umetničkoj praksi.

Izložba se prostire na tri nivoa Galerije-legata Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića i strukturirana je u tematske celine, problemski razvijane oko tri umetničina rada: Lični prostor, Mis(s)placed Women? i Izmenjena vodom. Pomenute celine obuhvataju izbor autorkinih ranih radova i eksperimente sa skulptorskim materijalima, performanse u kojima sopstveno telo koristi kao medij, ispitujući granice između umetnosti, rada, intime i odnosa pozicija moći, zatim istraživačko-aktivističke i kolaborativne prakse, kao i bogatu produkciju nastalu u prethodnih nekoliko godina, okrenutu ka proučavanju tela kao transformativne materije, a koja uključuje brojne radove koji se predstavljaju prvi put (u našoj sredini).

Promišljanje socijalnih i političkih implikacija materijala, kao i njihove aktivne uloge u proizvodnji značenja, čini jednu od značajnih okosnica autorkinih dugoročnih tematsko-problemskih studija i do sada nije bilo posebno razmatrano u mapiranju i daljem razumevanju njenih pristupa participativnim metodologijama, politikama brige i interdisciplinarnim umetničkim istraživanjima.

Nastali u različitim vremenskim periodima (1992–2026) i životnim fazama, u raznovrsnim medijima (skulptura, objekat, crtež, performans, instalacija, video, fotografija, vez, kolaž, kao i procesualni i konceptualni radovi, interdisciplinarno umetničko istraživanje, interaktivni i kolaborativni projekti, intervencije i akcije), izloženi radovi Tanje Ostojić idejno su objedinjeni kontinuiranim otvaranjem brojnih osetljivih pitanja savremenog društva vezanih za pozicije pojedinki i zajednica unutar vladajućih ideoloških sistema koji reprodukuju i normalizuju rodne, klasne i rasne oblike diskriminacije i eksploatacije.

Umetnica na izložbi ova pitanja rasvetljava i dodatno produbljuje kroz teme koje se tiču relacijske prirode ličnog prostora, sfere manifestovanja institucionalnih pozicija moći i kontrole, intime kao prostora i procesa refleksije (mikro)politika tela, ženskog zdravlja, seksualnosti i neumitnosti bioloških promena, kao i emancipatorskog potencijala zajedništva iskazanog kroz brigu, solidarnost i razmenu iskustava i znanja o položajima migrantkinja, marginalizovanih grupa i manjina.

Svojevrsni retrospektivni pregled autorkinih delovanja, od skulpture ka performansu i praksama proizvodnje znanja u umetnosti, značajan je i za razumevanje stvaralačkih procesa u kojima se razmatraju odnosi prema vremenu, prostoru i telu, kao i za tumačenje kategorija objekta i akcije, trajnosti i efemernosti, materijala i iskustvene percepcije. Kroz istraživanje supstancijalne dimenzije mermera, čelika, gline, tekstila, vode i samog tela, Tanja Ostojić svoj umetnički rad konstituiše iz pozicije političnosti, u stalnom kritičkom preispitivanju društvene materije i načina na koje prisutne norme i patrijarhalne matrice oblikuju i uređuju našu svakodnevicu i globalnu stvarnost.

Tematska retrospektiva Tanje Ostojić deo je programske linije Galerije-legata Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, koja donosi fokusirane uvide u poetike, strategije i estetike umetnika, valorizujući njihov rad kroz nova tumačenja.

U okviru pratećeg programa izložbe, Muzej savremene umetnosti u Beogradu najavljuje dvodnevnu radionicu umetnice Tanja Ostojić pod nazivom „Izmenjena vodom: Menopauzna čajanka uz vez i plivanje”, koja će biti održana u dvorištu Galerije-legata Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića i na Savskom jezeru. Datum održavanja radionice i detalji prijave biće objavljeni na društvenim mrežama i sajtu MSUB-a.

Izložba će biti otvorena do 7. septembra 2026.

Realizaciju izložbe podržali su Ministarstvo kulture Republike Srbije i Institut für Auslandsbeziehungen (ifa), Štutgart. Muzej savremene umetnosti i Tanja Ostojić zahvaljuju Muzeju „Terra” i Muzeju savremene umetnosti Vojvodine na ustupljenim delima.

