Profesor Đorđo Graso (Giorgio Grasso), stalni je selektor Venecijanskog Bijenala i jedan od najuticajnijih likovnih kritičara današnjice. Izložbu organizuje u saradnji sa SKY TV-om, gde ima svoju stalnu autorsku emisiju o savremenom svetskom slikarstvu.

Pročitajte još i:

Miša Mihajlo Kravcev: Slikarstvo govori jezikom duše koji je univerzalan

Otvorena izložba Miše Mihajla Kravceva u Beogradu

Kravcev, koji je inače već stekao zavidnu reputaciju, pogotovo u inostranstvu, biće i gost u Grasovoj emisiji, odmah po normalizaciji situacije u svetu.

Foto: Miljana Miletić/Kulturni kišobran

The post Slikar Miša Mihajlo Kravcev izlaže na dobrotvornoj izložbi Đorđa Grasa uz najveća imena savremenog slikarstva appeared first on Kulturni kišobran.

KK: Može se reći da je 2019. godina bila veoma uspešna za Vas. Šta je na Vas ostavilo najveći utisak u 2019?

MK: Veoma teško pitanje, ali ipak, nešto što je ostavilo u meni najdublji utisak, bio je respekt i odnos prema mojim delima koji sam osetio u Milanu, od kolega slikara, kao i čitavog novinarsko-likovnog establišmenta, na čelu sa gospodinom Grasom, uvaženim kritičarem i stalnim selektorom Bijenalea u Veneciji. A Milano je danas centar dešavanja, nešto kao Pariz krajem XIX i početkom XX veka. Praktično, Milano i Venecija, Bijenale, su gotovo ista adresa i svi slikari koji tu nešto znače, nastanili su se ili periodično borave u Milanu. Iskreni komplimenti i duboko poštovanje koje sam osećao i sve vreme osećam od kolega, a to su u velikoj većini renomirani umetnici, koji su nastupali na Bijenaleu i imali za sobom u karijeri dosta toga, najblaže rečeno, veoma uspešnog, ispočetka me je čak i zateklo, a onda ispunilo jednim predivnim osećanjem zadovoljstva, jer to je nešto što se na našoj zatvorenoj i pomalo ljubomornoj sceni jednostavno ne može osetiti.

KK: Kažete da želite da Vaša dela budu razumljiva.

MK: Naravno. Razumljivost je jedan od uslova života. Sam život je informacija, informacija je emocija, emocija je život. Na nivou, mnogo višem od pukog razumevanja. Nerazumevanje je neživot. Pobogu, kako će iko poželeti ili primetiti moje, ili bilo čije delo, ako ga ne razume, ili ako ga ne prepoznaje dušom. Slikarstvo je na jeziku duše, nije na jeziku nepostojećih pravila koja idu uskim stazama kao tramvaji na šinama.

Ja ne želim da slikam ništa od onoga što danas svaki, čak i mobilni telefon, može da prenese lakše i brže od mene. Ja slikam samo ono što nikada nijedna mašina neće moći da napravi, a što će svaka živa duša uvek moći lako da oseti, svim čulima.

Nekada, slikari su bili dvorski fotografi, oni koji su imali zadatak da ovekoveče istoriju. Danas, u vremenu ove razvijene tehnologije, sve to pada u vodu i ti zakoni slikanja prestaju da važe. Pre svega zato što slikarstvo nije crtanje stripa ili fotografija, ali zato ostaje ona impresivnost i dekorativnost, prenošenje logosa, koji je sam život u nama i koji dalje prenosi sve te emocije i informacije.

Kod nas, postoji određena skučenost i zatvorenost likovne scene, delom zbog nezadovoljstva, skrenutosti u zapećak, neuspešnosti, ali velikim delom i zbog struke i establišmenta koji zadržavaju vreme i koji podstiču samo na puko kopiranje i ponavljanje već poznatog, na onim istim utabanim tramvajskim šinama koje ne dozvoljavaju isplivavanje bilo čega drugačijeg ili eventualno boljeg.

