Poslastica

Pre četiri godine sam verovala da ću
biti majka troje dece.
Vuka, Lava i Srne.
Pa, kada bi neko bio grub prema Srni,
ja bih izgovarala repliku:

𝙉𝙚 𝙙𝙞𝙧𝙖𝙟 𝙎𝙧𝙣𝙪, 𝙙𝙖 𝙩𝙚 𝙣𝙚 𝙗𝙞 𝙑𝙪𝙠 𝙞 𝙇𝙖𝙫 𝙧𝙖𝙨𝙠𝙤𝙢𝙖𝙙𝙖𝙡𝙞!

U mojoj glavi je to zvučalo kao najkul stvar ikada.
Ili kada bismo išli u goste,
ja bih odgovarala sa:

𝗗𝗼𝗹𝗮𝘇𝗶𝗺𝗼 𝗺𝗼𝗷 𝘇𝗼𝗼 𝘃𝗿𝘁 𝗶 𝗷𝗮.

A kada bi me deca iznervirala, besno bih pitala:

𝗞𝗼 𝘃𝗮𝗺 𝗱𝗿𝗺𝗮 𝗸𝗮𝘃𝗲𝘇?

U tim mojim potajnim željama,
deca nisu imala prisutnu očinsku figuru.
Ne znam iz kog razloga.
I ja bih tako dalje planirala kako bih deci objasnila
ko je i gde je njihov biološki tata,
tako da ga ne okaljam.
Izmislila bih nešto poput da je bio
član UNPROFOR-a,
i da je sada na Bliskom Istoku.
Da je on jedan hrabriša,
koji se loži na čojstvo.
I da je opasan car,
sa izuzetnim smislom za humor
i neverovatnim umnim kapacitetom.
Još bih dodala i to da je prilagodljiv,
i da sa njim možeš na svadbu, operu ili sahranu,
da bi se u svakoj situaciji ponašao primereno.
Istina je da sve to bledi,
i da ja usput shvatam da je to sve apstraktnost
jednog paranormalnog života samog po sebi.
Pomirljivo kuvam ručak za jednu osobu,
razmišljajući kako je i ovaj život koji vodim
izuzetno dobar.
Kvalitetan.
I jedino što mi je u obavezi
je da ugađam sebi.
A to čak i nije obaveza.
To je zadovoljstvo, shvatam.
I najednom dolazim do prosvetljenja da su
Vuk, Lav i Srna likovi mog prvog,
još uvek neobjavljenog romana.
A to je, zapravo izuzetno krupna stvar.
Stoga, smatram da sam uspela da od života
napravim poslasticu.
I to ne onu od “samo tri sastojka”.
A ja čak i nisam poslastičar.