Tanja Ostojić (rođena 1972. u Užicu) interdisciplinarna je i performans umetnica iz Beograda, koja živi i radi u Berlinu. Međunarodno je prepoznata kao pionirka institucionalne rodne kritike, naročito zahvaljujući radu u oblasti društveno i politički angažovane feminističke umetnosti i umetnosti u javnom prostoru, sa posebnim fokusom na temu migracije. Njena umetnička dela predmet su brojnih teorijskih analiza i uključena su u mnoge knjige, časopise i antologije širom sveta. Ostojić je studirala skulpturu na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu (diplomirala 1995, magistrirala 1998) i vizuelne umetnosti na École Régionale des Beaux-Arts u Nantu, Francuska (1998–1999). Dobitnica je stipendije „Albert Ajnštajn” za interdisciplinarno umetničko istraživanje na Univerzitetu umetnosti u Berlinu (2012–2014).

Od 1994. godine Ostojić radi kao samostalna likovna umetnica, aktivna u polju istraživanja i obrazovanja. Dobitnica je brojnih nagrada, studijskih boravaka i stipendija. Britanski Gardijan nedavno ju je uvrstio među 25 najznačajnijih umetnika 21. veka, između ostalog zahvaljujući projektu Tražim muža sa pasošem Evropske unije (2000–05). Njeni performansi i izložbena praksa predstavljeni su, između ostalog, na Venecijanskom bijenalu: 2001. na glavnoj izložbi Haralda Zemana, 2011. u Romskom paviljonu i 2024. u Hrvatskom paviljonu, u okviru projekta Vlatke Horvat.

Svoje radove izlagala je na brojnim samostalnim i grupnim izložbama, bijenalima i festivalima performansa, pozorišta, videa, filma i digitalnih medija širom sveta, uključujući: Bruklin muzej u Njujorku (2007), Bijenale u Busanu u Južnoj Koreji (2016), Pratt Manhattan Gallery u Njujorku (2016), Deutsches Historisches Museum u Berlinu (2015), Manifesta 2, Musée d’Histoire de la Ville de Luxembourg (1998), ART ACTION 16, Geteborg (2021), Tallinn Art Hall (2021), HKW u Berlinu (2024). Najvažnije samostalne izložbe održane su u sledećim galerijama i muzejima: Depo, Istanbul (2022), Galerija Podroom Kulturnog centra Beograda (2021), Salon Muzeja savremene umetnosti Beograd (2004 i 2017), Galerija Škuc, Ljubljana (2012), Kunstpavillon, Insbruk (2008), Halle für Kunst, Luneburg (2003), La Box, Burž (2003), Muzej suvremene umjetnosti Zagreb (2002). Njeni radovi nalaze se u značajnim zbirkama, uključujući Muzej primenjene umetnosti u Beču, Kontakt kolekciju Beč, Muzej savremene umetnosti Ljubljana, Muzej savremene umetnosti Beograd, Muzej savremene umetnosti Vojvodine i Neuer Berliner Kunstverein u Berlinu.

Kao gostujuća docentkinja predavala je na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču, univerzitetima likovnih umetnosti u Rejkjaviku i Berlinu, a predaje i studentima socijalnog rada na Univerzitetu primenjenih nauka u Frankfurtu na Majni. Održala je predavanja i seminare na oko 100 univerziteta širom sveta i učestvovala na brojnim akademskim konferencijama u zemlji i inostranstvu. Redovno objavljuje tekstove u stručnoj periodici i knjigama.

Tanja Ostojić je doktorantkinja na Vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu sa svojim interdisciplinarnim umetničko-istraživačkim projektom „Izmenjena vodom“, istražujući kako su iskustva menopauze, urbanih kultura plivanja, otelovljenog i kolektivnog ženskog znanja isprepletana sa otpornošću, isceljenjem i ljudskim iskustvom, iz feminističke perspektive. Koristeći isceljujuću moć vode, osmislila je i vodila brojne radionice kao kolektivne prostore za razmenu, o često prećutkivanoj i nedovoljno istraženoj temi menopauze.

The post “Koliko snage je potrebno…”: Izložba Tanje Ostojić appeared first on Kulturni kišobran.

