Bezdan

Maskara se razmazala po ko zna koji put. Dovoljna je jedna reč, jedna misao. I opet je tu ta prokleta knedla i prokleto sve što se zalepilo za mene kao pijavica i ne pušta.

Borim se svaki dan sa tim ožiljkom. Sa tom prokletinjom koja će zauvek da me boli. Sa tim udarcem koji moje oči nikada neće da prebole.

Neki kroče na ovaj svet i imaju četiri noge.

Moj hod je previše spor da bi sustigao svoj par nogu.

Moje noge nemaju svoj par.

Još jednom se gubim u svojim malim šakama.

Tako bih volela da vrisnem. Da prestane ova greška.

Da pronađem pravi lepak za ovo što je slomljeno.

Ali, ne može sve da se zalepi.

Nemam magični štapić. Šteta je već načinjena.

Pogrešna sreća je zakucala na moja vrata i ja sam ta vrata otvorila. Pogrešila sam. Sad špijunka na vratima ne pomaže. Šteta je načinjena. Jebena šteta je načinjena i ne mogu da se izlečim.

Niko nije kriv. Sama sam uništila sebe.

Jer za svake suze kažem da su poslednje. I svaki put slažem.

Svaki put je sve teže biti u sopstvenoj koži.

Svaki put je sve teže lagati sebe.

Svaki put je sve teže.

Ovaj prosjak u meni traži samo malo.

Proklet nek je januar kao i ja.

Kad sam dozvolila sebi da poverujem.

Opet sam se zajebala.

I opet će se razmazivati maskara. I nikad neće prestati greška.

Strah me je. Ne želim da prestanem da verujem.

Ali šamar je sve jači.