Portal o kulturi
Kada dođe vreme da izađemo, osećam da smo baš tamo gde treba da budemo, gde pripadamo: ovde ne padamo sa Marsa, nismo začudni zbog izvođačke tehnike, ne gledaju nas ispod oka što đipamo, lupamo se i pevamo, već zato što donosimo nešto potpuno umetnički novo dok izvodimo “Brateca i sestricu” iz Hrvatske i “Ergen dedo” iz Bugarske.
Danas je taj dan. Specijalan.
Sve može. To je moj moto. Kada želiš, nekako sve može.
Ovaj tekst se dugo krčkao u meni. I ne prestaje sa krčkanjem. Jer iznova i iznova tražim dovoljno dobre reči. A one koje su mi potrebne su teške. Bolne. Oslobađajuće. A oslobađanje tereta koji te neko vreme muči je najteže…
Istina je, nijedan muškarac ne može da nas povredi više nego što možemo same sebe. Voleti sebe znači pustiti da nas neko voli takve kakve jesmo.
O predstavi “Ja sam ptica, ja sam sve”
U onom besklasnom univezumu…
Ona, koja ti poklanja ceo svoj život,
a traži samo trenutak.
Čekao bih te eonima, ali sekunde ne mogu da podnesem, jer mi za svaku srce izdajnički kucne u savršenom ritmu.
Možda shvatiš da granice postoje samo da bismo imali pečate u pasošima.