Možda sam ja sve to malo i uprostio, međutim, veoma često mi se ponavlja sledeće; ljudi mi prilaze i kažu ‘ja se ne razumem mnogo u slikarstvo, ali Vaše slike mi se baš dopadaju’. A ja im obično odgovaram ‘sada ću da Vas naučim sve o slikarstvu u jednoj rečenici, dobra slika je ona koja Vam se sviđa, a loša je ona koja Vam se ne sviđa, a moj zadatak kao umetnika je da Vas navedem da Vam se sviđa’.

Umetnost je za sve a ne samo za neke takozvane dobre poznavaoce. U slikarstvo se razume svako ko poseduje život i oseća svojim ljudskim čulima, na nivou dovoljno svesnog bića.

Slikarstvo govori jezikom duše koji je univerzalan. Druga je stvar što su raznorazni i kojekakvi, oni koji nisu umeli i nisu bili sposobni da osete i pročitaju iz Prirode, učili pesmice napamet i tako od lakih i suštinskih stvari iskopali nerazumljive lavirinte, ili to iskoristili kako bi sebe uzdigli u tom samoproklamovanom elitizmu.

I u slikarstvo se razume svako ko poseduje život i ljudsku svest, baš zato što je sam život u nama upravo prenos emocije kao informacije. A opet, slikarstvo je možda i osnova božjeg stvaranja, jer nam je Bog na početku dao da osetimo i prvo da vidimo, pa tek posle toga da pričamo o tome sto vidimo.

KK: Kako komentarišete rad italijanskog umetnika Mauricija Katelana koji je trakom na zid zalepio bananu koja je kasnije prodata za 120.000 dolara?  

KK: Najradije to ne bih ni komentarisao, ali podsećate me sada na neke mnogo gore primere od te famozne banane, a ja moram da reagujem na sve ono što je za mene simbol praznine i ništavila koja uništava lepo. Ta banana koja je prodata za 120 hiljada dolara mi je potpuno jasna, u pitanju je pranje novca, verovatno veoma prljavog, ali to ima svoju logiku, što bi naši stari rekli. Od toga vidim da je neko imao nekakvu vajdu. Ono što nikako ne mogu shvatiti, su razni samozvani kulturni moćnici koji od svega toga prave nekakvu veliku umetnost i neki poseban duboki smisao, štiteći se baš time što ih niko ne razume. I tako od svih ljudi prave budale. Priređuju izložbe od slomljene stolice naopačke zalepljene za plafon i onda još sami sebi za to dodeljuju nagrade.

Možda bih nešto od toga i razumeo da ima neku ekonomsku opravdanost, da me ne shvatite pogrešno, da se oko toga pokreće neka energija, neka publika, da postoji neka privlačnost ili dinamika koja uslovljava samo svoje postojanje. Ali, na žalost, dobili smo samo nerazumljivost koja za posledicu ima da su kulturu i sve lepo doveli u zapećak, zato sam skoro ironično izjavio da je zbog takvih i na taj način ‘nastala jagma za gledanjem takvih kulturnih emisija i uopšte jedno nezapamćeno interesovanje za kulturu uopšte’. Logično, jer takve stvari ne privlače nikoga i realno nemaju nikakvu svrhu postojanja.

Pa, pogledajte neki tipičan prilog iz takvih emisija, oni zvuče otprilike ovako:

“…Svojom izložbom, Zvuci i Odsjaj beskraja, umetnik Gvozden Bezveznjakov skrenuo je pažnju na sebe i pokazao kako suštinska elegija forme, antidatirana u frutilioznosti linije može odražavati raskol neofrigidnosti devičanskog nesmira vergilijansko-cereopoetičnog nastajanja u celini.

