Dea Džanković: Industrija je izazovna i često ne podržava kreativne iskorake

Ona u rukama drži i gitaru i olovku, i kameru i mikrofon. Njeni prsti pronalaze inspiraciju u prošlosti, ali i u aktuelnom. Master je za umetnost – i to dvostruki. Školovala se i u Srbiji i van nje. U jednom momentu je čak i pregorela. Ali je uspela da shvati šta je njen “zen”.

“Ovaj put nije za svakoga”, kaže u intervjuu za Kulturni kišobran interdisciplinarna umetnica Dea Džanković, kada govori o izazovima umetničke scene u Srbiji. Međutim, nastavlja da se bori sa tim talasima.

Nedavno je objavila novu pesmu “Jane”, čiji ćete refren, gotovo sigurno, pevušiti danima. Pesma je njen povratak u svet muzike, što je svakako bio povod, ali i prilika da malo bolje upoznamo Dein kreativni um.

‘Jane je bila i ostala idol u pop kulturi’

KK: „Ja znam da Jane Birkin nikad nije plakala, možda ispred ali nikad iza kamera“ . Ovako pevaš u novoj pesmi Jane. Zašto je dobro što Jane ne plače?

Dea: Ne mislim da je „dobro“ što Jane nikad ne plače, to je stilska slika sa jasnom namerom. Ideja je da Jane Birkin predstavlja arhetip savršenstva, gde postizanje tog idealizovanog imidža označava ostvarenje vizije sreće. U toj viziji nema prostora za negativne ili upitne emocije, poput plakanja – sve ono što nam marketing i društvo prodaju kao „potrebno“ zapravo je iluzorno.

KK: Koju emociju si želela da preneseš ovom pesmom i šta ona za tebe lično znači?

Dea: Za mene pesma je ogoljavanje ideje koja se nameće ženama. Jane Birkin je bila idol u svoje vreme i i dalje opstaje u pop kulturi, posebno kao proto „it girl“ koja je relevantna i danas. Njena slika pokazuje napetost između devojaštva i žene – majka koja ostaje devojčica, savršeno seksualna i zavodljiva, lutka koja nikada ne odrasta. To je ideal koji je nemoguće dostići, a pesma istražuje tu borbu sa neostvarivim očekivanjima i moja lična iskustva u suočavanju sa društvenim nametima. Ne toliko sam ciljala na emociju koliko na iskrenu izložbu svoje realnosti.  

KK: Koliko se Jane razlikuje od muzike koju si ranije stvarala, i šta je zapravo inspirisalo tvoj povratak muzici nakon pauze?

Dea: Jane je samosvesnija u odnosu na moje prethodne pesme. Rad sa Fantazma studijom omogućio mi je sinergiju koja mi ranije nije bila dostupna u tolikoj meri sa muzičkim saradnicima. Pauza sa muzičkim stvaralaštvom nije bila planirana, industrija je izazovna i često ne podržava kreativne iskorake i nezavisnu scenu, a moj rad u drugim umetničkim disciplinama i poslovima je donekle odvlačio fokus. 

KK: Kada govorimo o Jane, ali i o ženskim temama koje često istražuješ, koliko je, po tvom mišljenju, lako ili teško biti žena danas? Može li žena biti „sve“?

Dea: Biti žena danas je veoma zahtevno, ali kada nije bilo tako? Zahtevi društva, normativne slike i stalna očekivanja često su nerealni i neljudski – očekuje se da u isto vreme budemo savršene, produktivne, emocionalno stabilne, privlačne, a da pritom ne pokažemo nijednu „negativnu“ emociju. Takvi nameti zanemaruju ljudsko iskustvo, koje je po svojoj prirodi haotično, kompleksno i često „neuredno“ i „neinstagramično“.

Ne znam koliko je formulacija „sve“ uopšte korisna, jer bi u tom slučaju žene morale da budu slobodne da iskuse sve varijable i sve aspekte ljudskog iskustva. Uloge koje nam društvo nameće su često fokusirane, ograničene i umeju da budu kontradiktorne. Prava snaga leži u slobodi izbora, u mogućnosti da odlučimo šta želimo biti u datom trenutku, priznajući sebi pravo da se menjamo, da budemo kontradiktorne, ranjive ili zbunjene. Biti žena znači balansirati između svojih želja, ličnih granica i spoljašnjih pritisaka, umesto da se pokušavamo uklopiti u nametnuti ideal savršenstva. Ta sloboda izbora je jedini način da zaista afirmišemo ljudsko, neuredno i autentično iskustvo života.