Kustoskinja izložbe Senka Latinović je na otvaranju istakla: „Polazna tačka ove izložbe bila je obimna arhiva Salona Oto Bihalji-Merin, čije je istraživanje predivan, ali istovremeno kompleksan i dugotrajan proces. Zato pokušavamo da postepeno osvetljavamo jednu po jednu, kako ih je sam Oto Bihalji-Merin nazivao, stanicu njegovog života. Ovog puta ta stanica je Španija, a naša ideja za izložbu je podstaknuta i jubilejima – 280 godina od rođenja Fransiska Goje i 90 godina od početka Španskog građanskog rata – što suštinski i jesu dve tačke Bihaljijevog najintenzivnijeg susreta sa Španijom“.

Senka Latinović je dodala: „Taj susret smo pokušale da prenesemo dominantno kroz govor u prvom licu – uključujući isečke iz intervjua, eseja, knjiga, video- i audio-zapisa. Ne dajte da vas uplaši ova količina teksta, jer je narativ direktan, neposredan, lišen preobimne kustoske interpretacije. Pozivamo vas da odvojite vreme da se izmestite iz hektične svakodnevnice – da prelistate publikacije na izložbi, istražujete, čitate knjige iz Otove biblioteke, da razgovaramo – da na taj način, zajedno, kreiramo mesto koje neguje kritičko mišljenje i stvaranje novih ideja“.

Kustoskinja izložbe zahvalila se koleginicama iz Instituta Servantes u Beogradu, Ivani Jovanović Arsić i Klari Barbero Penas, kao i Dariju Oteru Kastru, zameniku ambasadora Španije u Srbiji, na lepoj saradnji prilikom realizacije izložbe u Institutu Servantes, ali i kolegama iz Muzeja Jugoslavije, koje su dale veliki doprinos izložbi ustupajući dragocene grafike Fransiska Goje iz serije „Kaprici“.

Na izložbi su predstavljene i Bihalji-Merinove posete Španiji u različitim istorijskim okolnostima: od učešća u Španskom građanskom ratu do proučavanja Gojinog opusa u madridskom muzeju Prado, nakon pada frankističkog režima. Kustoskinje izložbe su Senka Latinović i Danica Đorđević Janković.

Da podsetimo, izložba „Od Druge španske republike do Fransiska Goje” se realizuje u okviru projekta „Oto Bihalji-Merin i Španija” Muzeja naivne i marginalne umetnosti, koji za cilj ima da publici približi ključne tačke španske kulture, sagledane kroz prizmu života i kretanja Oto Bihalji-Merina. U okviru projekta „Oto Bihalji-Merin i Španija”, zamišljenog kao omaž odnosu koji je ovaj vrsni jugoslovenski likovni kritičar, pisac i svestrani kulturni radnik uspostavio sa španskom umetnošću i političkom borbom španskog naroda, pored izložbe „Oto Bihalji-Merin i Španija” otvorena je i izložba „Tumačiti Goju: Bihalji-Merinova vizija umetnosti” u Galeriji Instituta Servantes.

Ovim projektom Muzej naivne i marginalne umetnosti obeležava i dva jubileja – 280 godina od rođenja Fransiska Goje, ali i 90 godina od početka Španskog građanskog rata. Vreme u kojem živimo iznova nas podseća na potrebu stalnog promišljanja istorijskih iskustava i ponovnog čitanja lekcija koje su nam ostavili naši prethodnici. Gojin grafički ciklus „Užasi rata” tako prevazilazi okvire svedočanstva o jednom istorijskom događaju i postaje univerzalna opomena. Kako je zapisao Bihalji-Merin: „Gojina umetnost otvorila je čovečanstvu nove, unutrašnje prostore. Njegove proročke gravure, poput vizija koje donose snovi, ne znaju za vremenske i prostorne granice – one pripadaju budućim vremenima, ako ona ikada dođu.”

U okviru pratećeg programa izložbe, 15. maja biće organizovano kustosko vođenje kroz oba izložbena prostora – u 17 h u Salonu Oto Bihalji-Merin i u 19 h u Galeriji Instituta Servantes. Za 18. maj u 18 h zakazan je razgovor „Heroji solidarnosti: Jugosloveni u Internacionalnim brigadama”, na kom učestvuju dr Olga Manojlović Pintar i dr Vladan Vukliš, uz moderatorku Senku Latinović.

Izložba „Od Druge španske republike do Fransiska Goje” otvorena je za posetioce do 28. avgusta.

Foto: Marija Konjikušić

The post Izložba „Od Druge španske republike do Fransiska Goje” u Salonu Oto Bihalji-Merin appeared first on Kulturni kišobran.