Relevantna poruka u delima Gvozdena Bezveznjakova, podstiče na razmišljanje i jasno označava umetnikovu težnju da apostrofira one titraje uzdatosti samog laviriniteta, koja je zapravo vidljivi odraz similarativnog ekspanzionizma vidokruga, kako današnjeg društva u celini, tako i pojedinca, a sve to u razuzdanosti zagrljaja i amorfne perfilnosti boje, koja ovde predstavlja penetrativni simbol i glorifikaciju samog umetnikovog stvaranja.

Koristeći specifične materijale, Bezveznjakov uranja u samu srž akokleoze voluptivnih amplifikacija sfere, koja se u zagrljaju neumantljivosti praizvorne suštine u očima posmatrača ogleda kao esencijalni graničnik posvećenosti lirske tematike kao takve i koja navodi posmatrača na sumiranje neostatičnih usamljivanja definisanosti duše u ponoru današnjeg shvatanja, u večnom traganju za nepričljivim i neprozornim…

… Izložba Gvozdena Bezveznjakova privukla je veliku pažnju i odziv publike…“

I tako dalje. A na javi, van kamera – njih bar 12-17, rođaka i ponekog zgranutog sponzora ili nekog drugog funkcionera koji je tu po službenoj dužnosti. Pa meni takvi izveštaji zvuče tragikomično. A velikoj većini ni ne zvuče jer ih nikada i ne gledaju, niti ih oni kao takvi privlače. I iako je ova moja karikatura itekako realna, čak i tužna, ja ne mogu da se ne smejem izgovarajući sve ovo, a gotovo sam siguran da će veoma sličnu reakciju imati i ogromna većina onih koji ovo budu pročitali.

A opet, u takvim emisijama, autori potpuno ignorišu ili maksimalno zaobilaze ozbiljne stvaraoce, kakve mi imamo, a kakvi su na primer Dunjić, Velimanović, Gala Čaki, Di Vogo…

KK: A kog umetnika vi danas najviše cenite?

MK: Upoznao sam ili susreo dela većine najvećih imena savremenog slikarstva. Fascinira me Rus, Vladimir Mulin, Japanka Oki Izumi. Veoma mi se dopada rad Ruđiade Li, Gruzijke koja je ovog proleća nastupala u Veneciji na Bijenaleu, oštra i jasna, a opet sofisticirana i mekana.

Izdvojio bih posebno i tri italijanske slikarke. Sara Peconi, koja ima sjajnu figurativnost, specifičnu liniju, a veoma je smela sa bojom i ide napred u svom osobenom pravcu. Katarina Kanati, nešto između starih ikona i naše Milene Pavlović Barili… I draga draga Ticiana Tardito, hiperrealista, ali na svoj poseban način.

KK: Odakle crpite inspiraciju?

MK: Odasvuda. Iz sebe. Iz svega unaokolo. To nije pitanje na koje se može odgovoriti definisanim materijalnim i ograničenim pojmovima. Inspiracija nije stvar ili momenat, već stanje koje u momentima ključanja kreće na neku svoju uvek novu stranu i uvek odvodi u nešto što je prethodno bilo nepoznato. Neko bi mogao da pomisli da je crpim iz moje supruge, estetike svega, kojom sam definitivno okružen, ali skloniji sam da mislim da je sva ta estetika oko mene ustvari samo posledica mog bića i mog shvatanja života u kome nema mesta za polovično i nedovoljno.

KK: Zašto ste “Velmera” objavili tek sada, mnogo godina nakon što je napisan?

MK:  Kad je kultura u pitanju, Srbija je čudna zemlja. U književnosti, postoje pisci i nagrade, ali oni su posledica poznanstava, volje i moći pojedinaca. Ja jednostavno godinama nisam želeo da tu pripadam. Do devedesetih godina imali smo sjajne pisce, a onda su uz nekoliko časnih izuzetaka nastupile Isidore Bjelice i razni likovi koji su bili sve samo ne pisci i čije štivo meni, a verujem ni velikoj većini, nije moglo da zadrži pažnju ni do sledećeg pasusa. A zbog njih verovatno nikada nisu bili štampani mnogi koji su za razliku od takvih, ozbiljni talentovani književnici.

