Kažeš da sve je moguće.
Ja ti govorim da verujem u nemoguće.
Zaljubljena sam u nepredvidivo.
Pričaš mi o neopotizmu.
O kolonijama.
O Francuskoj revoluciji.
Znaš ko je Edit Pjaf.
Šta uopšte znam ja?
Patentirala sam neki toksični selfcare.
Izolujem se i čitam.
Plačem što neću imati dovoljno vremena
za sve knjige ovog sveta.
Ne volim Lovca u žitu.
Mario Puzo mi odgovara.
Možda zašto što sam
toliko vezana za porodicu.
Ne znam.
Znam samo da bi ovoga puta trebalo da se opustim.
Da ne skačem u budućnost,
svakako neizvesnu.
Mnogo je ovo misli za jednu glavu.

The post Tidža’s Place: Život je magičan appeared first on Kulturni kišobran.

U vešu stojim

ispred otvorenog frižidera.

Proždirem kolač, 

direktno iz kalupa 

u kom se nalazi.

Prstima.

Pomislim između dva zalogaja

da se ponašam kao svinja,

a onda brzo prekinem misao sledećom.

„I to te boli uvo, mačko! Ćuti i jedi.“

Bosa sam.

Nemam podno grejanje.

Imam preosetljive jajnike.

Sutra ću biti pokošena od bolova.

Popiću Brufen.

Možda cijanid. 

Možda bi trebalo da prestanem da overtinkujem.

Možda ipak ne.

Imam gomilu neotvorenih mejlova.

Ljudi dopru do tebe, čak i kad ih blokiraš.

Prošle nedelje sam potpisala dva profesionalna ugovora.

Ove ću, kako stvari stoje, potpisati hirurgu nalog za pretres i otpusnu listu.

Biće mi lakše.

Samo da ne bude olakšanje za 21 gram.

Foto: Pexels

The post Tidža’s Place: Skladište appeared first on Kulturni kišobran.

pet je ujutru.

Ili u jutro.

Nisam sigurna kako je pravilno.

Neka bude sabajle.

Sneg je do gležnjeva.

Ustala sam za posao pre petnaest minuta.

Budim se rano kao da vodim jutarnji program.

Još uvek sam u pidžami,

čiji je donji deo upasan u čarape.

Preko pidžame imam neki bademantil,

deblji od ćebeta.

Preko svega toga jaknu.

Metla mi je u ruci.

Metlam sneg sa zavejanog auta.

Napolju nije hladno.

Ni najmanje.

Mada, šta sve imam na sebi,

ne smatram se merodavnom.

Razmišljam da li sve ovo ima smisla.

A onda se setim da su mi i prohtevi besmisleni,

pa nastavim da metlam i lopatam.

I pored svega toga… 

dobro je kod kuće biti.

The post Tidža’s Place: Iz dnevnika appeared first on Kulturni kišobran.

nakon što se motor utišao.

Raspredali smo u nedogled

da li je kafa iz Afrike potekla

ili ipak iz Brazila.

I kako je dospela u Italiju

i kako su napravili umetnost od kafe.

I da li je ok piti kafu “na prazan stomak”

ukoliko je napravljena s mlekom,

ili je to prečica za čir na želucu.

Ne znam koliko dugo smo sedeli

u vozilu koje se ne kreće,

znam da mi nije bilo dosadno.

Da su nam obaveze,

nametnute od strane kapitalističkog društva, to dozvolile

možda bismo jutro dočekali,

pričajući o recepturi hleba.

I vodili bismo tihu debatu o tome

da li je bolji nemački hleb

ili je popularnost francuskog bageta opravdana.

Onda bih ja dodala kako obožavam

pogačice sa čvarcima

i to bi bio trenutak kada se on

zaljubi u mene beskrajno.

Međutim,

niti je ovo roman Danijele Stil,

niti film sa Ričardom Girom.

Zahvalila sam mu se na kvalitetnom

vremenu koje smo proveli zajedno,

znajući da se koliko sutra nećemo čuti.

Poželeo mi je srećan put i laku noć

i promrmljao nešto nespretno, tipa:

– Javi se kad se vratiš

Oboje smo znali da od toga nema ništa,

ali lepo vaspitanje zahteva od nas da lažemo, stoga sam obećala da hoću.

