Klupa

Možda ću okončati na klupi jednoga dana,
a da toga neću biti svesna. Ustaću sa nje,
odšetati u stan,
pod tuš,
sprati smog
sa ovog trošnog tela.
Plakati ispod mlaza
i čekati da se osušim na vazduhu dok bosa stojim
na mokrim pločicama. Proklinjaću podočnjake.
Izdajice!
A lepo smo mogli
da odglumimo
da je sve u redu.
Sad opet
moram da se šminkam.
Otići ću na posao.
Negde pred kraj smene
setiću se
da sam se zaboravila na klupi.
Da sam do sada
već tamo i promrzla.
Ili da su me rastrgli vukovi.
Da su me očnjacima raskomadali i da mi sada glođu kosti.
No dobro,
biće to dobar naslov u novinama.
Na spomeniku mermernom
ispisaće mi epitaf.
Nešto tipa:
“O𝚟𝚘 𝚜𝚖𝚘 𝚒 𝚘č𝚎𝚔𝚒𝚟𝚊𝚕𝚒. 𝙽𝚒𝚓𝚎 𝚓𝚘𝚓 𝚙𝚛𝚟𝚒 𝚙𝚞𝚝 𝚍𝚊 𝚣𝚊𝚋𝚘𝚛𝚊𝚟𝚕𝚓𝚊 𝚜𝚎𝚋𝚎. 𝚅𝚒š𝚎 𝚗𝚎ć𝚎.”