Ali to nije i ne može biti opravdanje. Činjenica je da godinama nisam imao želju niti volju da prodirem u svet pojedinaca koji me nije privlačio. Kada je vreme došlo, moji romani su nekako sami počeli da izlaze.

KK: Kako ih je publika prihvatila?

Veoma brzo su stekli publiku i čitaoce, a to je ono što je najvažnije i što je možda u umetnosti i jedino važno. Zato sam bio ponosan kada sam video koliko se „Proleće jednog lava“ zaista čita, kako je taj roman stekao publiku, kako ljudi pričaju o njemu.

Od “Velmera” očekujem i više. I za sada imam samo prve reakcije, ali one su zaista dobre i vidim da su ga ljudi zavoleli. Moj posao je bio da ga napišem, sve ostalo je sada na njemu i na publici. Međutim, mnogi koji su ga pročitali, već koriste izraze kao – Posetio me je Velmer, izgleda mi je Velmer danas naklonjen…, interne šale tipa – neka Velmer bude uz tebe, što je možda i više od same pohvale, jer vidim da Velmer raznosač ideja ulazi polako u svoju legendu kao pojam onoga što predstavlja… Da pojasnimo za one koji ga nisu čitali, Velmer je mali plavičasti duh ili čovečuljak, koji ljudima donosi ideje.

KK: Dugo godina slikate i pišete. Čini se da je 2016. bila prekretnica. Šta ili ko vas je pokrenuo da organizujete izložbe i objavite knjige?

MK: Tokom 2015. i 2016 sam slikao, jako dobro prodavao slike, imao publiku, ali nisam imao nameru da napravim izložbu. Možda sam bio razočaran stanjem u slikarstvu, nerazumljivošću establišmenta, arogancijom i stavom svih kulturnih stožera kakvi su na primer, kulturni dodatak “Politike”, Kulturni dnevnik RTS-a, njihovom usmeronošću nečemu što je meni oduvek izgledalo kao samoubistvo umetnosti, nerazumljivi ćorsokak koji se svetlosnim godinama udaljio od ljudi i publike…

S druge strane, svi moji romani, čamili su u fiokama. Krajem 2015, Ines Meštrović, nažalost, sada pokojna, tada novinarka Studia B, ubedila me je da štampam “Lava” i “Velmera”. Na proleće 2016. sam je iznenada pitao – ‘Ines, šta da uzmem za umetničko ime’. Miša Vladimirovič Kravcev (kako je volela da me naziva Mirjana Živković, pokojna legendarna urednica kulture “Politike”) mi se činilo kabasto i neupotrebljivo, Mihajlo Kravcev prezvanično…  ‘Šta misliš da više ne budem Mihajlo Miša Kravcev, već Miša Mihajlo Kravcev?’

‘Bravo, to je to’. odgovorila mi je Ines. I bio je to magijski trenutak u kome sam osetio ono strujanje i nepogrešivost nečega što nam je svima u trenu bilo jasno da je to to. “Proleće jednog lava”, potpisano sa – Miša Mihajlo Kravcev, doživelo je veliki uspeh i veliki odaziv čitalaca. Od tada, insistiram u svim medijima da me isključivo nazivaju tako, Miša Mihajlo Kravcev.

Posle uspeha “Lava”, sjajne promocije i Sajma knjiga krajem 2016, moja supruga Jovana i kritičarka Maja Živanović, intenzivirale su nagovaranje da konačno, posle pauze od 17 godina neizlaganja, otvorim izložbu. Tek 2017. godine sam odlučio da pronađem prostor, i krajem te godine sam zakazao veliku izložbu za april 2018. u Domu Vojske. To je bila sjajna izložba, i više nego uspešna, po svim parametrima i aspektima.