The post Tidža’s Place: Hleb, kafa i ostale adikcije appeared first on Kulturni kišobran.

The post Tidža’s Place: Zaljubljenost appeared first on Kulturni kišobran.

Naslovna fotogafija: Pexels

The post Tidža’s Place: Pismo appeared first on Kulturni kišobran.

The post Tidža’s Place: Dobro sam appeared first on Kulturni kišobran.

Pre neko veče sam bila na dejtu.
Bila sam smirena.
Na granici sa dosadom.
On se vrpoljio.
Bio je vidno nervozan.
Probao je ismevati moj auto,
sat i način na koji vodim razgovor.
Nije mu uspelo.
To ga je naljutilo.
Onako, pasivno – agresivno.
Na tome se i završilo.

Neko mi je umro.
Spremam orahe za panaiju.
Sama sam prošla kroz taj period,
jer me je vest sačekala
kilometrima daleko od kuće.
Javila sam prijatelju.
Sada već bivšem.
Nije mi se našao,
a samo mi je razgovor potreban bio.

Ljudi me saleću da ispijamo kafe,
jer im, kako kažu,
moje društvo prija,
osećaju se bolje
nakon razgovora sa mnom.
Izbegavam ih.
To su monolozi.
Ja sam slušalac.
Jednosmerni odnosi.
Čisto gubljenje vremena.
I energije.

Nemoj donositi prebrzo zaključke.
Retko ko govori o neuspesima.
Iz straha.
Ili srama.

Neka ti ovo posluži kao podsetnik.
Čuvaj se.

Foto: Pexels

The post Tidža’s Place: Novembar appeared first on Kulturni kišobran.

i citirala nešto tipa

„lagano umire onaj koji ne čita i ne putuje“

ili nešto tog tipa. 

Ti bi se, tobože, oduševio mojom dikcijom.

Ja bih blago pocrvenela,

nastavila da te ubeđujem kako svojih retoričkih veština nisam svesna, 

i da mi ovo niko nikada nije rekao.

Išli bismo na večeru,

ja bih naručila salatu i ne bih je završila,

jer prezirem da jedem pred ljudima koje još uvek ne poznajem dobro.

Rekla bih ti da inače malo jedem,

što je apsolutna laž.

Ponudio bi da me odvezeš kući,

iako znaš da sam kolima.

Zahvalila bih se ljubazno,

pomislila kako je to svakako lep gest, 

i više te nikada nakon toga ne bih pozvala.

Sutradan bih po glavi prebirala razloge

zašto ovo nema perspektivu da uspe.

Neki od njih bi bili tvoja podeljena pažnja,

i tipkanje po telefonu,

kao i način na koji pričaš o mom poslu.

Naravno da bih sve to upakovala,

ukoliko bi me uopšte i pitao,

i svalila bih na sebe,

jer me smara ubeđivanje koje bi usledilo kada bih bila iskrena,

a koje bi se svelo na to da sam pogrešno protumačila sve. 

Rekla bih ti da sam emocionalno nestabilna,

nedostupna i neinteligentna.

Uz sve bih dodala „emocionalno“, razume se.

Ti bi me ubeđivao da ćeš biti tu za mene,

i da ćemo zajedno raditi na mojim nestabilnostima, bla, bla, bla… 

Ja bih se zahvalila i izlogovala se.

I to ti je ukratko jedno nazoviproročanstvo,

koje nas je poštedelo nekih zajebanih zabluda.

Eto.

Fotografije: Pexels

The post Tidža’s Place: O sastancima appeared first on Kulturni kišobran.

Do kolena.

Zelene. 

A tamo negde,

van kadra,

krdo krava koje bi trebalo da je

pod mojim nadzorom.

Na Alpima.

Na primer.

Ujutru bih iznosila mleko,

čekajući kamion sa kanisterom,

koji bi ga preuzeo.

Vraćala bih se kući,

sedela na tremu,

polirala sačmaru

da zaplašim lisicu.

Imala bih nemačkog ovčara,

da ne bih bila usamljena.

U kafu bih dodavala viski,

u čaj rum,

čitala bih Hemingveja

i pričala, kao i do sada,

sama sa sobom, uglavnom.

Fotografije: Pexels

The post Tidža’s Place: Veranda appeared first on Kulturni kišobran.