Tidža’s Place: O sastancima

Ja bih ti recitovala Pabla Nerudu,

i citirala nešto tipa

“lagano umire onaj koji ne čita i ne putuje”

ili nešto tog tipa. 

Ti bi se, tobože, oduševio mojom dikcijom.

Ja bih blago pocrvenela,

nastavila da te ubeđujem kako svojih retoričkih veština nisam svesna, 

i da mi ovo niko nikada nije rekao.

Išli bismo na večeru,

ja bih naručila salatu i ne bih je završila,

jer prezirem da jedem pred ljudima koje još uvek ne poznajem dobro.

Rekla bih ti da inače malo jedem,

što je apsolutna laž.

Ponudio bi da me odvezeš kući,

iako znaš da sam kolima.

Zahvalila bih se ljubazno,

pomislila kako je to svakako lep gest, 

i više te nikada nakon toga ne bih pozvala.

Sutradan bih po glavi prebirala razloge

zašto ovo nema perspektivu da uspe.

Neki od njih bi bili tvoja podeljena pažnja,

i tipkanje po telefonu,

kao i način na koji pričaš o mom poslu.

Naravno da bih sve to upakovala,

ukoliko bi me uopšte i pitao,

i svalila bih na sebe,

jer me smara ubeđivanje koje bi usledilo kada bih bila iskrena,

a koje bi se svelo na to da sam pogrešno protumačila sve. 

Rekla bih ti da sam emocionalno nestabilna,

nedostupna i neinteligentna.

Uz sve bih dodala “emocionalno”, razume se.

Ti bi me ubeđivao da ćeš biti tu za mene,

i da ćemo zajedno raditi na mojim nestabilnostima, bla, bla, bla… 

Ja bih se zahvalila i izlogovala se.

I to ti je ukratko jedno nazoviproročanstvo,

koje nas je poštedelo nekih zajebanih zabluda.

Eto.

Fotografije: Pexels