Posle izložbe u Sarajevu 2018. i one istorijske u Milanu u martu ove godine, početkom ovog leta smo sedeli u Moskvi na kafi sa našom prijateljicom iz Milana koja je doputovala nekim svojim poslom i donela nam vesti od G. Grasa, uticajnog selektora Venecijanskog bijenalea i možda jednog od najvećih likovnih pregalaca današnjice. Tada smo saznali da je Graso dobio emisiju na Skaj TV-u i da sam uvršten u tim slikara koje on tu namerava da prezentuje, a da je on u međuvremenu osnovao i svoj galerijski prostor. Sedeo sam u hotelu Moskva kada me je nazvala moja supruga Jovana i rekla ‘ne ideš u galeriju, ideš prvo u Veneciju, u palatu Zenobio, na Bijenale, evo do sada smo sedele sa Grasom’. Bio sam oduševljen i više nego uzbuđen, a mislim da i ne treba posebno da objašnjavam šta za svakog slikara znači Bijenale u Veneciji, pa makar i taj moj revijalni nastup.

KK: Odlikovani ste ordenom pobede i ordenom „Artura Čilingarova”. Šta to za Vas znači?

MK: Mnogo više nego što to mogu da iskažem prostim rečima. Prvo, ja nikada nisam potpuno rasčistio sam sa sobom da li sam ja Rus koji je rođen i odrastao u Beogradu ili Srbin ruskog porekla. Kod mene je to nekako stalno pomešano. Momenat kada sam primao ordenje, bio je za mene zaista jako jako emotivan.

KK: Šta spremate za 2020. godinu?

MK: Što se slikarstva tiče, imam nekoliko kompozicija u glavi, kojima ću se pozabaviti odmah posle novogodišnjih praznika. Što se tiče književnosti i tu imam neke planove. Ali sada prvo moram da se dobro odmorim, jer ma koliko ova godina bila zaista fascinantna u svakom pogledu, sva ta dešavanja kao na traci, zahtevala su i jednu zaista veliku i iscrpljujuću energiju.

Što se tiče daljih poteza u smislu izložbi i promocija, to još ne znam tačno i prvo ću morati da odvagam i malo u miru razmislim, ali svakako ću se potruditi da kao i do sada, svaki dalji potez bude makar na nivou prethodnog, ako ne jači, viši i bolji, zato što je to jedini način na koji ja mogu da razmišljam i uopšte, da funkcionišem.

Foto:Miša Mihajlo Kravcev

The post Miša Mihajlo Kravcev: Slikarstvo govori jezikom duše koji je univerzalan appeared first on Kulturni kišobran.

Na istom mestu je u toku i autorska izložba Miše Kravceva povodom njegove monografije.

Knjiga je, inače, izašla iz štampe u izdanju Derete za 64. Sajam knjiga u Beogradu.

O samoj knjizi na promociji, će govoriti urednik, Aleksandar Šurbatović.

Dela i monografija Miše Mihajla Kravceva pred beogradskom publikom

“Ja ne želim da slikam ništa od onoga što bilo koji telefon ili foto aparat mogu da naprave brže od mene, ja slikam isključivo ono što nikada nijedan kompjuter ili sprava neće moći da postignu, a što će svaka živa duša uvek moći snažno da oseti. Ja slikam čistu emociju.”

Miša Mihajlo Kravcev

„Slike Miše Mihajla Kravceva predstavljaju sam život i svi bi trebalo da ih gledamo, svakog dana“

Đorđo Gregorio Graso (Giorgio Gregorio Grasso)

O umetniku

Miša Mihajlo Kravcev, beogradski slikar i književnik ruskog porekla, jedan je od najpoštovanijih srpskih slikara na svetskoj umetničkoj sceni. Jedan od najvećih uspeha u njegovoj karijeri svakako je nastup na 58. Venecijanskom bijenalu, na zajedničkoj revijalnoj izložbi, a na poziv organizatora, u prestižnoj palati Zenobio.

