Tidža’s Place: Hleb, kafa i ostale adikcije

Dugo smo sedeli u kolima

nakon što se motor utišao.

Raspredali smo u nedogled

da li je kafa iz Afrike potekla

ili ipak iz Brazila.

I kako je dospela u Italiju

i kako su napravili umetnost od kafe.

I da li je ok piti kafu “na prazan stomak”

ukoliko je napravljena s mlekom,

ili je to prečica za čir na želucu.

Ne znam koliko dugo smo sedeli

u vozilu koje se ne kreće,

znam da mi nije bilo dosadno.

Da su nam obaveze,

nametnute od strane kapitalističkog društva, to dozvolile

možda bismo jutro dočekali,

pričajući o recepturi hleba.

I vodili bismo tihu debatu o tome

da li je bolji nemački hleb

ili je popularnost francuskog bageta opravdana.

Onda bih ja dodala kako obožavam

pogačice sa čvarcima

i to bi bio trenutak kada se on

zaljubi u mene beskrajno.

Međutim,

niti je ovo roman Danijele Stil,

niti film sa Ričardom Girom.

Zahvalila sam mu se na kvalitetnom

vremenu koje smo proveli zajedno,

znajući da se koliko sutra nećemo čuti.

Poželeo mi je srećan put i laku noć

i promrmljao nešto nespretno, tipa:

– Javi se kad se vratiš

Oboje smo znali da od toga nema ništa,

ali lepo vaspitanje zahteva od nas da lažemo, stoga sam obećala da hoću.