‘Ovaj put nije za svakoga’

KK: A kako izgleda biti žena koja stvara alternativnu muziku, i uz to je interdisciplinarna umetnica? Sa kakvim izazovima i prednostima se susrećeš u tom spoju?

Dea: Izazovno je. Stanje u kulturi i umetnosti često ne podržava stvaranje van žanrovskih ili medijskih okvira, posebno za umetnike koji rade sa novim medijima. Nedostatak infrastrukture i institucionalne podrške prisiljava na konstantno improvizovanje i balansiranje sa drugim aktivnostima kako bi umetnički rad uopšte mogao da se realizuje. To iscrpljuje moju kreativnu energiju, jer sam stalno u poziciji da opravdavam svoje postojanje i svoj rad.

Moja putanja ume često i meni da bude nejasna i nedefinisana – nemam razvojni put sa jasno definisanim markerima zrelosti ili „odraslog života“ koji mnogi u mom okruženju prate. Moje iskustvo i rad često prati doza nesigurnosti, straha i potrebe za ponovnim ohrabrivanjem i predavanjem procesu u kojem nema garancije da će rezultati biti vidljivi ili prepoznati. Ovaj put nije za svakoga; zahteva ogromnu hrabrost, upornost i, u neku ruku, dozu ludosti.

‘Svaki medij izaziva drugačiju stranu mene’

KK: Tvoja umetnička praksa obuhvata performans, instalaciju, film, muziku i tekst. Kako odlučuješ koji medij je pravi za ideju koju trenutno istražuješ?

Dea: Kod mene ideja uvek vodi izbor medija. Svaka forma ima svoj jezik i mogućnost da izrazi određenu dimenziju iskustva. Ako je koncept više vizuelan ili prostoran, prirodnije je da se izrazi kroz instalaciju ili performans. Muzika i poezija, s druge strane, dopuštaju introspektivnost i emotivnu ranjivost, način da se unutrašnji svet prenese neposredno i intimno.

Ono što sam primetila kod sebe je da svaki medij izaziva drugačiju stranu mene. Moj iskaz u vizuelnoj umetnosti je često koncizan i sardoničan, dok muzika i poezija dopuštaju otkrivanje unutrašnje intime, nesavršenosti i haotičnih slojeva ličnog iskustva. Ta razlika mi omogućava da ideje istražujem iz više uglova i da pronalazim formu koja im najviše odgovara u trenutku stvaranja.

KK: Veliki deo tvog rada dotiče se tabua i društvenih uslovljavanja. Šta je bio onaj ključni lični ili profesionalni impuls zbog kog su te teme postale centralne u tvom stvaralaštvu?

Dea: Moj interes za tabue i društvene norme proističe iz lične pozicije i iskustva. Dolazim iz multietničke porodice i kroz tu perspektivu često sam posmatrala različite forme društvenih pojava, rituala i očekivanja spolja, kao posmatrač, a ne kao neposredni učesnik. To posmatranje mi je omogućilo da uočim obrasce, konstrukte i kontradikcije koji oblikuju naše živote. Taj stalni dijalog između ličnog iskustva i posmatranja sveta oko sebe prirodno je oblikovao teme mog rada – tabui, društvene uloge, očekivanja i ono što je često neizgovoreno ili potisnuto.

KK: Kada pogledaš unazad, od studija u Beogradu i Istanbulu do današnjih projekata, šta prepoznaješ kao najveću transformaciju u svom umetničkom pristupu?

Dea: Najveća transformacija za mene je hrabrost da potpuno izađem iz zone komfora i da prihvatim stalno učenje i eksperimentisanje. Upisivanje drugog mastera na Fakultetu likovnih umetnosti sa 30 godina bio je ključni trenutak – testirao je moju istrajnost, strpljenje i spremnost da se suočim sa izazovima, posebno kod performansa koji zahtevaju potpunu prisutnost i izlaganje lične ranjivosti. Danas mislim da je ta transformacija u sposobnosti da se otvoreno i iskreno susretnem sa sopstvenim ograničenjima, a da to istovremeno postane pokretač kreativnosti. 

‘Zen je u malim, prisutnim trenucima’

KK: Objavila si art knjigu „Ono što nisi bila dobro“, koja kombinuje haiku-like stihove i kolaže iz raznovrsnih izvora: časopisa o umetnosti, baletu, operi, pa i jugoslovenskih porno magazina iz 60-ih. Kako se ova kombinacija vizuala i poezije nadovezuje na tvoje promišljanje o ženskom identitetu, samopercepciji i društvenim projekcijama?