Do sada je imao veliki broj zajedničkih i 29 samostalnih izložbi, od kojih su najznačajnije, ona u Milanu u eminentnoj galeriji Persolja, koju je lično otvorio Đorđo Gregorio Graso, jedan od najeminentnijih evropskih likovnih kritičara i istoričara umetnosti i stalni selektor Venecijanskog bijenala; u Kulturnom centru Beograda, galeriji „Đura Jakšić“ u Skadarliji, koju je otvarala lično Mirjana Živković, tadašnja legendarna urednica kulturne strane „Politike“, u Stokholmu 1998, u sklopu manifestacije – Stokholm, Evropska prestonica kulture, u Velikoj sali Doma Vojske Srbije, marta 2018…

2019. godine Dereta je štampala veliku ilustrovanu slikarsku monografiju sa delima ovog umetnika, a tekstove u njoj potpisali su Prof. Dr Đorđo Graso, Maja Živanović, Mirjana Živković i mnogi drugi.

Za velike zasluge na polju umetnosti, Kravcev je odlikovan ordenom pobede i ordenom „Artura Čilingarova“, a oba ordena uručio mu je gospodin S. Hvorostov, bivši šef protokola Ruske Državne dume.

Umetničke slike Miše Mihajla Kravceva nalaze se u raznim kolekcijama u celom svetu, na svih šest kontinenata.

Kao književnik, Miša Mihajlo Kravcev, najviše je poznat u javnosti kao autor veoma zapaženog romana „Proleće jednog lava“. Taj roman je čak poređen sa romanom „Mali princ“, Antoana de Sent Egziperija, a koji je Miša napisao u jednom dahu sa 19 godina. 

„Velmer, raznosač ideja, ili prostije rečeno – Anđeo slučajnosti“, takođe je napisan u svojoj ranoj mladosti, 1983, godinu dana posle „Proleća jednog lava“ i prvi put će na nagovor izdavača biti predstavljen široj javnosti pod tim nazivom.

Sam roman je pitka i topla, ali duboka i suštinska bajka o tome kako nastaju i odakle dolaze ideje i o značaju svih tih naizgled malih trenutaka, koji zapravo određuju dalje tokove života ili čitave sudbine, na način, da se ova knjiga inspiracije jednostavno čita u dahu. 

Iako je ovaj roman nastao u slično vreme i u sličnom raspoloženju kao i „Proleće jednog lava“, ipak nije napisan za samo nešto više od 24 časa, kao što je to bio slučaj sa Lavom, ali je takođe pisan u velikom naletu inspiracije i sa jednako naglašenom emocijom. Knjigu je uredio Aleksandar Šurbatović. 

Miša o knjizi

U pitanju je vrsta romana možda na granici sa bajkom, ali realnom bajkom o realnom životu koju svi mi preživljavamo i koja pripada svima nama. Iako su svi naši životi i sve što nam se dešava, bajka, onda je i ovo jedna uobičajena bajka, a ako su naši životi realni i postoje, onda je ovo roman o realnim životima i događajima.

Ovo je roman o životu, vremenu, svim onim naizgled nebitnim i sićušnim slučajnostima, koje toliko neumoljivo određuju dalje tokove svega.

Radnja romana kroz poglavlja – sekvence, prati čitave živote glavnih likova, a ustvari govori o samim idejama, ko su i šta su one i odakle i kako nam dolaze. Svaku od tih sekvenci, ili poglavlja, pisao sam namerno, svaku u različitom književnom stilu, ne bih li i na taj način bolje dočarao radnju i atmosferu i bolje dao sam ritam romana, tako da mislim da će u „Velmeru, raznosaču ideja“ moći da uživaju i oni rafiniraniji poštovaoci baroknog stila, kao i oni drugi, željni brže akcije i radnje.

Ideja za ovaj roman nastala je u istom periodu kao „Proleće jednog lava“, godinu dana kasnije i Velmer je pisan sa jednakom inspiracijom, Tada mi se veoma dopalo da na taj način dodirnem i predstavim sve ono neuhvatljivo i neopisivo, sva ona suštinska pitanja u nama, kao i sve ono što spada u logos  vremena i postojanja, što je za nas smrtne ljude, ponekad toliko nedokučivo.

Za razliku od prvog romana, koji je štampan, izvorno, kako je i napisan, te 1982-e, „Velmer, raznosač ideja“ je blago dorađen i dopunjen 2016. godine.

Zbog svega ovoga sam siguran da će se „Velmer, raznosač ideja, mnogima dopasti i da će ga čitati sa uživanjem, isto kao što su i „Proleće jednog lava“ – ističe autor.

The post Promocija knjige „Velmer, raznosač ideja, ili prostije rečeno – Anđeo slučajnosti“ Miše Kravceva appeared first on Kulturni kišobran.

Pred brojnim posetiocima, Kravcev je primio i dva ordena ruske Državne dume.

Dela i monografija Miše Mihajla Kravceva pred beogradskom publikom

Inače, povod izložbe je objavljivanje Mišine monografije koja izlazi u izdanju izdavačke kuće Dereta, urednika Aleksandra Šurbatovića i dizajna Darka Neškovića.

U luksuznom dvojezičnom izdanju (srpski/engleski) Miša nam otkriva veći deo svog bogatog stvaralačkog opusa.

Po želji slikara monografija je napisana, ne onim nerazumljivim jezikom, uobičajenim za takve prilike, već sa idejom da bude pitka, prijemčiva i zanimljiva čitaocu, i da se prati sa zanimanjem, poput njegovih dela. Osim velikog broja fotografija njegovih dela, tekstove u njoj su izmedju ostalih potpisali: Đorđo Graso, jedan od najuticajnijih evropskih kritičara i stalni selektor Bijenala u Veneciji, Maja Živanović, Mirjana Živković i drugi, i sam slikar je napisao par tekstova o svojoj umetnosti. Tokom izložbe monografija će moći da se nabavi po povlašćenoj ceni od 2.500 RSD.

Novi roman Miše Mihajla Kravceva na 64. Sajmu knjiga u Beogradu

“Ja ne želim da slikam ništa od onoga što bilo koji telefon ili foto aparat mogu da naprave bolje od mene, ja slikam isključivo ono što nikada nijedan kompjuter ili sprava, neće moći da postignu. Ja slikam čistu emociju”, poručuje Kravcev.

Izložba će biti otvorena do 9. decembra.

Piše: Miljana Miletić

Foto: Miljana Miletić

The post Otvorena izložba Miše Mihajla Kravceva u Beogradu appeared first on Kulturni kišobran.

U četvrtak, 24. oktobra 2019. od 18 do 20 časova, na štandu Derete, autor će potpisivati roman i družiti se sa čitaocima.

Miša Mihajlo Kravcev, pisac i slikar, autor je veoma zapaženog romana „Proleće jednog lava“, takođe u izdanju Derete, koji je čak poređen sa romanom „Mali princ“, Antoana de Sent Egziperija, a koji je Miša napisao u jednom dahu sa 19 godina.

„Velmer, raznosač ideja, ili prostije rečeno – Anđeo slučajnosti“, takođe je napisan u njegovoj ranoj mladosti, 1983-će, godinu dana posle „Proleća jednog lava“ i prvi put će na nagovor izdavača biti predstavljen široj javnosti pod tim nazivom.

Sam roman je pitka i topla, ali duboka i suštinska bajka o tome kako nastaju i odakle dolaze ideje i o značaju svih tih naizgled malih trenutaka, koji zapravo određuju dalje tokove života ili čitave sudbine, na način, da se ova knjiga inspiracije jednostavno čita u dahu.

Iako je ovaj roman nastao u slično vreme i u sličnom raspoloženju kao i „Proleće jednog lava“, ipak nije napisan za samo nešto više od 24 časa, kao što je to bio slučaj sa Lavom, ali je takođe pisan u velikom naletu inspiracije i sa jednako naglašenom emocijom.

Knjigu je uredio Aleksandar Šurbatović.