Dea: Knjiga je balans između vizuala i poezije, i svaki element igra svoju ulogu u istraživanju ženskog identiteta. Vizuali su visceralni i često fragmentirani, što ukazuje na razdvojenost između telesnog i mentalnog, između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Poezija je iskrena, lična i ranjiva, kroz stihove istražujem svoje suočavanje sa sopstvenim nedostacima i ranjivostima, ali i sa očekivanjima društva: uloge ćerke, koleginice, ljubavnice, devojke ili žene. Kombinacija vizuala i poezije omogućava višeslojno promišljanje o tome koliko su te norme nerealne i koliko utiču na samopercepciju, ali i pruža prostor za oslobađanje i introspektivni dijalog sa sobom.

KK: U knjizi i ranijim radovima dotičeš se burnout-a i ličnih kriza. Nakon performansa Burnout, dobila si snažne reakcije publike, pa čak i pretnje. Kako si uspela da svoje iskustvo sagorevanja pretočiš u umetničku formu, uprkos tako emotivno i društveno napetom kontekstu?

Dea: Performans „Burnout“ nije bio planiran u toku samog suočavanja sa pregorevanjem, već je proistekao iz ličnog iskustva koje sam imala dve godine ranije. Ono što me posebno zabrinulo jeste alarmantni porast sličnih pritisaka prisutnih kod žena u mom neposrednom i širem okruženju – usled ekonomskih i društvenih faktora koji čine radne i životne uslove sve manje ljudskim. Kroz performans sam želela da to prenesem u vidljiv i emotivan jezik umetnosti, da ukažem na cenu koju sagorevanje donosi, posebno ženama, i da pokažem kako društveno uslovljena pravila često onemogućavaju iskazivanje nezadovoljstva i ranjivosti, i posledice koje nas čekaju usled toga.

KK: U zbirci se ističe „Žena na ivici zena“. Šta za tebe predstavlja taj „rub zena“? Da li je to stanje između rasula i unutrašnjeg mira, ili ga danas drugačije doživljavaš?

Dea: Za mene je to stanje prihvatanje situacije takve kakva jeste u datom trenutku. Naravno, to nije potpuni zen, jer se još uvek ne možemo potpuno odvojiti od svog ega, ličnih očekivanja i interpretacija. Ipak, postoji neka vrsta čudnog mira – trenutak kada smo istovremeno snažni i ranjivi, i sposobni da iskreno priznamo realnost, sa svim njenim kontradikcijama i nesavršenostima. To stanje je više prisutnost u sadašnjem trenutku i svesnost sopstvene ranjivosti i snage, nego konačan mir.

KK: Na kraju, da li iko od nas može da dosegne zen u savremenom svetu? Na osnovu tvog ličnog oporavka i rada na sebi, kakav odgovor trenutno imaš na to pitanje? Da li on leži u muzici? Ili je to generalno umetnost?

Dea: Zen nije konačna tačka, već kontinuirani proces. Umetnost i muzika služe kao alati koji nas približavaju prisutnosti, samospoznaji i trenucima unutrašnjeg mira. Ipak, istinski zen u savremenom svetu, usred stalnih dešavanja i pritisaka, verovatno nije moguć u apsolutnom smislu za većinu nas. Pokušaj da ga dosegnemo lako može prerasti u samoobmanu ili „duhovno izbegavanje“ stvarnosti. Za mene, zen se ogleda u malim, prisutnim trenucima koji su dostupni svima, bez obzira da li se formalno bavili umetnošću. Umetnost, zapravo, postoji u samom činu prepoznavanja života – u prisutnosti i povezivanju sa sobom i svetom na način koji je iskren, neposredan i oslobađajući. 

KK: I jedno pitanje baš za kraj, pošto nam se bliži kraj godine: Šta ti je obeležilo ovu, a koju poruku, želju, očekivanje imaš za 2026?

Dea: Ovu godinu ne bih opisala kroz neki veliki preokret ili dramatičan trenutak, već kroz iskren rad sa sobom i suočavanje sa sopstvenim potrebama. Shvatila sam koliko mi je zaista važno da se bavim kreativnim stvaranjem kako bih mogla da funkcionišem i opstajem u ovom trenutku, i kako bih to mogla u potpunosti integrisati u svoj život. Za 2026. želim veći fokus na kreativni rad, više saradnji, novih projekata, nastupa i prilika da se izrazim i doprem do šire publike.  

Naslovna fotografija: Hadži Aleksandar Đurović