Zvanična promocija ovog dela, na kojoj će novinari i svi zainteresovani moći da postavljaju pitanja i saznaju više od samog autora, biće održana 9. decembra 2019. u 19 časova u prostoru bivšeg Eurosalona, ul. Kralja Milana 2, ugao sa Andrićevim vencem, gde će u to vreme trajati izložba slika Miše Mihajla Kravceva, povodom njegove slikarske monografije, takođe u izdanju Derete.

Miša Mihajlo Kravcev o romanu:

“U pitanju je vrsta romana možda na granici sa bajkom, ali realnom bajkom o realnom životu koju svi mi preživljavamo i koja pripada svima nama. Iako su svi naši životi i sve što nam se dešava, bajka, onda je i ovo jedna uobičajena bajka, a ako su naši životi realni i postoje, onda je ovo roman o realnim životima i događajima.

Ovo je roman o životu, vremenu, svim onim naizgled nebitnim i sićušnim slučajnostima, koje toliko neumoljivo određuju dalje tokove svega.

Radnja romana kroz poglavlja – sekvence, prati čitave živote glavnih likova, a ustvari govori o samim idejama, ko su i šta su one i odakle i kako nam dolaze.

Svaku od tih sekvenci, ili poglavlja, pisao sam namerno, svaku u različitom književnom stilu, ne bih li i na taj način bolje dočarao radnju i atmosferu i bolje dao sam ritam romana, tako da mislim da će u „Velmeru, raznosaču ideja“ moći da uživaju i oni rafiniraniji poštovaoci baroknog stila, kao i oni drugi, željni brže akcije i radnje.

Ideja za ovaj roman nastala je u istom periodu kao „Proleće jednog lava“, godinu dana kasnije i Velmer je pisan sa jednakom inspiracijom, Tada mi se veoma dopalo da na taj način dodirnem i predstavim sve ono neuhvatljivo i neopisivo, sva ona suštinska pitanja u nama, kao i sve ono što spada u logos  vremena i postojanja, što je za nas smrtne ljude, ponekad toliko nedokučivo.

Za razliku od prvog romana, koji je štampan, izvorno, kako je i napisan, te 1982-te, „Velmer, raznosač ideja“ je blago dorađen i dopunjen 2016-te.

Zbog svega ovoga sam siguran da će se Velmer, raznosač ideja, mnogima dopasti i da će ga čitati sa uživanjem, isto kao što su i Proleće jednog lava ” – ističe autor.

Foto: Miljana Miletić/Kulturni kišobran

The post Novi roman Miše Mihajla Kravceva na 64. Sajmu knjiga u Beogradu appeared first on Kulturni kišobran.

“Ja ne želim da slikam ništa od onoga što bilo koji telefon ili foto aparat mogu da naprave bolje od mene, ja slikam isključivo ono što nikada nijedan kompjuter ili sprava, neće moći da postignu. Ja slikam čistu emociju. Većina publike gledala je do sada moja dela preko medija ili društvenih mreža. Ovoga puta moći će da ih pogledaju uživo, u ovom sjajnom prostoru u centru grada koji je za mene bio inspirativan dok sam osmišljavao i postavljao izložbu, a gde će postioci moći da imaju potpuni doživljaj moje umetnosti i onu petu dimenziju po kojoj su moje slike poznate”, ističe autor.

Kada je reč o monografiji, ona je, po želji slikara napisana, ne onim nerazumljivim jezikom, uobičajenim za takve prilike, već sa idejom da bude pitka, prijemčiva i zanimljiva čitaocu, i da se prati sa zanimanjem, poput njegovih dela. Osim velikog broja fotografija njegovih dela, tekstove u njoj su između ostalih potpisali: Đorđo Graso, jedan od najuticajnijih evropskih kritičara i stalni selektor Bijenala u Veneciji, Maja Živanović, Mirjana Živković i drugi…

Izložba je otvorena do 12. decembra.

Priredila: Ksenija Stojiljković

Foto: kravcev.com

The post Dela i monografija Miše Mihajla Kravceva pred beogradskom publikom appeared first on Kulturni kišobran.